Srbija, istorija i Crna ruka: Tajno društvo oficira koje je želelo ujedinjenje, a dobilo smrt

„Ujedinjenje ili smrt“, odnosno Crna ruka bila je tajna revolucionarna organizacija sastavljena od oficira i nekadašnjih zaverenika čiji je cilj bio nacionalno oslobođenje i ujedinjenje teritorija na kojima su živeli Srbi.

„Tajna organizacija ljudi koji su predstavljali četničke vojvode ili su bili vezani za srpsku propagandu na prostoru Stare Srbija – teritorije koja je u tom trenutku još bila pod vlašću Osmanskog carstva”, govori za BBC na srpskom Boris Marković istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije u Beogradu.

Najistaknutije lice Crne ruke bio je Dragutin Dimitrijević Apis – pukovnik, zaverenik iz Majskog prevrata, glavni obaveštajac, kao i oficir od kojih su mnogi u vojsci zazirali.

Početak kraja za ovu tajnu organizaciju otpočeo je 2. aprila 1917. Solunskim procesom – političkim suđenjem crnorukcima koji je okončan juna iste godine streljanjem trojice istaknutih članova – Apisa, Ljubomira Vulovića i Radeta Malobabića.

Rehabilitovani su tek posle Drugog svetskog rata u socijalističkoj Jugoslaviji – juna 1953. godine.

Zvanično ime organizacije bilo je „Ujedinjenje ili smrt”, dok je Crna ruka austrijski naziv koji se odomaćio među stanovnicima Srbije.

Nastala je maja 1911. godine u vreme kada su širom Evrope nicala tajna društva i omladinske organizacije.

O njoj su kolale različite priče i ispredani mitovi, pa su čak i novine pisale o „ritualima pod maskama”, po uzoru na masonska okupljanja,

„Suštinski o tome ne znamo mnogo, ali znamo sigurno da je imala neki njen ustav i da je pri stupanju u organizaciju trebalo da se položi zakletva”, kaže istoričar Marković.

Osnovao ju je Bogdan Radenković – politički predstavnik Srba u Osmanskom carstvu i profesor u Skoplju.

On se povezao sa članovima Srpske četničke akcije – oružane formacije koja je operisala na teritoriji takozvane Stare Srbije koja obuhvata prostore Raške (Sandžaka), Kosova, Metohije i današnje Severne Makedonije, još uvek u sastavu Osmanskog carstva.

Među četničkim vojvodama bili su, između ostalih, Velimir Vemić, Voja Tankosić i Vojin Popović, poznatiji kao vojvoda Vuk.

Istoričar Marković kaže da su naoružani pripadnici ove jedinice tajnim kanalima odlazili na prostore naseljeni srpskim stanovništvom koji nisu bili oslobođeni.

Ispostavilo se da su se na tim prostorima sukobljavali i sa bugarskim komitima, kasnije Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija.

„Bila je to vrsta borbe za propagandu i uticaj odnosno za širenje bilo srpskog, bilo bugarskog nacionalnog identiteta među slovenskim stanovništvom na prostoru današnje Severne Makedonije, kao i zaštita naroda od Albanaca i Turaka”, objašnjava Marković.

Finansirali su ih, dodaje, „određeni krugovi beogradske elite” – lekari, pojedini političari i diplomate, ali ne i država, makar zvanično.

Jedini cilj ove organizacije, kaže Marković, bio je nacionalno oslobođenje i ujedinjenje teritorija na kojima su živeli Srbi, ali za razliku od partija, smatrali su „da se do tog cilja dolazi oružjem”, odnosno revolucijom.

Crna ruka je bila hijerarhijski ustrojena i od početka je odbijala „demokratska, politička sredstva za ostvarivanje ciljeva”.

„Oni su politku posmatrali kao nešto nečasno i govorili su da ,stranke i stranačke borbe prljaju čisto tkivo srpskog društva’, kao i da sama politička borba nije dobar vid borbe za nacionalne ciljeve”, ističe istoričar.

