„Samo da bude mir“
Piše: Sabina Fati, DW
„Svejedno mi je ko je na vlasti, samo da bude mir“, kaže Griška, dok secka krastavce i paradajz, pripremajući salatu ispred kabine kamiona. „Bolje Zelenski“, dodaje Grigorij i stavlja kolutove salame na plastičnu kesu.
Priča kako je pre mnogo godina upoznao oca ukrajinskog predsednika. Za razgovor imamo malo vremena, jer za sat moraju da budu na moldavskom graničnom prelazu Džurdžulešt.
Ovde, na tromeđi Rumunije, Moldavije i Ukrajine, stotine kamiona su u koloni. Nakon ruske invazije i blokade ukrajinskih luka, poljoprivredni proizvodi više ne mogu da se izvoze nekadašnjim rutama. Time je ugroženo globalno snabdevanje hranom.
Zato je Evropska komisija predložila alternativne transportne rute, preko kojih žito može da se izvozi iz Ukrajine. Ali, takozvani koridori solidarnosti ne funkcionišu kako je planirano.
„Sve je postalo gore“
Griški i Grigoriju bile su potrebne dve sedmice da iz ukrajinskog Izmaila stignu do Galaca, rumunskog lučkog grada na Dunavu. Za 14 dana prešli su samo 95 kilometara.
Ne uspeva im uvek da zajedno krenu na put, ali, kako kažu, lakše im je kada su zajedno. Naročito kada se tako dugo čeka na granici ili u luci. U Galac su dovezli semenke suncokreta, ali tokom vikenda rumunski službenici nisu radili. Državni službenici nikada ne rade subotom i nedeljom, čak i da je čitav grad okružen kamionima, pričaju kamiondžije.
Sada se vraćaju u Ukrajinu, natovareni solju. Besni su jer su semenke suncokreta morali da dovezu u Rumuniju. One će biti potrebne kod kuće, u Ukrajini, gde litar ulja već sada košta više od dva evra, a cene će nastaviti da rastu.
Griška dolazi iz moldavsko-ruske porodice, ima 37 godina, žena mu je Ruskinja, dete im ima tri i po godine. „Rat je potpuno promenio naš život, sve je postalo gore. Zašto mora da umire toliko dece? Zašto ljudi moraju da žive u podrumima?“, pita Griška. On ne razume zašto je počeo rat i zašto se rasplamsala tolika mržnja.
Griška ne razume ni zašto je u čitavoj Ukrajini, pa tako i u njegovom Izmailu na Dunavu, zabranjen ne samo ruski jezik, već i ruska muzika. „Ako te policija uhvati, moraš da platiš kaznu.“
Kaže da Ukrajinci sve ljude hoće da pretvore u Ukrajince. „Juče sam video kako je jedan ukrajinski kamiondžija vređao Rumuna zato što nije govorio ukrajinski.“
Strah od napredovanja ruske vojske
Pedesetogodišnji Grigorij priča da nakon „Narandžaste revolucije“ deca rumunske manjine u Ukrajini u školama više ne uče rumunski jezik. U Izmailu, gde većina stanovništva govori ruski, doselio se veliki broj ljudi koji govori ukrajinski.
Grigorij je Ukrajinac, ali govori i rumunski – naučio ga je u poslednjih dvadeset godina, tokom kojih je na putu od Ukrajine do Rumunije.
Ukrajinski predsednik Zelenski je okej, „lep čovek, ali ne tako pametan kao njegov otac“. Aleksandra Zelenskog upoznao je pre više godine na pecanju: „Brodom je došao kod nas na Dunav“, seća se Grigorij. „Ulovili smo štuku, smuđa i karaša i pili jaku rakiju, koja nam je spržila grlo, koju je on sam napravio. Veliki naučnik.“
Otac ukrajinskog predsednika, Aleksandar Zelenski bio je na čelu katedre za kibernetiku na univerzitetu u Krivom Rogu. Grigorij je ponosan što je upoznao oca današnjeg predsednika Ukrajine.
Takođe i zbog tog upoznavanja danas podržava predsednika Zelenskog, ali se boji da bi on mogao i vozače kamiona da pozove u vojsku. „Kod nas se zakoni menjaju dva puta dnevno, nikada ne znate šta vas očekuje.“
Neizvesnost je za Grišku i Grigorija veći problem nego svakodnevni stres za volanom. Boje se za svoje porodice i boje se napredovanja ruske vojske. „Naši vojnici više nemaju oružja, Rusi bi uskoro mogli da osvoje Odesu i onda stignu do nas u Izmail“, kaže Grigorij.
Njegova prva žena je sa njihovim sinom pre nekoliko godina otišla u Italiju i više se nije vraćala. Sada ima novu porodicu i ne želi da napušta kuću sa malim imanjem. „Želim da bude mir, ali znam da Zelenski ne može da da našu zemlju. Mora da izdrži i da učini sve što može“, dodaje Grigorij.
Hitne investicije u infrastrukturu
Griška kaže da se njegova žena od svega umorila. Promenili su je buka rata koji je sve bliže i neprestani strah za decu. Više se ne smeje i sve više razmišlja o preseljenju u Rumuniju. Griška to ne želi. On smatra da su svi krivi za rat, „prvenstveno Rusi i Ukrajinci, ali i Evropljani i Amerikanci.“
Grigorij, međutim, nije sasvim siguran. Ni njemu se nimalo ne sviđa to što se trenutno dešava, ali kaže da je život bio težak i pre rata. Sada se vidi ono što i ranije nije bilo dobro. Naročito je infrastruktura zanemarena u Ukrajini – i to joj se sada vraća.
Kako bi pomogla sa izvozom žitarica i drugih proizvoda, Rumunija je Ukrajini obećala „hitni investicioni program“ za infrastrukturu koja je u jako lošem stanju, pre svega za proširenje železničke mreže od Moldavije do rumunskog lučkog grada Galaca.
Pored toga, rumunski ministar spoljnih poslova Bogdan Auresku je govorio o tome da bi Galac mogao da bude „nova Odesa“, jer bi ukrajinsko žito moglo kamionima i vozovima da se dovozi u Galac, a onda brodovima preko Dunava do Konstance na Crnom moru. Odatle bi se onda dalje nastavilo uobičajenim rutama, kao i pre rata.
Trenutno je u Ukrajini zaglavljeno preko dvadeset miliona tona žitarica. Sa žetvom 2022. uskoro bi moglo da bude i šezdeset miliona tona. Ukoliko se brzo ne izgradi infrastruktura i ne obezbedi dobra veza Ukrajine sa saobraćajnom mrežom EU, svetu preti glad kakve nije bilo decenijama, upozoravaju stručnjaci.
Za Grišku i Grigorija za sada se ništa ne menja. Oni će i dalje radi ti svoj posao, kažu, dokle god bude išlo. Ulaze u kamion i odlaze prema graničnom prelazu.
Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.
