Vaterpolo, Srbija i juniorska reprezentacija: Ko su neki novi klinci i kako su osvojili svet

Do kraja finala Evropskog prvenstva 2012. godine ostalo je tek nešto više od jednog minuta, a vaterpolisti Srbije imaju napad.

„Prilika… Gol! Gol, gol, gol, gol, gol – Vanja Udovičić”.

Kapitenski je Udovičić rešio meč, vaterpolisti su i tada osvojili zlato, a sve je uz televizor pomno pratio jedanaestogodišnji vaterpolista Stefan Branković.

„Taj gol Udovičića za pobedu mi je nekako ostao urezan u sećanju”, kaže Branković.

Devet godina kasnije juniorska reprezentacija Srbije u vaterpolu postala je prvak sveta, a odlučujući gol u finalu postigao je u upravo Branković – kapitenski.

„Znali smo tada da je premalo vremena da se Italijani vrate”, kaže kratko Marko Radulović, koji je proglašen za najboljeg igrača turnira.

„Taj trenutak kada shvatiš da si prvak sveta je osećaj koji niko ne može da ti uzme”.

Juniori su tako krenuli stopama seniora, koji su nedavno osvojili zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju, odbranivši titulu iz Rija.

Šestorica, a možda i golman Branislav Mitrović, tada su se – uz suze i pesmu „A sad adio” – oprostila od reprezentacije, ali na prag seniorskog tima stižu novi klinci.

„Svaka nosi nekog heroja i biće u budućnosti novih Filipovića i Prlainovića da postižu uspehe”, kaže Branković odlučno.

„Ipak smo mi odgajani u Srbiji, imamo taj mentalitet – učeni smo da osvajamo medalje i dižemo trofeje”.

„Hoće li neko na vaterpolo?”.

To pitanje Dušana Mandića, posle osvajanja zlata u Tokiju – kada je parafrazirao čuveni Fejsbuk status MVP-ja NBA lige Nikole Jokića – preplavilo je društvene mreže tokom leta.

Verovatno su ga mnogi poslušali i zaista uskočili u bazen.

U poslednje dve decenije medalje su se samo stizale i stizale, na veliku radost mladih nada koje su… Pa, prilično mlade.

„Olimpijske igre u Londonu 2012. godine su prvo vaterpolo takmičenje kojeg se sećam”, kaže Vladimir Mišović, najbolji golman prvenstva sveta za juniore.

Mišović, Branković i Radulović su generacija 2001 i odrastali su uz neka od najvećih imena srpskog vaterpola, a poslednjih godina dobili su priliku da sa njima i treniraju.

„Ove godine ću gledati (dugogodišnjeg reprezentativca Srbije Miloša) Ćuka na treningu”, kaže Branković, vaterpolista Radničkog iz Kragujevca.

„Nije bitno što nismo ista pozicija, vuče te da budeš bolji samo što gledaš i osećaš pored sebe ljude koji imaju toliko iskustva i znanja.

„Kada treniraš sa njima polako se penješ ka tom svetskom vaterpolu”, dodaje.

Poslednjih godinu dana pored sebe je imao i Strahinju Rašovića, takođe dugogodišnjeg reprezentativca, od kojeg je, ističe, takođe mnogo naučio.

„Kad pomislim na njega uvek su mi u glavi njegova žustrina kada vidim da nešto baš jako želi.

„Kao tigar bude”, kaže dvadesetogodinjši Branković.

Kako kaže, posebno pamti scenu sa utakmice u Budimpešti prošle godine.

„Bio sam zaista iscrpljen, a on pliva pored mene i viče mi ‘daj mi loptu, daj mi loptu’.

„Ja mu dam i on kreće da vesla… Ta scena mi se tako urezala, pomislio sam da ja tako treba da izgledam i da moram uvek da dajem maksimum”, kaže.

Slična iskustva imali su i njegovi saigrači.

Mišovića, koji nastupa za Crvenu zvezdu, prvom timu je priključio upravo selektor Dejan Savić, tada trener crveno-belih.

„Imao sam strah kad sam čuo da treba treniram sa prvim timom, ali sa Savićem se to brzo izgubi – baš zna sa igračima i kako da te usmeri da daš maksimum”, navodi.

Ključ je, navodi, u Savićevom stavu i „ljudskoj komunikaciji”.

Marko Radulović, takođe član Radničkog iz Kragujevca, kaže da bi bila čast samo biti na pripremama reprezentacije Srbije.

