Žene, seksualno zlostavljanje i kampanja #nisamprijavila u Srbiji: „Da nijedna devojčica ne doživi bol kao one koju su podelile iskustva”

„Nisam znala da seks kada molim da prestane, jer me boli, nije normalan”.

„Nisam znala da i nekog koga voliš može biti nasilnik”.

Za samo dva dana, više od 15.000 objava na društvenoj mreži Tviter napisale su žene i devojke iz Srbije i regiona, koje su pretrpele neki vid nasilja i silovanje.

Pisale su i o razlozima i strahovima zbog kojih nisu prijavile nasilnike istog trenutka.

Hešteg #nisamprijavila je eksplodirao preko noći na Tviteru, a potom se pojavio i u muškom obliku #nisamprijavio.

Ovakve kampanje ili akcije su odlične, jer se mnoge žene u sopstvenim iskustvima osećaju usamljeno, odnosno misle da ih samo one preživljavaju, da ih niko neće razumeti, kaže za BBC na srpskom Ivana Perić psihološkinja i koordinatorka SOS ženskog centra iz Novog Sada.

„Kada vidite da se o nekom slučaju govori kao o nasilju, da treba prijaviti, da nasilnici ne smeju proći nekažnjeno – to može delovati osnažujuće i dati rezultate”, dodaje ona.

Do trenutka objave teksta, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na pitanja BBC-ja o tome koliko je slučajeva seksualnog zlostavljanja prijavljeno u poslednjih pet godina, kao i da li su izvršili unutrašnju kontrolu povodom tvrdnji da su neke žene koje su prijavljivale nasilje trpele nipodaštavanje.

Tokom 2020. godine, podneto je ukupno 411 prijava za krivična dela protiv polne slobode, odnosno za neku vrstu seksualnog nasilja, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Od 411 prijava, 44 su podnete zbog silovanja, od kojih je 19 odbačeno.

Zbog obljube nad nemoćnim licem podneto je 14 prijava, a dve su odbačene, dok je zbog obljube deteta podenta 21 prijava, a jedna je odbačena.

Sedam prijava, od kojih su dve odbačene, podneto je zbog obljube zloupotrebom položaja.

U 114 slučajeva prijave podnete zbog nedozvoljenih polnih radnji, od kojih je 26 odbačeno.

Zbog polnog uzmemiravanja podneto je 166 prijava zbog polnog uznemiravanja, a odbačeno je 53.

Za podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa podneta je jedna prijava, koja je i odbačena, a za posredovanje u vršenju prostitucije podneto je 14 prijava, od kojih je 11 odbačeno.

Nina Stojaković, politikološkinja i članica opozicione stranke Pokret slobodnih građana, na Tviteru je pisala o iskustvu njene rođene sestre koja je pokušala da prijavi nasilnika, ali u policiji nije dobila zaštitu.

U nizu njenih tvitova, pojavilo se i pitanje „Što njena sestra nasilnika nije prijavila ranije”, pa otud i hešteg koji stoji uz svaku objavljenu traumatičnu ispovest na društvenim mrežama.

Stojaković je napisala i da je „iskustvo naučilo da institucije u Srbiji rade samo isključivo pod pritiskom javnosti”, kao i da više neće pričati na „ovu temu, jer je rekla sve što jeste i kako jeste”.

Dva dana po Nininoj objavi na Tviteru, iz Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu upućen je nalog policiji za prikupljanje potrebnih podataka kako bi se utvrdilo činjenično stanje, preneo je portal Nova.rs

Iz policije su prethodno izjavili da Ninina sestra nije podnela prijavu protiv nasilnika.

Ispovesti žena proširile su se i na Fejsbuk i Instagram, a ubrzo se pojavio se i hešteg #nisamprijavio, jer su i muškarci počeli da objavljuju neželjena iskustva iz mlađih ili dečačkih dana.

