Srbija, ugalj i životna sredina: Da li Srbija može da smanji korišćenje uglja i zašto je to važno

Evropska unija planira da najkasnije do 2050. ugasi sve termoelektrane na ugalj i tako značajno smanji zagađenje.

Srbija, koja nema tako dugoročan plan i, prema rečima stručnjaka, „zimi ima manjkove energije”, sprema se da do 2025. godine poveća korišćenje energije iz obnovljivih izvora na 27 odsto, ali i da otvori nove površinske kopove za ugalj.

pProšlogodišnje istraživanje Agencije za zaštitu životne sredine Evropske unije o posledicama zagađenja životne sredine po zdravlje označilo je Srbiju i još nekoliko zemalja Balkana kao crne tačke u Evropi.

Kao jedan od prioriteta Ministarstva rudarstva i energetike, resorna ministarka Zorana Mihajlović najavila je ostvarivanje energetske bezbednosti Srbije, naglasivši važnost poštovanja evropskih normi u toj oblasti.

Sve se to dešava dok je u toku postupak koji je evropska Energetska zajednica početkom ove godine pokrenula protiv Srbije zbog nepotpune primene Direktive o velikim ložištima – što su u Srbiji energetska postrojenja na ugalj – i prekomernog zagađanja.

Jedan od razloga je zastarelost energetskog sistema – ideja da treba čuvati životnu sredinu je novija od postrojenja iz kojih Srbija dobija više od polovine energije.

To je proces koji počinje od uglja i završava se upaljenim sijalicama u toplim domovima.

Razlog što je ovaj procenat tako visok leži u tome što je najveći deo našeg sistema za proizvodnju električne energije izgrađen je u prošlom veku, kada su se zemlje najviše oslanjale na ugalj i potencijal velikih reka, objašnjava za BBC na srpskom stručnjak u oblasti energetike Nebojša Arsenijević.

U to vreme, dodaje, tehnologije za proizvodnju električne energije iz energije sunca, vetra i ostalih obnovljivih izvora nisu bile komercijalno dostupne.

„U Evropi se o ekologiji, na način na koji o tome danas razmišljamo, priča poslednjih dvadesetak godina, a kod nas verovatno i kraće”, ističe Arsenijević.

Podseća da su „najveći elektroenergetski objekti u Srbiji građeni pre oko pola veka”.

Arsenijević primećuje da u Srbiji „i dalje postoji uvreženo mišljenje da je struja iz uglja najjeftinija”, ali ističe da je to posledica „socio-istorijskih okolnosti koje su neponovljive” , kada su jugoslovenske državne kompanije imale pristup resursima pod „vrlo povoljnim uslovima”.

Osim toga, napominje, tada je bilo „daleko jednostavnije i jeftinije izvršiti eksproprijaciju zemljišta potrebnog za izgradnju najvećih elektroenergetskih objekata”.

„Danas bi u Srbiji bilo veoma teško i ekonomski neisplativo izgraditi potpuno novu termoelektranu, naročito privatnu”, kaže Arsenijević.

Srbija je u obavezi da primeni odredbe evropske Direktive o velikim ložištima, kojom se obavezala da postepeno smanjuje emisije, kao i da zatvori termoelektrane koje su veliki zagađivači, a u koje nema smisla ulagati.

„U narednih 10-15 godina Srbija će morati da nađe način da nadomesti proizvodnju električne energije iz preko 4.000 megavata termoelektrana, za šta treba da izgradi preko 10.000 megavata solarnih, vetro ili hidro elektrana”.

„Potrebne investicije, imajući u vidu sadašnje troškove tehnologije, iznose više od 10 milijardi dolara”, objašnjava Arsenijević.

Nema sumnje, ističe, da to podrazumeva napore u sferi socijalne politike, jer „u sektoru eksploatacije uglja radi veliki broj ljudi kojima treba obezbediti alterativni posao”.

Države u Evropskoj Uniji već su prošle ovu energetsku tranziciju i uspešno su rešile ova socijalna pitanja.

„Moj utisak je da u Srbiji postoji svest o potrebi da se ove promene dogode”, zaključuje Arsenijević.

Jedan od načina da se smanji korišćenje uglja je prelazak na prirodni gas – energent čije sagorevanje emituje između 50 i 60 odsto manje ugljen-dioksida nego termoelektrane na ugalj.