„Postoji tu mala doza stresa da li ćemo uspeti da opravdamo taj poziv ako on dođe, ali radimo najbolje što umemo, pa će valjda i to doći”, kaže.

Naravno, selektor Savić i na to misli, pa je sa mladim nadama išao na večeru – ali bez vaterpola.

„Opustio nas je maksimalno koliko je mogao, pričali smo o privatnim životima, porodicama.

„Ostavili smo vaterpolo sa strane”, navodi Radulović.

„Rekao nam je sve što osećamo normalno, da ćemo se navići i da će sve biti u redu”.

Tim koji je osvojio Svetsko prvenstvo u Pragu

Selektor Uroš Stevanović, inače Savićev pomoćnik u seniorskoj reprezentaciji, poznat je po radu sa mlađim igračima.

U finalu Svetskog prvenstva za vaterpoliste do 20 godina u Pragu, reprezentacija Srbije savladala je Italiju 10:8 (3:3, 1:1, 3:2, 3:1).

To je treće zlato Srbije u ovom uzrastu – titula je osvojena i 2011. i 2015, uz srebro 2019. i bronzu 2009, 2013. i 2017.

Krenuli su vaterpolisti silno – Češka je savladana sa čak 28:0, da bi usledio remi sa Špancima 6:6, kada je Radulović izblokiran prilikom šuta za pobedu.

Usledile su pobede protiv Amerike 14:9 i Slovačke 15:0, a potom i protiv Brazila u osmini finala 15:5.

Hrvatska je poražena 12:10 u četvrtfinalu, a kapiten Branković kaže da će meč pamtiti do kraja života.

„Izbačen sam pred kraj meča, a moj tim se skupio i počeo grize.

„Osetio sam tada kao da mi šalju energiju i da im ja vraćam, kao da smo i dalje svi zajedno, iako sam ja van bazena.

„Dosta mi je to bilo emotivno, pamtiću taj trenutak zauvek”, ističe.

Mađarska je u polufinalu savladana 10:7 i na kraju Italija.

„Malo su se slegli utisci, iako u početku nismo bili svesni šta smo uradili”, navodi Branković.

Titula u Pragu kruna je njihovih dugogodišnjih napora.

Ovo je njihova priča.

Rođen je 2. maja 2001. godine i Partizanovo je dete.

Odrastao je u Zemunu, a u vaterpolu je završio zbog starijeg brata Janka.

„On je prvi počeo da trenira i roditelji su bili kao ‘ne interesuje nas, ideš na vaterpolo kao stariji brat'”, kaže Branković uz osmeh.

Odmah su ga, kaže, poslali u Partizan, gde je proveo deset godina.

„Ta Partizanova škola je neophodna za sazrevanje mladog igrača i moja generacija je jedna od poslednjih koja je uspela da zahvati taj stari sistem”, priseća se.

„Trener kog najviše pamtim kad sam bio mali je Siniša Budrag, pa braća Ćirići (Stefan i Miloš), posle Zoran Kontić, pa Zoran Milenković.

„To su sve imena koja treba proći da bi se sazrelo”, navodi.

Vaterpolo idole nikada nije imao, već je, ističe, gledao da „od svih velikana pokupi ono najbolje”.

U Radnički iz Kragujevca prešao je 2019. godine i već ima osvojen Kup Srbije, kao i regionalnu ligu osvojenu ovog proleća.

Kad nije u bazenu voli da „saznaje nove stvari i zanimljive činjenice”, a dodaje i da je u poslednje vreme postao zaljubljenik u prirodu i putovanja.

„Kada pročitam, vidim ili osetim nešto novo to me ispuni celog, ceo dan budem pod utiskom i legnem da spavam znajući da nisam protraćio dan.

„A u prirodi upoznaješ sebe i sazrevaš, svi se osećaju lepo okruženi prirodom.

„Nadisati se kiseonika i leći da spavaš u devet uveče. Nema ništa lepše od toga”.

Rođen je 6. januara 2001. u Rijeci.

Ponikao je u čuvenom Primorju i igrao za mlađe selekcije Hrvatske, zbog čega se o njemu dosta pisalo kada je odlučio da nastupa za Srbiju.

Pre Radničkog iz Kragujevca u Srbiji je igrao za Vojvodinu i Šabac.

„Kao mali prvo sam trenirao košarku i karate, ali treninzi nisu bili redovni i jednostavno nisam bio za to”, priseća se Radulović.