Stid, preispitivanje da li je u pitanju nasilje ili nije, da li je odgovorna za ono što joj se dogodilo osećala je i Lana Avakumović iz Beograda, koja je takođe pisala o onome što je preživela.

Avakumović kaže za BBC na srpskom da akcija #nisamprijavila pokazuje kako možemo da budemo tu za druge, da saslušamo, ne sumnjamo, osnažimo i prigrlimo.

„Da gradimo društvo u kojem ćemo se osetiti dovoljno podržano da prijavimo nasilje”, dodaje.

Smatra da je problem nasilja nad ženama duboko ukorenjen i da je ovo tek početak.

„I dalje se borimo za elementarne uslove bilo kakvog reagovanja, pre svega verovanje da se nasilje desilo i da će počinilac snositi posledice”, kaže ona.

Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama iz Kikinde, kaže da veliki broj žena ne prijavljuju nasilje zbog reakcija iz nadležnih institucija, što potvrđuje i tvit koji je bio incijalna kapisla.

„Žrtvi ne veruju, a muškarci policajci koji razgovaraju s njima obično nemaju trunku empatije i suštinski ne razumeju problem”, kaže Stepanov za BBC na srpskom.

Kada se govori o seksualnom nasilju, priče iz prakse su još gore, dodaje ona.

U Centar dolaze i žrtve seksualnog nasilja na teritoriji Vojvodine, kako bi s nekim razgovarale o tome da su „davnih dana pretrpele silovanje”.

„Dolazi veliki broj maloletnih devojčica od 14 do 17 godina, a najčešći oblik nasilja je incest”, dodaje Stepanov.

Šta je seksualno uznemiravanje

U Srbiji, seksualno uznemiravanje je krivično delo.

Zakon ga naziva polno uznemiravanje, a definisano je kao „bilo koji vid verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja” koje vređa dostojanstvo u sferi polnog života i čini da se osoba oseća poniženo, uvređeno i uplašeno, navodi se u Krivičnom zakoniku.

Biljana Stepanov, direktorka Centra za podršku ženama Kikinda kaže da velika većina žena, pogotovo žrtava nasilja iz centralne i južne Srbije, iz ruralnih delova, ne koristi Tviter.

„Neke od njih imaju Fejsbuk, ali nemaju Tviter”, kaže Stepanov.

Pita se gde su ostale, odnosno gde su razna svedočenja koja se mogu pročitati i na Fejsbuku, Jutjubu, Instagramu?

„Žrtava je uvek dosta, samo se mi sada kao društvo osvešćujemo da ih ima”, dodaje.

Procedura je takva da policija preuzme poziv i onda je u obavezi da obavesti tužilaštvo.

Na teren izlazi policija i tužilac, objašnjava Zoran Minić, advokat koji se bavi tematikom seksualnog nasilja.

Žrtva treba da prijavi da je nad njom izvršeno krivično delo, a onda bi tužilaštvo odmah trebalo da uzme iskaz od žrtve u roku od 48 sati, ako je to moguće, kaže on za BBC na srpskom.

Potom se žrtva upućuje dalje u zavisnosti od seksualnog delikta.

Ako se radi o silovanju, ide na zdravstveni pregled.

U slučaju kada žrtva odmah prijavi delo, odmah se uzima iskaz, odnosno u roku od 48 sati.

„Može da se desi da žrtva potisne sećanja zbog šoka i onda se saslušavaju svedoci ako ih ima”, kaže Minić.

Prvi i najvažniji svedok je sama žrtva i tu nastaje problem – jer će silovatelj tvrditi da je nevin dok se ne dokaže suprotno.

„Nije se desilo u praksi da je izvršilac priznao odmah takvo delo”, kaže advokat.

Napominje da je važno momentalno pružiti psihološku pomoć žrtvi.

Žene se često boje da odmah prijave nasilnika.

To su potvrdili i tvitovi, ali i Minićeva praksa.

„Kada se prijavljuje posle nekoliko godina, u startu nema medicinskih dokaza i jedini dokaz je svedočenje žrtve”, dodaje Minić.