Srbija bi možda mogla postepeno da se prebacuje na gas kada bi politika između Evropske unije, SAD i Rusije u ovoj oblasti bila mirnije more.

„Srbija ima malu proizvodnju gasa koji ne zadovoljava potrebe tržišta, dugoročno smo prinuđeni da ga uvozimo, a skoro kompletan uvoz je iz Rusije – kojim god tokom da stiže u Srbiju, to je ruski gas”, objašnjava profesor Dušan Proroković, autor i urednik više radova i zbornika na temu diplomatije i energetike.

Pored toga, dodaje on, „Srbija zimi po pravilu beleži manjkove energije, a leti viškove”.

Naftu je, objašnjava, zemlja tokom godina uvozila iz Rusije, Rumunije i arapskog sveta, dok su trenutno „obe rafinerije u Srbiji su u rukama ruskog Gasproma”.

Srpska diplomatija je preopterećena kosovskim pitanjem, prema tome se drugi akteri razvrstavaju na prijatelje i neprijatelje, smatra Proroković.

„Na drugom mestu je ekonomska diplomatija, na trećem pitanja bezbednosti, a energetska diplomatija tek na četvrtom. Dakle, nije ni među prve tri”, kaže.

Dok je Srbija u ovoj sferi gotovo potpuno oslonjena na Rusiju, evropske zemlje trude se da projektima kao što su Transjadranski i Transsaharski gasovod obezbede manju zavisnost od ruskog gasa.

„Ali, problem sa njima je što ti gasovodi imaju duplo manji kapacitet nego jedan krak Turskog toka, čija je izgradnja planirana do kraja ove godine”, ističe Proroković.

On podseća da je Evropska unija (EU) 2014. godine obustavila izgradnju ruskog gasovoda Južni tok, zbog neusklađenosti sa evropskim zakonima, jer je tada planirano da ista rusko-srpska kompanija transportuje i prodaje gas.

Činjenica da transport i prodaja gasa nisu razdvojeni jedna je od glavnih prepreka Srbije da u pregovorima sa Evropskom unijom otvori Poglavlje 15 – Energetika.

„Danas se više zbog politike, a manje zbog cene gasa ulaže u projekte koji treba da obezbede alternativno snabdevanje”, ocenjuje Proroković.

Gasna previranja: Severni tok 2

Previranja oko Turskog toka samo su deo šire političke slike.

Uz finansijsku pomoć pet evropskih kompanija, Rusija na severu Evrope gradi Severni tok 2 – gasovod koji bi trebalo da udvostruči kapacitete postojećeg Severnog toka i koji prolazi rutom Rusija, Finska, Švedska, Danska i Nemačka, još jednom zaobilazeći Ukrajinu.

Završetak izgradnje gasovoda očekuje se do kraja 2020. godine, a pratile su je brojne političke turbulencije.

Između ostalog, predsednik SAD je 2019. uveo sankcije protiv Rusije, a Nemačka je nakon trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog izrazila spremnost da stane na put otvaranju Severnog toka 2.

Ideja o izgradnji je već u startu izazvala podele unutar Evropske unije – Evropski parlament je decembra 2018. bio doneo pravno neobavezujuću rezoluciju, koja je pozivala na obustavu izgradnje.

Dok je Evropski parlament Severni tok tada video kao „politički projekat koji preti da ugrozi energetsku stabilnost u Evropi”, portparolka ruskog ministartsva inostranih poslova Marija Zahorova ga je opisala kao „mirovni, avanturistički i obećavajući energetski projekat”, a upozorenja evropske kao rezultat „lobiranja”.

Proroković podseća da Rusija ima najveće potvrđene rezerve prirodnog gasa u svetu, a na drugom mestu je Iran.

„Odnosi sa obe ove zemlje, kao i sa Alžirom koji je u blizini EU i predstavlja opciju za uvoz gasa, su problematični”, kaže i dodaje da je „pored zaštite životne sredine, to jedan od razloga što Evropa pokušava da se prebaci na zelenu energiju”.

„Srbija će u budućnosti morati sve više da se okreće dobijanju energije iz obnovljivih izvora”, kaže dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić za BBC na srpskom.

Na taj način, Srbija bi pratila evropsku energetsku politiku, a takođe bi se obezbedila za budućnost u kojoj će svet neminovno potrošiti zalihe fosilnih goriva, iz kojih se trenutno dobija oko 80 odsto energije na globalnom nivou.

