Vasil Tupurkovski u Intervjuu petkom: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”

22. Mart 2020.
Pre tri decenije, Vasil Tupurkovski bio je predstavnik u Predsedništvu SFRJ sa 80 odsto podrške, a Makedonija jedna od jugoslovenskih republika, deo federacije koja je mirno odgledala pad Berlinskog zida, a onda utonula u decenijski rat.
vasil
Fotografija preuzeta sa portala BBC

Piše:

„Pre trideset godina, bilo je izvesno da će Makedonija biti samostalna – proces stvaranja nacionalnih država bio je u toku, raspad Jugoslavije bio je izvestan, a ja sam radio samo na tome da ne bude rata.

Za raspad Jugoslavije zalagale su se tektonske, svetske snage”, priseća se u razgovoru za BBC na srpskom Vasil Tupurkovski.

Jedan od jugoslovenskih političkih simbola s kraja osamdesetih danas je profesor u penziji, volonter na čelu Olimpijskog komiteta Severne Makedonije, nekadašnji političar sa kratkim ciklusom na vlasti i dugim suđenjem koje je usledilo.

Njegova zemlja, ima novo ime, nalazi se pred otpočinjanjem pregovora o članstvu sa Evropskom unijom, a sve članice NATO-a ratifikovale su odluku o prijemu Severne Makedonije u svoje društvo.

Rat koji nije sprečen

Osim što je sa 80 odsto glasova izabran za makedonskog člana Predsedništva SFRJ, Vasila Tupurkovskog mnogi će se setiti po brkovima, džemperima, ali i mirovnim misijama.

Na početku krvavog raspada Jugoslavije bio je jedan od retkih koji je neumorno putovao od Brisela do Beograda, od Beograda do jugoslovenskih krajeva odvojenih barikadama i naoružanim grupama.

„Zapad nije iskoristio svu svoju snagu da ne dođe do rata u Jugoslaviji.

Oni su se bojali nekontrolisanog sukoba, ali su znali i da će rat zatvoriti vrata stvaranju bilo kakvog oblika Jugoslavije u budućnosti.”

Sa druge strane, ni u Jugoslaviji ključni igrači nisu bežali od rata, smatra Tupurkovski, i kao primer navodi vrlo aktivne, ali gotovo neprimećene pregovore o članstvu SFRJ u tadašnjoj Evropskoj zajednici.

„Ti razgovori su nas napajali energijom da izbegnemo rat, ali za to nisu bili zainteresovani neki krupni faktori u Jugoslaviji.

Iako su pregovori imali potencijala, nisu ulazili u uho naše politike – pa tako nikad ni na Predsedništvu SFRJ nismo referisali o tim pregovorima.”

U odnosu na pregovore koji su tada vođeni, Tupurkovski smatra da se današnji pregovori balkanskih zemalja sa Evropskom unijom vode u potpuno drugačijem odnosu snaga.

„Tada je to bila značajnija šansa jer je Jugoslavija bila geopolitički centar Balkana, a sada smo niz malih igrača čiji pregovori dugo traju.

Tada smo razgovarali sa liderom Evropske komisije Žakom Delorom, a sada ni naši, a još više ni evropski pregovarači, ne dobacuju do tog nivoa.”

Ipak, kada uporedi pristup pitanju Kosova, Tupurkovski nema dilemu – neke lekcije su naučene.

„Zapad sada ne dozvoljava rat, to je bitna razlika – a rat u Jugoslaviji su dozvolili.

Mnogo su pažljiviji u odnosu na Kosovo jer ne mogu da dozvole sebi ratne sukobe.”

„Mi se uopšte nismo promenili u poslednjih 30 godina”

Od tri burne balkanske decenije, Makedonija je prvu preživela bez ratnih sukoba – izlazak iz jugoslovenske federacije bio je miran.

Ipak, Tupurkovski tvrdi da je u tom vremenu postavljena osnova i za današnje probleme.

„Podeliti svoj narod od prve godine, putem višepartijskih izbora – to je zločin.

Mi smo narod podelili na pola i time manipulišemo na izborima – slobodan narod slobodno bira, a narod pod pritiskom bira onu liniju koja se u nekom trenutku nametne.”

Tupurkovski smatra da je jedina šansa malih društava u integraciji, a ne u sukobima.

„Mi se uopšte nismo promenili u poslednjih 30 godina, a i dalje govorimo o reformama.

Brine me što i Evropa to prihvata – a mi i dalje imamo kriminal, ekonomsku nerazvijenost, odsustvo elemenata demokratskog razvoja, poput sudstva i medija.”

U drugoj deceniji samostalnog razvoja, ni Makedonija nije izbegla krvave sukobe prilikom pobune lokalnog albanskog stanovništva.

„Ja sam još 1994. predložio istorijski ugovor Makedonaca i Albanaca koji možda tada ne bi izdržao, ali bi ostao kao jedna velika ideja tog vremena.

Ja sam tada predstavljan sa albanskim kečetom na glavi, prozvan sam za izdajnika nacionalnih interesa.”

Tupurkovski žali što takav dogovor nije uspostavljen pre sukoba koji su na kraju okončani Okvirnim sporazumom u koji je, kako kaže, ušlo puno ideja iz njegovog predloga – pre svega o obrazovanju na albanskom jeziku.

„Za mene je važan produžetak linije nacionalnog zbližavanja, prihvatanja ideje da je ovo multietnička država.

