Socijalna pravda i Srbija nekad i sad: Od „beogradskog Pekama“ do „beogradskog Menhetna“

20. February 2021.
Socijalna pravda je termin koji se često pominje, a malo ko zna šta tačno znači.
_117086604_befunky-collage.jpg
Foto: Aleksandar Jugovic/BBC

U političkoj teoriji predstavlja koncept pravednosti između pojedinca i društva, u smislu jednake dostupnosti mogućnostima i blagostanju.

Prevedeno to znači da zajednica pokaže solidarnost sa svim ugroženim pojedincima i grupama – osobama sa invaliditetom, migrantima, siromašnima ili diskriminisanim zbog nacije, vere, rase, pola, seksualnosti, statusa u društvu ili nečeg drugog.

Pojam se pojavljuje u 19. veku kada su usled industrijalizacije rasle nejednakosti u bogatstvu i klasne razlike.

Danas, socijalna pravda ne samo da ima cilj da iskoreni siromaštvo i poveća zaposlenost, već naglašava važnost dostojanstvenog rada – sa ugovorom, radničkim pravima i redovnim platama, zatim rodne ravnopravnosti i poštovanja prava svih koji su na marginama društvu.

Grey line
Pet osnovnih principa socijalne pravde
  • dostupnost resursima – što znači da svima budu dostupni lečenje, obrazovanje i socijalna zaštita
  • pravednost – da društvo pomaže pojedincima koliko im je potrebno, a ne svima jednako
  • uključivanje – posebno marginalizovanih grupa u donošenje odluka i zajednicu uopšte
  • različitost – u smislu rase, vere, nacije, pola, starosti i ostalih kriterijuma
  • poštovanje ljudskih prava
Grey line

Kako socijalnu pravdu možemo videti u neboderima?

Analizu piše: Aleksandar Jugović, doktor političkih nauka, redovni profesor Univerziteta u Beogradu (FASPER)

Novobeogradski savski blokovi i „Beograd na vodi”.

Vremenski ih razdvaja pola veka.

Dva sveta koja povezuju neboderska arhitektura, silni beton koji je ugrađen u njih, soliterski život, mutna Sava i beogradska promaja.

U njih je utkana i estetika ideologije socijalne pravde u dve epohe – socijalističke i tranziciono-kapitalističke.

Jedan je pravljen kao betonski pazl, u drugi je beton nalivan.

Jedan je eho politike jeftinog „stana za svakog”, a drugi politike „normalnosti” velikih socijalnih razlika.

Jedan je filmski prikazivan kao „beogradski Pekam”, a drugi je najava budućeg „beogradskog Menhetna”.

Povezuje ih i ljudska težnja za novim životom u novom dobu.

Stanovi u blokovima (61, 62, 63, 64) pretežno gledaju ili na istok ili na zapad.

Stanovi u „Beogradu na vodi” imaju pogled na sve četiri strane sveta.

Kao i Srbija u geopolitici u ovim epohama.

I jedan i drugi su betonski divovi.

Jedan zaklanja dugi pogled na sremsku ravnicu, drugi zaklanja pogled na krovove strarog Beograda i stvara novi pejzaž grada.

Oba projekta su zamišljeni i izvedeni kroz „estetiku grandioznosti”.

Život u obe epohe obeležen je kolektivnim verovanjem da postojeći sistem „nema alternative”: socijalizam onda, a kapitalizam sada.

I jedan i drugi teže da ovekoveče taj osećaj.

Kapitalizam i socijalizam

Savski blokovi sa svojim, pretežno, sivim bojama i surovo jednoličnom arhitekturom izgledaju kao spomenik neuništivosti poretka koji se predstavljao kao „jedino mogući”.

„Carstvo jednakosti” sa carem u belom odelu na čelu.

Njihov lavirintski izgled u prostoru ostavlja poruku da ako ne znamo „pravi put” do svog stana, u tom prostoru se možemo izgubiti.

Prostor u kome „nema izlaza” osim „jednog” – to je rešenje lavirinta.

Sredinom osamdesetih Bora Čorba na svoj način opisuje atmosferu života u blokovima kroz stihove pesme „Neću da živim u bloku 65″:

„Sivo, sivo, sivo, sve je sivo/spavaju stanari, svak’ u svom budžaku/u devet uveče nema ništa živo/samo se zgrade crne u mraku/Komarce na zidu pretvaram u fleke/suviše asfalta da stignem do reke/neću da živim u bloku 65/mrzim ceo svet”!

