Kancelarkin oproštaj od zapadnog Balkana

Samo jednom je Angela Merkel „lupila šakom o sto” odnosno poslala jasnu poruku. Bilo je to 23. avgusta 2011. u Beogradu. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić skamenjenog lica je stajao na konferenciji za medije pored svoje gošće iz Berlina.

Kancelarka je tada hladno ponovila ono što je Tadiću rekla iza zatvorenih vrata: Srbija mora prestati da pruža podršku svojim zemljacima na severu bivše južne pokrajine Kosovo. Osim toga, Beograd mora dati zeleno svetlo za članstvo tada već nezavisnog Kosova u međunarodnim organizacijama. A ako to ne učini, neće biti ništa od priželjkivanog ulaska Srbije u Evropsku uniju.

Tadić, njegova kompletna vlada i velika većina Srba osetili su uvređenim i povređenim i bili složni u tome da Srbija nikada neće odustati od Kosova u korist članstva u Evropskoj uniji.

I zaista: zvanični Beograd je po tom pitanju grubo odbacio zahteve Angele Merkel, i nije bio spreman ni na najmanju korekciju politike prema Kosovu.

To pak nije sprečilo Socijaldemokratsku partiju Nemačke da samo godinu kasnije Tadiću dodeli priznanje (Crveni Bok) za navodne zasluge oko „evropskih integracija njegove zemlje”.

Kooperacija umesto konfrontacije

Posle iskustva u Beogradu, Merkel je promenila svoju političku taktiku. Umesto konfrontacije, igrala je na kooperaciju, i to ne samo s čelnim političarima Srbije.

Vodeće aktere Bosne i Hercegovine, zemlje koju često nazivaju „propalom” državom, ona je u Berlinu primala pojedinačno – kako bi ih ubedila da popuste oko brojnih spornih tema. Ali ni ti gestovi nisu doneli političke rezultate.

Početkom 2015. Merkel je u Sarajevo poslala svog tadašnjeg ministra spoljnih poslova, današnjeg predsednika Nemačke – Franka-Valtera Štajnmajera. Zajedno s britanskim kolegom Filipom Hamondom on je tamošnje posvađane lidere pokušao da ubedi da se pismeno obavežu da će ustavnom reformom zemlju učiniti funkcionalnom. Zauzvrat bi BiH dobila izdašnu finansijsku pomoć. Ali, ni od te inicijative nije bilo ništa.

Berlinski proces

Godinu dana ranije Merkel je inicirala održavanje serije konferencija šefova država i vlada zemalja regiona, koja je u istoriju diplomatije ušla pod imenom „Berlinski proces”.

Ovaj format diskusije dao je neke rezultate: po nemačko-francuskom uzoru utemeljena je regionalna mreža za mlade i ukinut je roaming između posvađanih balkanskih država. Nasuprot tome, slabo se odmaklo sa stvaranjem zajedničkog tržišta i realizacijom infrastrukturnih projekata.

Pritom EU i Nemačka već odavno u rukama imaju i neka sredstva pritiska kako bi neposlušne političke lidere naterali na kompromise.

Dve trećine trgovine ovaj region realiziruje sa zemljama zapadne Evrope, pre svega s Nemačkom i Austrijom. Ogromna većina direktnih inostranih investicija stiže takođe iz Zapadne Evrope gde je trajno migriralo stotine hiljada ljudi iz regiona – i opet najviše u Nemačku, Austriju ili u Švajcarsku.

I zaista, doznake emigranata po nekim procenama čine i više od deset posto BDP-a tih zemalja. Taj novac gotovo u potpunosti ide u potrošnju i tako doprinosi da se ekonomska i socijalna situacija kompletno ne pogoršaju.

Batina i šargarepa

Merkel je po pitanju zapadnog Balkana sve donedavno bila verna svojoj taktici batine i šargarepe. Eventualno članstvo u EU trebalo je da bude tako atraktivno kako bi politički čelnici regiona zauzvrat bili spremni na ustupke – radi rešavanja brojnih sukoba. Kurs bliskih ličnih veza kancelarke trebalo je da na kraju donese rezultate.

I tako je EU pod uticajem Angele Merkel velikodušno ignorisala bujanje korupcije, gaženje nezavisnog pravosuđa i pritisak na medije – da se ne naljute politički partneri.

Aktuelni predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koga za autokratsku politiku ne optužuje samo opozicija u Srbiji, redovno se hvali bliskim privatnim prijateljstvom s Angelom Merkel. Čak usred predizborne kampanje u Srbiji ona ga je demonstrativno ugostila u Kancelarskom uredu i time jasno poručila koga smatra svojim političkim partnerom.

I Hrvatska je razočarala

Ali, i najmlađa članica EU, Hrvatska, za čiji ulazak u Uniju se Angela Merkel posebno intenzivno zalagala, već je u više navrata razočarala kancelarku.

Merkel je 2013. demonstrativno bojkotovala proslavu ulaska u EU jer je Zagreb odbijao da izruči bivše jugoslovenske obaveštajce, optužene u Nemačkoj za ubistvo. Tokom predizborne kampanje za Evropske izbore u maju 2019. Merkel je u Zagrebu – očigledno ne znajući o kome i čemu se radi – dovedena u situaicju da aplaudira muzici spornog nacionalističkog pevača Thompsona i sluša nacionalističke govore.

Angela Merkel nije uspela da ostvari ono što je htela po pitanju EU-integracija. Ono što ostaje iza kancelarke u odlasku je i ogromna finansijska pomoć za zapadni Balkan, koju je i ona „pogurala”. Brisel je upravo ove sedmice odobrio 14,2 milijarde evra pomoći do 2027. – mogućim budućim članicama iz ovog regiona. S obzirom na korumpirane strukture, tek će se videti.da li će ta sredstva zaista biti utrošena onako kako je dogovoreno.