„Voda je moj teren, u vodi se osećam najbolje – to je bila ljubav na prvi pogled”.

Period u Primorju opisuje kao „najlepše godine”.

„Nisam jurio ni slavu, ni novac – daleko od toga da to sada radim – ali tada je to bila samo igra i uživanje u sportu”, navodi.

Otkud on uopšte u Srbiji?

„Bilo je nesuglasica sa upravom i trenerom u Primorju, dobio sam poziv od Vojvodine i rado sam pristao”, navodi.

Kako navodi, kada se to dogodilo više nije dobijao poziv za juniorsku reprezentaciju Hrvatske.

„Videli su verovatno kao uvredu što sam sa 17 godina išao negde van da se razvijam, bez obzira što je to Srbija – isto bi bilo i da je Italija u pitanju”, kaže.

Ubrzo je usledio i poziv Uroša Stevanovića, selektora juniorske reprezentacije Srbije i Radulović je pristao, navodeći da je to „najbolja odluka koju je mogao da donese”.

Kada je reč o idolima pominje dva imena – Samir Barać iz Hrvatske i Aleksandar Šapić.

„Šapić je broj jedan, neprevaziđeni napadač, dao je više od 2.000 golova i te brojke sve govore”, navodi.

Retko ima slobodno vreme, ali kada se to dogodi voli da bude sam, šeta, sluša muziku i putuje.

Rođen je i odrastao na moru, pa su ga u jednom intervjuu pitali kako se snalazi na kopnu.

„Kako mora”, odgovorio je uz osmeh.

„Volim šumu i prirodu, pa mi je idealno ovo područje Kragujevca, u srcu Šumadije”, ističe za BBC na srpskom, takođe uz osmeh.

Rođen je 15. septembra 2001. u Pančevu.

Vaterpolo je počeo da trenira sa deset godina u pančevačkoj Mladosti, ali nije odmah stao među stative.

„Slučajno sam postao golman”, kaže.

„Na jednom turniru, kad smo bili klinci, nismo imali golmana na treningu, ja sam se javio i od tada sam golman”, objašnjava.

I vaterpolo je počeo slučajno da trenira.

„Roditeljima nije bilo bitno koji sport, samo dok se trenira, a išao sam na fudbal, aikido i plivanje.

„Kasnije je nekoliko drugova iz razreda u osnovnoj školi je išlo na vaterpolo, pa sam i ja krenuo sa njima”, navodi.

Vaterpolo idola tokom odrastanja nije imao, ali kaže da je najviše pratio Denisa Šefika.

„Gledao sam od svih naših slavnih golmana da uzmem ponešto i probam to da primerim, čisto da vidim da li i ja mogu kao oni”, ističe.

U Zvezdu je prešao 2015. godine, preko druga koji je tamo trenirao.

„Desilo se i da je u tom trenutku Zvezdin golman iz moje generacije prestao da trenira, tako da sam se nadao da ću ja upasti na to mesto”.

Tako je i bilo.

Umesto „hoće li neko na vaterpolo” jedno od najučestalijih pitanja poslednjih godina bilo je „ima li budućnosti za vaterpolo u Srbiji”.

I zaista je u jednom trenutku izgledalo kao da nema.

Početkom prošle decenije Srbija je u četiri sezone imala tri kluba u finalima Lige šampiona.

Partizan je 2011. postao prvak Evrope, sedmi put u istoriji, Zvezda je dve godine kasnije to uspela prvi put, dok je kragujevački Radnički 2014. izgubio u finalu od Barselonete.

Zbog ekonomske krize, kojom su naročito bili pogođeni italijanski klubovi – a među njima i moćni Pro reko – dosta srpskih reprezentativaca tada je prešlo u srpske klubove.

Ipak, taj period se brzo i počele su muke, a posebno je bio pogođen slavni VK Partizan, sedmostruki prvak Evrope.

U narednih nekoliko godina klupski vaterpolo je imao dosta finansijskih i infrastrukturnih problema, a nije bio redak slučaj ni da se klubovi gase.

Međutim, u poslednjih nekoliko godina situacija se promenila, što je krunisano titulom Radničkog u regionalnoj ligi.

Kako navodi, dugovanja Vaterpolo saveza Srbije rešena su upravo uz državnu pomoć, a ubrzo su i klubovi počeli da dobijaju sredstva.