Ubrzo po osnivanju počinju da izdaju list Pijemont čije je urednik Ljubomir Jovanović Čupa.

Tamo se, kaže Marković, mogu uočiti pruski uzori, odnosno njihvv militarizam koji vide kao „izlaz za celokupno srpsko društvo”.

Organizacija se brzo širila, a jedan crnorukaš je mogao da dovede pet novih članova.

Postojao je zavet ćutanja, pa su se novajlije zaklinjle da „znaju isključivo za njega i ni za koga drugog”.

Od stotinak članova s početka pretpostavlja se da je organizacija na kraju brojala između 1.000 i 2.000 ljudi.

Baza im je bila u beogradskom garnizonu, ali su bili raštrkani i po Osmanskom carstvu i Austrougarskoj.

Iako osnivanje Crne ruke tada nije bilo ni u planu, pojedini njeni istaknuti članovi učestovali su Majskom prevratu u noći između 10. i 11. juna 1903. godine (po julijanskom kalendaru 28. i 29. maj).

Te noći grupa nezadovoljnih zaverenika koje su predvodili stariji oficiri izvršila je državni udar i ubila kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu Mašin.

Među vođama prevrata koji je doveo do kraja dinastije Obrenović bili su Jovan Atanackovića, bivši dever kraljice Drage – Aleksandar Mašin, kao Petar Mišić koji će godinama kasnije biti u komisiji koja je sudila Apisu i crnorukcima u Solunskom procesu.

Dvorske kapije je otvorio još jedan njihov budući neprijatelj – Petar Živković.

On će kasnije postati prvi čovek Bele ruke, organizacije oficira koja se protivila Crnoj ruci i „želela da stvori sopstveni uticaj kod regenta Aleksandra Karađorđevih i samih oficira”, objašnjava Marković.

Pored Apisa, u puču su učestovali i drugi crnorukaši poput Voje Tankosića, koji je komandovao vodom za streljanje braće kraljice Drage, zatim Ljubomir Vulović, Čedomir Popović i drugi.

Sve do početka Prvog svetskog rata u Srbiji postoje tri centra uticaja – kralj, odnosno regent, zatim vlada, skupština i političke stranke i naposletku vojska i njena oficirska struktura, na čijem čelu se nalazi Apis i Crna Ruka, ističe Marković.

Vojska je tada, dodaje istoričar, predstavljala „stožer srpske države”, narod joj je verovao i imala je „ozbiljan politički uticaj”.

Po izbijanju Prvog balkanskog rata oktobra 1912, četničke formacije, predvođene crnorukašima, „deluju u skladu sa državnom politikom”, dok po njegovom okončanju, maja 1913, dolazi do prvog ozbiljnijeg sukoba između Nikole Pašića, radikalskog predsednika vlade, i Apisa.

Ovim ratom je oslobođena Stara Srbija.

Pošto Austrija nije dozvolila Srbiji da izađe na albansko primorje, srpska vojska je ostala u Makedoniji – teritoriji koja je trebalo da bude podeljena sa Bugarskom, što je dovelo do zaoštravanja odnosa.

Pašić je želeo sporazum sa Bugarima, a Apis i oficiri, oslobodioci te teritorije, nisu hteli da je napuste.

„Leta 1913. godine, Bugari napadaju Srbiju čime su pomogli da ne dođe do eskalacije sukoba Pašića i Apisa jer su pružili mogućnost obojici da saberu snage i da se odupru napadu na Bregalnici”, navodi Marković.

Posle Drugog balkanskog rata dolazi do novih problema jer je bilo potrebno naći model upravljanja novim teritorijama, na kojima je živelo više od milion i po stanovnika među kojima nije bilo samo Srba.

„Pašić se zalaže za demokratski princip da se tamo sprovedu izbori i dobijemo novu vladu.