Iako u svetu postoji procedura za one koji su zbog silovanja proveli određeno vreme u zatvoru i nakon izađu na slobodu, u Srbiji je jedan od glavnih problema upravo to – što se nikakve mere ne izriču po isteku zatvorske kazne.

„Nema praćenja”, kaže Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra za BBC na srpskom.

Kao primer navodi slučaj „Malčanskog berberina”, za kojeg je deo javnosti tvrdio da bi mogao da ponovi silovanje, ali da policija nije imala zakonski osnov da ga prati.

Ninoslav Jovanović, poznatiji kao „Malčanski berberin” na izdržavanju je doživotne robije zbog otmice i silovanja dvanaestogodišnje devojčice u okolini Niša krajem 2019. godine.

Doživotna kazna zatvora izrečena mu je početkom 2021. godine i bilo je to prvo izricanje ovakve kazne od kada je uvedena 1. decembra 2019.

Jovanović je ranije proveo 22 godine u zatvoru zbog silovanja žene i devojčice (1995), otmicu dve i silovanje jedne devojčice (2005) i opskurnih poruka ženama na Fejsbuk profilu (2018).

Macanović kaže da treba bi trebalo da postoji registar i za silovatelje, kao što po Marijinom zakonu postoji kada su u pitanju maloletnici.

„Stalno manjka zaštite, u toku postupka je nema dovoljno, pa žrtva odustaje”, kaže Macanović.

Navodi da u Srbiji žrtva može da dobije status posebno osetljivog svedoka, ali da se ta praksa iako propisana zakonom, retko primenjuje.

Žene se teško odlučuju na da prijave nasilnika, jer se veliki broj krivičnih prijava odbija, jer za njih nema dovoljno dokaza.

„Žrtve moraju da znaju šta su dokazi, žrtva mora da zna da ih prikuplja i čuva. Dokaz nije samo medicinska dokumentacija”, kaže Macanović.

Kod psihičkog nasilja, ucena, kontrola, dokazi su skrinšotvane poruke, kao i svedoci.

„Žrtve treba da beleže određeno ponašanje.

„Mi govorimo žrtvama da vode dnevnik.

„Nekada to nije nasilje, ja to nazivam sitne pakosti, a kada to traje neki period, prerasta u psihičko nasilje”, rekla je pravnica Autonomnog ženskog centra.

Anđela Nikolić kaže da je problem nasilja nad ženama duboko ukorenjen u srpskom društvu.

I ona je pisala o problemu sa kojim se suočila.

Pošto je objavila tvit, mnoge devojke su joj pisale da su imale slična iskustva, ali ih je strah bilo da ih javno objave.

„Teško i tužno, ali od nečega se mora krenuti”, kaže Nikolić za BBC na srpskom.

Ispod komentara u kome je pisalo da su nasilnici obično „mafijaši, reperi, huligani i narkomani”, Jovana Matić je pisala o onome što je preživela.

O silovanju i nasilju teško je i govoriti i slušati, ali treba biti svestan da se „sve ove grozne priče dešavaju”.

„To se može desiti svakoj od nas”, kaže Matić za BBC na srpskom.

Dodaje da nasilnik nije samo onaj koji vreba iz mračne ulice, već to može biti u „neko ko ima tople i drage oči” dok nasilje ne nastupi.

Dok je čitala poruke koje stoje u hešteg, a veruje i da su i mnogi drugi isto pomislili, znala je da nije ispunjena glavna želja, a to je da „nijedna devojčica ne treba da doživi bol koju su proživele one koje su podelila sopstvena iskustva”.

Matić bi volela da veruje da će se stvari na ovom planu pomeriti s mrtve tačke, ali se ne bi usudila da kaže da je sigurna u to, posebno kada se seti događaja koje su pratile priče nekih drugih hrabrih žena koje su istupile i progovorile o preživljenom nasilju prethodnih godina.