Naravno, izvan umetničkog Borinog doživljaja, ljudi koji su prvobitno dobijali ove stanove preko organizacija u kojima su bili zaposleni, u njima su imali i imaju svoje živote, emocije, sećanja, snove, porodice…

To je bila politika jeftinog stana ali stana za (skoro) svakog.

Blokovi kao simbol geta

Pokušaj primene socijalističkog principa socijalne pravde „svakom prema potrebama”.

Težnja da dohodak i bogatstvo budu jednaki u društvu.

Ali, dobra nisu neograničena, planska ekonomija uništava višak vrednosti, a političko jednoumlje postaje tegobni kamen novim generacijama željnim da izađu iz „čeličnog zagrljaja” komunizma i „prvoboračkog konzervativizma”.

Ovakva raspodela dobara zaboravlja ljudske razlike u željama, talentima, sposobnostima, obrazovanju, kao i ljudske iracionalnosti, konzumerizam…

Slike punih i šarenih prodavnica sa zapada, naspram praznih rafova, restrikcija struje, nedostatka goriva i šećera u realnom socijalizmu, daju snažan efekat koji vodi ka nezadovoljstvu.

Skorpions pevaju „Wind of change” (Vetar promene).

Socijalizam nestaje krajem 80-tih 20. veka.

Devedestih, kao „vreme u međuvremenu”, blokovi postaju simbol propadanja srednjih slojeva i od tada i česti zastor domaćih filmova o kriminalu geta i preživljavanja.

Grafiti, sive kulise i beton pokazuju se kao „idealan” eksterijer za slikanje otuđenja, „gubitnika tranzicije”, surovosti preživljavanja u doba sankcija i uspona kriminala u Beogradu.

Pre dve decenije, ulazimo u stvaranje kapitalizma.

Bili smo „izranjavani” od ratova i sankcija, željni za dosadnim političkim životom gde „nećemo znati ko su ministri”, u čežnji da budemo deo sveta ali i osiromašeni i vrednosno izgubljeni.

Međutim, kapitalizam zasnovan na liberalnim idejama po prirodi svog utemeljenja nosi vrednosno uverenje da ljude odlikuje, ponajpre, samoljublje, vlastiti interesi, težnja ka uspehu, pobeda nad konkurencijom mnogo više nego socijalistički ideali poput altruizma ili sveopšte jednakosti.

Liberalna politička desnica veruje da socijalna pravda nije izražena u jednakosti koju oblikuje država, nego je to mogućnost da ljudi na spontano stvorenom slobodnom tržištu stiču dobra u tržišnoj utakmici.

Tu je put raspodele socijalne pravde.

Naravno, pod uslovom da su slobodni i tržište i utakmica, a država nezavisni sudija koji nadgleda pravila.

A „zvanična” politička levica (postoji li?) danas, uglavnom, nema šta da doda na ovo.

Ona koja i nešto govori, obitava na marginama društvenih mreža i tvitova.

Dvadeset godina od tada, nakon turobno izvršene privatizacije, socijalne razlike postaju „prirodne”.

Imati stan koji prosečno vredi oko 30 godišnjih plata državnog činovnika, danas u Srbiji postaje simbol uspeha na tržištu.

Pa se tako „Beograd na vodi” kandiduje da bude zastor za filmove o moći, influenserskih „fantastično predivnih” slika i luksuza.

Dokaz visokog društvenog statusa, prestiža i novog stila života.

Mesto za političke prepirke i dokazivanja i vlasti i „neke od opozicija”.

Ovaj tekst nije urađen za zlom voljom da bude moralni atak na ljude koji su kupili stanove u BW soliterima.

To je njihov izbor.

Ljudske želje su uvek odraz vrednosnog i materijalnog konteksta života u nekom vremenu!

Kao što je pogrešna i jednostrana slika „blokova” kao mesta urušenog geta opasnih ili „izgubljenih” ljudi.

Živeo sam dugo u blokovima i to dobro znam.

Grad je oduvek bio izraz susreta čoveka i prostora koji je obojen duhom kulture jednog vremena.

On je „istorijski svedok” ideologija, načina života, ratova, zabluda, estetike, nade, težnji, vlasti, odnosa moći…

Međutim, ovde je nešto drugo u pitanju.