„Sa druge strane, Apis smatra da u narednih 10 godina, mora vladati isključivo vojna uprava koja će dovesti do toga da tamošnje stanovništvo u jednom trenutku bude integrisano u društvo”, objašnjava Marković.

Vlada potom donosi takozvanu „uredbu o priritetu”, po kojoj civilna vlast na osvojenim teritorijama ima prvenstvo nad vojnom vlašću.

Međutim, Apis počinje da vrši pritisak na kralja Petra Karađorđevića da obori Pašićevu vladu.

„Kralj Petar je to uradio što nije posmatrano kao legitiman čin jer je ta vlada imala većinu u parlamentu.

„U tim okolnostima ga kritikuju saveznici – predstavnici Rusije i Francuske”, dodaje Marković.

Njihovom intervencijom Pašić se vraća na čelo vlade, kralj Petar se povlači sa političke scene, dok Apis i dalje ima ogroman uticaj.

Na kraljevo mesto dolazi regent Aleksandar Karađorđević koji je podržavao Crnu ruku, a jednom prilikom ih je i finansijski pomogao sa 26.000 tadašnjih dinara.

Bilo je to svega nekoliko dana pre atentata u Sarajevu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, 28. juna 1914. koji je bio neposredni povod za izbijanje Prvog svetskog rata.

Apis je Prvi svetski rat dočekao kao prvi obaveštajac Srbije, bio je načelnik štaba Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba.

Njegovi agenti su bili širom zemlje, čak i u dve susedne monarhije – Austrougarskoj i Osmanskom carstvu.

„Da nije bilo CRne ruke tadašnja srpska vojno-obaveštajna služba ne bi imala ozbiljne informacije iz inostranstva”, govori istoričar Marković.

Međutim, rat donosi mnoge izazove, a krajem 1915. i novi sukob na liniji Apis – Pašić.

U trenutku kada Austrougarska i Nemačka planiraju ofanzivu na Srbiju, javlja se bojazan da će Bugarska, ukoliko pristupi Centralnim silama, zatvoriti odstupnicu srpskoj vojski kroz Moravsko-vardarsku dolinu ka Solunu.

Preventivni napad Srbije, kaže Marković, opozvali su saveznici koji su se nadali da će se Bugarska ipak pridružiti Antanti – vojnom savezu Velike Britanije, Francuske i Rusije.

„Apis nema dileme koju Pašić mora da ima kao pregovarač sa saveznicima i smatra da se sa Bugarima mora što pre obračunati ne bi li se obezbedio pravac ka Solunu.

„Želje srpskih oficira nisu uslišene pošto saveznici to nisu dozvolili i srpska vojska je težim putem preko Albanije došla do Krfa, pa posle oporavka u Solun”, dodaje istoričar.

U atmosferi poraza vlada i vojska počinju da prebacuju krivicu jedni na druge, a dalji razvoj sukoba sprečile su teške okolnosti u kojima su se našli.

Mnogi viđeniji članovi Crne ruke u prve dve godine rata stradaju na frontu.

Voja Tankosić je umro od posledica ranjavanja zadobijenog prilikom povlačenja srpske vojske s jeseni 1915, dok je Vojin Popović – vojvoda Vuk – poginuo 1916. na Kajmakčalanu.

Apis je na taj način gubio ljude od poverenja, koji su mu „čuvali leđa” u „bilo kojem sukobu sa Pašićem i regentom”.

Tako se ukazala prilika, kaže Marković, da se dva centra moći – kralj i radikalska vlada uz pomoć Bele ruke, udruže u nameri da poraze Crnu ruku.

„Iskoristili su incident 11. septembra 1916. godine kada je neko kod mesta Ostrovo nedaleko od Soluna pucao na kola u kojima se nalazio regent Aleksandar.”

Apis je uhapšen 27. decembra, a potom i desetine drugih članova Crne ruke.

Posle nekoliko meseci predistražnog postupka, Solunski proces je počeo 2. aprila 1917. godine.