Radnički je tada počeo da, kako kaže, „pravi klub, a ne ekipu” i ove godine okončana je dugogodišnja dominacija hrvatskih klubova na Jadranu.

Branković je bio deo tog uspeha.

„Sistemski rad Radničkog, koji počinje da liči na onaj rad iz Partizana, zaista daje rezultate”, navodi.

„Tim se slaže u odnosu na pojedince, gleda se da li su svi kompatibilni i da li se slažu kao ljudi – tako mora da bude da bi bilo uspeha”, dodaje.

Situacija je se toliko promenila da situacija u ligi, smatra Branković, počinje da „liči na svetski nivo vaterpola”.

„Pre nekoliko godina imali smo svake sezone po jedan jak klub, eventualno dva – ove godine imamo najmanje četiri, uz još dva koji mogu da pomrse račune svima”, kaže.

Novi Beograd, na primer, ima tim snova, kaže Branković.

Bazenom 11. april naredne sezone defilovaće pola reprezentacije Srbije – Mandić, Jakšić, Strahinja i Viktor Rašović, Duško i Gojko Pjetlović – dok ih sa klupe predvodi Vladimir Vujasinović.

„Petar Mitrović i Vasilije Martinović, koji su bili na svetskom, imaće priliku da treniraju sa takvom ekipom – to je odlično, pokupiće veliko iskustvo”, kaže Branković.

Partizan na to odgovara dvojicom velikana – Stefanom Mitrovićem i Milanom Aleksićem, a Zvezda bivšim reprezentativcem Nikolom Rađenom, uz Gavrila Subotića i Veljka Tankosića.

Na kraju, moćan tim – i čak šest zlatnih reprezentativaca iz Praga – ima i kragujevački Radnički, a neće biti lako ni protiv Vojvodine i Šapca.

„Ova sezona će biti baš egal, što je odlično za vaterpolo – biće ljudima zanimljivo da gledaju”, kaže Branković.

Zlato je osvojeno i mladi vaterpolisti su neko vreme morali da se privikavaju na novu normalnost.

„Drugarica sa kojom se dugo nisam čuo mi je pisala i kao ‘ej, videla sam te na vestima‘”, navodi Branković uz osmeh.

„Tvoje ime se vrti po medijima, svuda si na društvenim mrežama… Čudan je osećaj”, dodaje.

Mada nije samo to čudno.

„Imamo 20 godina, seniori smo, sledećeg leta neće biti juniorskog okupljanja reprezentacije, kao ni juniorskog takmičenja među klubovima.

„Sve je to novo za nas”, kaže.

Koji su ciljevi u ovoj godini?

„Što bolja klupska sezona, što više trofeja i poziv u A selekciju reprezentacije za Evropsko i Svetsko prvenstvo”, kaže Radulović.

„Za to ću trenirati, pa ćemo videti šta će biti”, dodaje.

Mišović u sezoni 2021/2022 cilja plasman u Ligu šampiona sa Zvezdom i da se „nametne selektoru Saviću u reprezentaciji”.

Radnički iz Kragujevca je već u Ligi šampiona i to u prilično teškoj grupi sa Barselonetom, Ferencvarošem, Olimpijakosom, Dinamom iz Tbilisija i Novim Beogradom.

„Želimo plasman u najboljih osam”, kaže Branković odlučno, dodajući da mu je drago što je grupa tako teška.

„Da se takmičimo sa svima, pogotovu sa najvećima, vidimo gde smo i gde treba da napredujemo” , navodi.

Nada se i odbrani titule u regionalnoj ligi, ali ističe da je nešto ispred svega – Srbija.

„Mnogo volim Srbiju, zaljubljen sam u nju”, kaže kratko.

„Sve poštujem i cenim, ali meni je moja Srbija nešto najlepše na svetu i uraditi nešto za svoju zemlju je velika stvar, to bih voleo”, dodaje.

Zbog toga se selimo nekoliko godina u budućnost.

Ispred mladih vaterpolista su novine i veliki naslov, ispisan masnim crnim slovima – šta piše?

Srbija na krovu sveta, Branković MVP-na primer?

„Uh, to stvarno zvuči prelepo”, kaže mladi vaterpolista sa čežnjom u glasu.

A potom bi moglo da piše i – Vaterpolisti Srbije ponovo odbranili olimpijsko zlato, Mišović začarao mrežu.

„Ma bitno je samo da je Srbija osvojila zlato”, kaže mladi golman kratko.

„Mišović ne mora nigde da piše”, dodaje.