To je „estetika socijalne pravde” kroz arhitekturu i način korišćenja javnog prostora za stambene projekte.

Za društvo postaje problem kada egoistički individualizam, velike socijalne razlike i lažni elitizam proizvode špekulativnost, korupciju, finansijske skandale, gubljenje poverenja građana u državu, smanjivanje društvene solidarnosti, povećanje kriminala i hroničnu nestabilnost.

Pandemija korone je brzo globalno otkrila sve probleme kapitalizma neoliberalnog tipa i „tržišta kao jedine mere stvari” kao što su socijalne nejednakosti, slabi državni zdravstveni sistemi, klasne razlike, socijalna nepravda, siromaštvo, itd.

Iako mi se ne dopada trend da danas mnogi postaju protivnici neoliberizma, pa i oni koji su u njemu najbolje lično prošli.

Svaki četvrti čovek u Srbiji u riziku od siromaštva

(Neo)liberalizam promoviše vrednost slobode, i u političkom smislu on je istorijski nemerljiva baza borbe protiv svih autoritarnih sistema.

Prema zvaničnim podacima Vlade Srbije datih u Trećem nacionalnom izveštaju o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva iz 2018. godine, u našoj zemlji je četvrtina stanovništva bila u riziku od siromaštva (1,79 miliona ljudi).

Potom, 1,37 miliona izrazito je materijalno uskraćeno i još 1,01 milion živi u domaćinstvima s niskim intenzitetom rada.

Prag rizika od siromaštva niži je nego u bilo kojoj od 28 zemalja EU, izuzev Rumunije.

Nejednakost raspodele dohotka je takva da je 20 odsto najbogatijeg stanovništva ima gotovo 10 puta veći dohodak u odnosu na dohodak 20 odsto najsiromašnijih.

Podaci o kretanju apsolutnog siromaštva pokazali su da 2017. godine osnovne potrebe nije moglo da zadovolji približno pola miliona ljudi, što je nešto preko sedam procenata ukupnog broja stanovnika.

Prema pokazateljima subjektivnog siromaštva, skoro dve trećine (63,9 odsto) stanovništva jeste, po samoproceni, siromašno, što je 2,5 puta više od udela stanovništva u riziku od siromaštva.

Na kraju, kao neko ko je iz društvene nauke, dobro znam da stvari nikada nisu crno-bele i da je stvarnost iznijansirana, a njeno tumačenje uvek i subjektivno.

Zato mislim da je sa pravom austrijski pravni filozof Hans Kelzen napisao da pitanje socijalne pravde kao nijedno drugo „nije tako strasno raspravljano, ni za jedno drago pitanje nije proliveno toliko mnogo krvi, toliko mnogo gorkih suza, ni o jednom drugom pitanju nisu tako duboko mudrovali najuzvišeniji duhovi, od Platona do Kanta.

Možda, stoga, što je to jedno od onih pitanja za koje važi rezignirana mudrost da čovek nikada ne može da nađe neki konačan odgovor, nego samo da pokuša da bolje pita”.

Zato je dobro da se podsetimo i da je pravda vrlina koja se iskazuje kada neko učini drugome dobru stvar iz ubeđenja a ne iz koristi, kao što je to mislio Aristotel.

„Mudra politika” koja ne zapada u zablude treba da ima na umu da je socijalna pravda vezana za onaj režim koji građanima omogućava da se izbegne i „preterano obilje i velika oskudica”, kako poručuje veliki filozof Dejvid Hjum.

Uostalom, i srpska himna se i zove i počinje sa „Bože pravde”.

Oko 250.000 ljudi u Srbiji prima socijalnu pomoć, a oko pola miliona stanovnika nije u stanju da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe, navedeno je u saopštenju Pokrajinskog ombudsmana 17. oktobra 2020, na osnovu izveštaja Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije.

„Subjektivni osećaj siromaštva je još veći, a siromaštvo najteže pogađa najmlađe.

„Deca koja rastu u nemaštini i bedi veoma teško ostvaruju svoja prava na život, igru, razvoj, obrazovanje i imaju znatno manje šanse da uspeju u životu”, piše u saopštenju.

Na udaru siromaštva su, dodaje se, i pripadnici romske zajednice, žitelji sela, samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom i njihove porodice, žene, posebno one starije dobi, migranti i druge kategorije stanovništva.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share