Klaudija Rot u Šumaricama: Na ovom mestu želim da vam se izvinim

„Ovo je dan dubokog bola, ovo je dan suza. Dan kada mi srce plače. Dan kada reči nisu dovoljne da opišem šta osećam kao Nemica. Ovaj 21. oktobar 1941. je deo moje biografije, jer sam Nemica.

I beskrajno sam zahvalna što mi je bilo dozvoljeno da danas budem ovde, kao Nemica, što su mi ljudi ovoga grada i ove zemlje pružili ruku i što su mi ukazali poverenje – meni kao predstavnici nemačkog Bundestaga, nemačke demokratije. Poverenje da su dve reči koje su oblikovale Aušvic, ali koje su oblikovale i ovaj grad, ovo mesto, da su te dve reči – nikada više – deo našeg kolektivnog sećanja.

Ovo je dan žalosti, ovo je dan suza. Ovo je i dan kada Sunce sija, kada Sunce greje naša srca i suši naše suze, kada nam daje snagu da ne zaboravimo, da se sećamo onogo što je bilo i u budućnosti, kako bi se uvek i svakoga dana borili za dostojanstvo svakog čoveka.

To vam obećavam, da je ta rečenica, prva rečenica Deklaracije o ljudskim pravima, koja kaže da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno – da je ta rečenica za mene kao Nemicu, za nas kao demokratsku Nemačku, moralni imperativ. Dostojanstvo čoveka je neprikosnoveno! Ne kaže se tamo – dostojanstvo muškaraca, hrišćana, belaca, mladih, onih bez hendikepa, heteroseksualnih. Tamo se kaže: ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno!

I želim da vam se izvinim. Ne znam da li postoji izvinjenje za zločine koji su počinjeni. Ali želela bih da ovo izvinjenje shvatite kao obećanje – da ćemo učiniti sve da živimo zajedno u prijateljstvu u zajedničkoj evropskoj porodici, da nikada nećemo zaboraviiti šta se desilo i da verujemo jedni drugima da ćemo se zajedno zalagati da se to više nikada ne ponovi.

Hvala vam što mi je bilo dozvoljeno da budem sa vama danas, na ovaj dan suza i bola, ali i nade.

Možda na kraju još ovo: Moram da vam kažem da sam ne samo veoma, veoma tužna, već da me je i sramota – što je u našem nemačkom istorijskom sećanju ovo mesto zapravo nepoznato. U školi sam učila o zločinima nacista u Francuskoj, u Poljskoj, u Nemačkoj, u Holandiji… Ali, na svoju sramotu, moram da priznam da smo se do sada premalo bavili istorijom u ovom vašem kraju, u Srbiji, u regionu. I to je takođe obećanje koje bih želela da dam ovde, na ovom mestu – da ću razgovarati sa školama, kako bi se istorija dece ovog grada, ljudi ovog grada koji su ubijeni, takođe našla u nemačkim udžbenicima istorije.

I na kraju dozvolite mi da se pozdravim sa svima vama: do viđenja! Do viđenja znači da nadam da ćemo se ponovo videti u dobrim zajedničkim evropskim vremenima. Mnogo, mnogo vam hvala.”