Organizatori procesa su prvobitno imali ideju o donošenju zakona o „Prekom vojnom sudu za oficire” jer se postojeći odnosio na podoficire i vojnike, čemu se suprotstavila Vlada.

Posle nekoliko menjanja optužnica, Apisu i okrivljenim članovima Crne ruke naposletku je suđeno za atentat na prestolonaslednika i pripadnost prevratnoj organizaciji, odnosno izdaji.

„U Solunu je bio politički proces par ekselans, nasilje nad pravdom.

„To je sigurno meritorno ocenio Slobodan Jovanović, izvrstan poznavalac ondašnjeg prava, koji ih je lično znao – ako ništa bio je upoznat kako razmišljaju”, govori za BBC na srpskom Mile Bjelajac, direktor Instituta za noviju istoriju Srbije.

Jedini svedok u postuku bio je izvesni Temeljko Veljanović, prethodno osuđen na smrtnu kaznu zbog ubistva.

On je rekao da je video Radeta Malobabića, Apisovog agenta i crnorukca, kako puca na kola u kojima se nalazio regent Aleksandar.

Ovim svedočenjem Temeljku je kazna trebalo da bude preinačena na doživotnu robiju.

„U jednom trenutku istrage skoro je sve palo na prostom pitanju pripremljenom svedoku da li je auto išao od Ostrovskog jezera prema Solunu ili obrnuto.

„Ko to može da zaboravi ako je bio svedok na licu mesta? On se zbunio, oni su to nekako zataškali”, kaže Bjelajac.

Apis je u predistražnom postupku preuzeo odgovornost za Sarajevski atentat, navodeći da je Rade Malobabić po njegovom nalogu organizovao akciju.

„Imamo prilično jasna svedočenja ljudi koji su pripadali Crnoj ruci, pa čak i samog Apisa da je on na neki način bio povezan sa Mladom Bosnom i da je preko Radeta Malobabića organizovala akcije u skladu sa akcijama Crne ruke”, navodi Marković.

Najbliži Apisov čovek, Voja Tankosić, snabdevao je mladobosance oružjem iz četničkih magacina u Srbiji.

Međutim, oružje za Sarajevski atentat im nije on obezbedio, tvrdi Marković.

Iako su bile veoma bliske, dodaje da su ove dve revolucionarne organizacije delovale odvojeno.

Bjelajac smatra da je Apis preuzeo odgovornost za Sarajevski atentat jer nije hteo da dozvoli da „radikali ubiju Radeta Malobabića”, njegovog glavnog obaveštajca u Austrougarskoj.

Tankosić je tada obavestio Apisa da postoje „neka deca, koja bi nešto pokušala”, zbog čega je tražio njegovu saglasnost „da ih pusti”.

Ne razmišljajući trenutno o posledicama dao mu je dozvolu, ali se ubrzo predomislio i na nekoliko načina pokušao da spreči atentat.

„Da je Apis organizovao on ne bi poslao nekog ko ne zna da puca i ko prvi put u životu baca bombu, već bi poslao komite Bosance koji su bacili stotine bombi i pucali ko zna koliko puta”, kaže Bjelajac.

Marković smatra da to nije učinio da bi amnestirao Malobabića već da bi tim priznanjem pred srpskom javnošću otežao regentu Aleksandru i Pašiću da ga osude.

Ipak, o ovom priznanju nije ni raspravljano na sudu.

Marković kaže da se obračun sa crnorukašima odvijao uporedo sa pregovorima Antante i Austrugarske o separatnom miru 1916. i 1917. godine.

„Kao jedan od uslova oko izlaska Austrougarske iz rata pominje da Austrougari žele da svi oni ljudi za koje misle da su umešani u Sarajevski atentat budu uklonjeni.

„To se odnosilo i na Apisa, to je dobar momenat da iskoristi međunarodni pritisak da dođe do sopstvene političke koristi”, smatra Marković.