Nije trebalo deliti makedonski narod i radikalizovati albanski – a o tome možete razgovarati samo ako verujete u koncept građanskog društva.”

Dečija antička istorija

Vasil Tupurkovski često je u makedonskoj javnosti označavan kao jedan od inicijatora ideje o revitalizaciji antičke istorije, vraćanju u vreme Aleksandra i Filipa Makedonskog.

„Napisao sam četiri toma istorije antičke Makedonije i četiri toma dečije istorije, koju smo bogato ilustrovali u stilu Volta Diznija.

Izgleda da su političari pročitali samo dečije knjige – a one daju samo ilustrovani pogled na taj svet.”

„Tajvanska milijarda”

Uspešan komunistički omladinac, s neuspehom u misiji zaustavljanja rata koja je nadrasla mnoge, Tupurkovski se gotovo pola decenije držao van stranačke politike.

Godine 1998. odlučio je da osnuje svoju stranku – Demokratsku alternativu (DA).

„Ja nisam imao ličnih ambicija u politici već sam želeo da makar mali broj ljudi pokrenem da donose drugačije odluke u politici.”

Već na prvim izborima, u koaliciji sa VMRO-DPMNE, stranka Vasila Tupurkovskog uspeva da smeni do tada neprikosnovene socijaldemokrate – reformisane komuniste.

„Mi smo 1998. godine pokazali da makedonsko društvo ima šansu kao građansko društvo – ne možemo se stalno boriti sa makedonsko-albanskim odnosima, već moramo otvoriti pitanje ljudskih prava, pravosuđa.

Mi smo jedino mogli da rastemo na rešavanju ekonomskih problema – i to je bilo prihvaćeno od koalicionih partnera.”

Tupurkovski je ponudio jedinstveni model ekonomskog razvoja – zvanično Skoplje priznalo bi nezavisnost Tajvana od Kine, a zauzvrat dobilo milijardu dolara kroz različite razvojne projekte i investicije.

„Posle godinu dana, nije shvaćeno da je to jedini izlaz – da ljudi progutaju rast DA, ali i da poraste ekonomija – umesto toga su mi sudili jer su im trebali dokazi da je i Vasil Tupurkovski bio u kriminalu.

Mene niko nije mogao da osudi, mada je tih osam i po godina bilo značajno vreme za moju energiju – podela naroda, kriminal i korupcija, otišli su predaleko i nije se mogao spasavati taj koncept.”

Tupurkovski je u slučaju koji je poznat pod imenom „Tajvanska milijarda” najpre osuđen na tri godine zatvora zbog zloupotrebe sredstava, da bi u žalbenom procesu bio oslobođen.

Ko je Vasil Tupurkovski?

  • Rođen 8. aprila 1951. godine u Skoplju
  • Diplomirao na Pravnom fakultetu, magistrirao u Mičigenu (SAD), doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu
  • 1979 – 1980. predsednik Saveza socijalističke omladine
  • 1980 – 1982. predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije
  • 1986 – 1989. makedonski član Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije
  • 1989 – 1992. makedonski član Predsedništva SFRJ
  • 1998. osniva stranku Demokratska alternativa
  • 1998 – 2000. potpredsednik Vlade Makedonije
  • 2006. godine povlači se iz aktivne politike
  • od 1992. godine predsednik Olimpijskog komiteta Severne Makedonije

Vasil Tupurkovski, danas

Vasil Tupurkovski sebe će opisati kao penzionisanog profesora – jedan od najmlađih doktoranata međunarodnog prava kod profesorke Smilje Avramov u Beogradu kaže da je predavao u 60 zemalja širom sveta.

„Sada radim na pisanju opšte istoriji sveta i to u narativu, poput romana – želim da napravim roman o svetskom razvoju.

Imam problema sa prstima, nekad mogu da radim, nekad ne mogu – tek kada završim tu knjigu, mogu da se bavim istorijom Makedonije.”

Politikom se ne bavi, ali prati makedonsku scenu dok ostaje u kontaktu sa prijateljima iz jugoslovenske ere – Stjepanom Mesićem, Bogićem Bogićevićem.

„Nije moje da ocenjujem sadašnju balkansku elitu jer svako vreme donosi sopstvene potencijale – ne treba njima negirati mogućnost za dobra dela.

Za Makedoniju, mi kao da ne stižemo do nivoa odgovornosti prema državi i to je za mene krajnje neprihvatljivo.

U Srbiji, ističe, ima više sportskih nego političkih prijateljstava.

„Da ja trošim energiju da upoznajem i ocenjujem nove ljude i oni ocenjuju i upoznaju mene – to mi nije neophodno.”

Upravo sport jedna je od velikih strasti Vasila Tupurkovskog.

Od samog osnivanja Olimpijskog komiteta Severne Makedonije (OKSM), što se poklapa sa osamostaljivanjem države, on je na čelu ove organizacije.

„Ja sam malo i preterao u Olimpijskom komitetu – trideset godina sam predsednik, ali ja to radim volonterski, bez primanja.

Mi smo relativno loši u sportu, nemamo pomoć države, pa ni tu nije mnogo atraktivno – OKSM nije primio nijedan dinar ni od leve ni od desne opcije, a postoji tri decenije.”

Ipak, bez razmišljanja Tupurkovski će reći da je rad u sportu najveće zadovoljstvo koje mu je donelo velika prijateljstva širom sveta.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.