Ristić podseća da je Srbija 2013. godine usvojila Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije, kojim je predvidela da do 2020. godine dobija 27 odsto ili 1100MW iz obnovljivih izvora energije i time smanji uticaj na klimu.

Postizanje tog cilja u međuvremenu je odloženo za 2025. godinu.

„Država je imala cilj da maksimalno iskoristi hidropotencijal, geotermalnu energiju, mogućnost proizvodnje energije iz biomase i energije vetra, a akcenat je stavljen na izgradnju malih hidroelektrana derivacionog tipa, što je po mom dubokom uverenju, a i po mišljenju pojedinih srpskih naučnih institucija, pogrešan pristup jer donosi malo energije, a proizvodi velike štete”, ističe Ristić.

Izgradnji malih hidroeletrana protivili su se aktivisti širom Srbije i Balkana, na čelu sa aktivistima pokreta Odbranimo reke Stare planine.

Ristić ističe da bi „trebalo modernizovati i produžiti radni vek postojećih hidroenergetskih postrojenja, a takođe bi se trebalo okrenuti biomasi”.

„U javnosti se često čuje komentar da bi povećanje dobijanja energije iz biomase vodilo ka uništenju naših šuma, što je potpuno pogrešno, jer bi Srbija mogla da osnuje plantaže drveća na neproduktivnim poljoprivrednim površinama kojih ima preko 50.000 hektara, gde je zemlja previše kisela ili ima podzemnih voda, pa nije pogodna za uzgajanje hrane”, navodi dekan Šumarskog fakulteta.

U Srbiji se za sada solarna energija malo koristi.

„Ne stoje ni argumenti da postavljanje solarnih panela remeti poljoprivrednu proizvodnju, a brojni svetski primeri pokazuju da ispod solarnih panela vrlo uspešno može da se organizuje intenzivna povrtarska proizvodnja više kultura, gde paneli služe kao zaštita od preteranog sunčevog zračenja i padavina”, objašnjava Ristić

Ističe da treba voditi računa i o energetskim gubicima, koji su u Srbiji triput veći od evropskog proseka.

„Prema podacima Svetske banke, Srbija izgubi oko 15 odsto energije prilikom transporta, dok je na evropskom nivou taj procenat 5,5″, kažee Risti.

Veruje i da taj problem je rešiv, ali da „zahteva političku volju”.

„Svaki način proizvodnje električne energije nanosi štetu životnoj sredini, ali odgovorna društva uspevaju da nađu modele koji zadovoljavaju javni interes tako što obezbeđuju dovoljno energije, a minimiziraju negativni uticaj na životnu sredinu”, zaključuje Ristić.

„Najnovijim izveštajem Evropske komisije o napretku Srbije ocenjeno je da je Srbija u ovoj oblasti umereno pripremljena i da postoji ograničen napredak”, kaže za BBC na srpskom Ognjan Pantić, asistent na projektima u oblasti energije i životne sredine Beogradske otvorene škole.

On podseća da pregovore sa EU u ovoj oblasti Srbija vodi u okviru Poglavlja 15, koje još uvek nije otvoreno.

Za njegovo otvaranje, potrebno da „Srbija ispuni dva prethodno postavljena merila, između ostalog da odvajanjem delatnosti transporta i distribucije gasa stvore uslovi za neometano tržište gasa i slobodan pristup transportnoj mreži svim snabdevačima gasom”, navodi Pantić.

Pored političkih problema, Pantić kaže da je jedan od najvećih sa trenutnom dugoročnom strategijom Srbije je taj što se zasniva na uglju kao primarnom resursu.

„Što duže to traje, to će duže trajati i negativne posledice ovakvog načina proizvodnje energije po zdravlje stanovništva i životnu sredinu i dodatno će udaljavati Srbiju od ciljeva na nivou Evropske unije, Energetske zajednice i Ujedinjenih nacija u pogledu obnovljivih izvora energije i borbe protiv klimatskih promena”, zaključuje.

Jedan od osam smrtnih slučajeva u Evropi ima veze sa zagađenjem životne okoline.

Situacija je najgora na Balkanu, a zemlje sa procentualno najvećim brojem smrtnih slučajeva zbog zagađenja su Albanija, Bosna i Hercegovina, Rumunija, Crna Gora i Srbija, dok vazdušno zagađenje, zagađenje bukom, loš kvalitet vode i izloženost hemikalijama uzrokuju 13 odsto svih smrtnih slučajeva.