Bjelajac tvrdi da srpska vlada o tajnim pregovorima Francuske i Austougarske saznala tek u proleće 1918. kada je novi francuski predsednik vlade Žorž Klemanso izneo u skupštini sadržaj austrougarskih predloga.

„Ti pregovori su propali pre završetka Solunskog procesa”, kaže Bjelajac.

Posle Prvog svetskog rata „pojedini svedoci” su govorili i o tome da je „glavu Apisa” tražio „predsednik Klemanso” kako bi navodno „izašao u susret Austrougarskoj”.

To je, dodaje istoričar, „lažna tvrdnja” jer je on tokom Solunskog procesa bio običan poslanik u francuskom parlamentu.

„Ovim glasovima su se svakako oslobađali bar dela krivice nosioci procesa, odnosno oni koji su bili u mogućnosti da pomiluju osuđene”, piše Bjelajac u predgovoru knjige Pukovnik Apis, njegovog sestrića Milana Ž. Jovanovića.

Ističe i da su tokom procesa „Francuska, Britanija i demokratska Rusija”, intervenisale protiv suđenja, a posebno protiv izvršenja „drastičnih kazni”.

Proces je trajao do početka juna 1917.

Na smrt su osuđeni Dragutin Dimitrijević Apis, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić.

Streljani su u ranu zoru 26. juna u Mikri, blizu Soluna.

„Pre smrti, satima im je čitana presuda, dok su bili zaveni za drvo, sa povezima preko očiju”, dodaje Marković.

Još šest crnorukaša je osuđeno na smrt, ali su naknadno pomilovani.

Na slobodi su novčano pomagali udovicu majora Ljubomira Bulovića.

Osnivač Crne ruke – Bogdan Radenković – umro je u zatvorskoj bolnici 30. juna 1917.

Bjelajac kaže da je profesor Slobodan Jovanović već 1919. godine, na poziv regenta Aleksandra, izneo sumnje u legalnost procesa.

„Jovanović je objasnio da se smrtna kazna nije mogla osnivati na zakonu, te da se radi o sudskom ubistvu”, pisao je istoričar.

„Za dokazanu krivicu srpski zakon je tražio priznanje okrivljenog ili najmanje dva svedoka. Toga nije bilo.

„Čak i jedini svedok ne svedoči o njemu nego o Malobabiću.

„Osuđen je na osnovu ,sastavnog dokaza’, ali takav dokaz vodi samo ka blažoj kazni a nikako najtežoj”, piše Bjelajac.

Karađorđević je odgovorio da mu „njegovi nisu tako predstavili”.

„Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava da ubije svog Vrhovnog komandanta, značilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu” pravdao se regent.

Crna ruka je posle Solunskog procesa zvanično prestala da postoji, ali je njen duh provejevao i dalje.

Neki njeni članovi poput Mustafe Golubića i Božina Simića su nastavili politički angažman kao komunisti u Sovjetskom savezu.

Marković kaže da je Simić došao u Jugoslaviju pred vojni puč 27. mart 1941. i uspeo da ubedi predsednik pučističke vlade Dušana Simovića i njihove predstavnike da će Sovjetski savez stati iza Jugoslavije ukoliko ona odbije potpisivanje Trojnog pakta.

„Postoji legendarna priča, koja ne piše u izvorima, da kada se agent NKVD – tajne sovjetske policije, vratio u Moskvu da mu je Staljin pružio ruku i rekao: ,Crna ruka je l’ tako? Svaka čast’. Ali od podrške nije bilo ništa”, dodaje istoričar.

Ipak, Dragutina Dimitrijevića Apisa i crnorukaše rehabilitovale su nove komunističke vlasti u Jugoslaviji juna 1953. godine.

Marković smatra da je to bilo zato što je kralj Aleksandar Karađorđević bio „zajednički naprijatelj” komunistima i crnorukcima.

„Iako su bili nacionalisti, njihova revolucionarna karakteristika i činjenica da većina Crne ruke nije dolazila iz visokih slojeva društva zbližavala ih je sa izrazito levom ideologijom.”