Haški tribunal istražuje ubistva novinara

U poslednjem članku objavljenom u meksičkom regionalnom listu „Notiver“ Migel Angel Lopez Velasko Femiziden pisao je o političkim vezama i vezicama, kao i o zagađenju pitke vode. Pisao je da su nadležne služe „obećale“ da će se pozabaviti s tim problemom, „a ako ne, onda ćemo opet na ovom mestu da ih podsetimo“, napisao je u članku. Ali do toga nije došlo: samo nekoliko sati kasnije, Lopez Velasko bio je mrtav.

To je bilo 20. juna 2011. Ubice Lopeza Velaska su došle noću, porodica novinara je spavala. Razvalili su vrata i sa više od 400 metaka iz automata ubili njega, njegovu ženu Agustinu i najmlađeg sina Misaela.

Policijski stanica je odmah u susednom bloku, ali ona nije čak poslala ni patrolu. Deset godina kasnije, tamošnje dražavno tužilaštvo još uvek tvrdi da im je motiv „nepoznat“ i da su počinioci nepoznati. Dva starija sina su iz straha emigrirali iz Meksika.

Simbolično, ali ipak nešto

Jedna porodica je uništena, jedan glas koji je iznosio kritike – ugušen. „U više od 90 odsto slučajeva počinioci mogu računati s tim da će proći nekažnjeno“, sumira situaciju Balbina Flores iz meksičkog ogranka „Reportera bez granica“. Ali sada će slučaj Lopez Velasko ipak, bar simbolično, da dođe pred sud. I to pred stalni sud za međunarodno pravo UN u Hagu. Danas, 2. novembra, počinje ročište o kršenjima slobode štampe u čitavom svetu.

Počinje se sa slučajevima tri uboistva novinara: to je slučaj Lopeza Velaska, ali slučajevi Lasante Vikrematunge iz Šrilanke i Nabila Al Šarbajia iz Sirije. Sud ne može nikoga da osudi, ali može barem da skrene pažnju javnosti na ta ubistva i da tako poveća pritisak na vlade tih zemalja da bolje štite novinare.

Proces u Hagu podstakla su novinarska udruženja „Reporteri bez granica“, „Free Press Unlimited“ (FPU) i „Komitet za zaštitu novinara“ (CPJ). „Ovaj javni forum prilika je da pred sud dovedemo i države zbog njihovih propusta“, kaže Natali Sautvik, koordinatorka CPJ za Latinsku Ameriku i Karibe. „Ovi napori su posebno važni za Latinsku Ameriku gde velika većina ubistva novinara nikada ne dospe pred sud. I naročito za Meksiko, koji je za novinare najsmrtonosnija država te hemisfere.“

Sprečiti istinu

Ovo suđenje je jedno od čitavog niza akcija kojima novinari u čitavom svetu žele da skrenu pažnju na opasnosti u tom poslu i na slobodu štampe. Ima i drugih akcija, recimo projekat „Zabranjene priče“ (Forbidden Stories) kojim se pruža podrška novinarima koji vode istrage o ubistvima kolega, o kolegama koji su uhapšeni ili im se preti. Na taj načini trebalo bi pokazati da represija protiv novinara neće sakriti istinu.

Smrt Lopeza Velaska bila je upozorenje. To je bio iskusan i ugledni novinar, i poznavao je sve i svakoga u meksičkoj pokrajini u kojoj je živeo. „Njegova smrt bila je početak čitave serije ubistava u pokrajini Verakruz“, kaže Balbina Flores. Ubijena je i Jolanda Ordaz fon Notiver, koja se drznula da kritikuje policiju zbog toga što ne sprovodi istragu o ubistvu kolege Velaska. Ubijena je i Regina Martinez, novinarka uticajnog meksičkog nedeljnika „Proceko“.

Pokrajinom Verakruz u to vreme je upravljao Havijer Duarte iz „Stranke institucionalne revolucije“ (PRI). Za njegove vladavine, od 2010. do 2016, u Verakruzu je ubijeno 17 medijskih radnika, a tri su nestala bez traga. Pričalo se i o tzv „crnoj listi“ novinara koji se nisu dopadali Duarteu i njegovom političkom prethodniku i zaštitniku, Fidelu Hereri. Njih su pratili i špijunirali, a pokrajina Verakruz je u njegovo doba bila najopasnije područje za novinare.

Dvanaest dana umesto dvanaest sati

Duarte je držao u šaci i tamošnje državno tužilaštvo, a ono je radilo sve da zametne tragove. I u slučaju Velaska stav tužilaštva je bio da je tu reč samo o tome da je novinar naljutio tamošnjeg narko-bosa „El Naku“, tako da se istraga gotovo nije ni vodila. Duarte je, nakon što je sišao sa vlasti, osuđen zbog korupcije na devet godina zatvora.

Na pritisak udruženja za ljudska prava, parlament Meksika je 2012. usvojio zakon o zaštiti ugroženih novinara i aktivista. Kako kaže Balbina Flores, takvu zaštitu je otada zatražilo 1.500 ljudi, među kojima je petstotinak novinara. Ali postupak zaštite prepun je birokratije i veoma spor. „Prema tom zakonu, nadležni moraju da reaguju i pruže pomoć onome ko je traži u roku od 12 sati – da im se stavi na raspolaganje uređaj kojim mogu da pozovu brzu pomoć, da se angažuju redovne policijske patrole, da se dodeli lično obezbeđenje ili, u ekstremnom slučaju, da se ugroženi smesti u sigurnu kuću. Ali u praksi to ne traje 12 sati, nego i po dve nedelje.“

U decembru je vladu preuzeo Andres Manuel Lopez Obrador i obećao drastičnu promenu politike bezbednosti. Međutim, gotovo ništa se nije promenilo. Od početka njegove vladavine su, prema zvaničnim informacijama, ubijena još 43 novinara i 68 aktivista. „U većini slučajeva su im pre toga pretili smrću“, kaže saradnica „Reportera bez granica“. Od sedam novinara koji su ubijeni samo ove godine, dvojica su zatražila državnu zaštitu, ali mere zaštite nisu uvedene na vreme.

U Meksiku su i udruženja novinara pomogla u radu na izmenama postojećeg zakona o zaštiti, ali taj postupak leži negde u fijokama. Nije povećan ni budžet za tu svrhu, jer „ta tema u Meksiku nema politički prioritet“, žali se Flores. Sud Ujedinjenih nacija u Hagu bi to možda mogao da promeni.