Pećine, speleologija i Srbija: Šta se krije ispod površine i kako pobediti unutrašnje strahove

Isprva deluje kao scenografija neke pozorišne predstave, a zapravo se radi o unutrašnjosti pećine i mnogim raskošnim ukrasima koji se tamo nalaze.

Međutim, posetioce ne mami samo ova graciozna riznica.

Pećinama provejava misteriozni duh, njeni mračni podzemni hodnici i kanali pružaju skrovište mnogim životinjskim vrstama – od kojih neke milionima godina nisu ugledale svetlost dana, a takođe brojnim arheološkim nalazištima čuva i sećanje na praistorijskog čoveka.

Pojedinima su pećine mesta za istraživanje i učenje, poligoni za vežbu, a nekima i kutak za podizanje samopouzdanja.

„Ja sam došla sa gomilom strahova, nisam mogla da spustim ruke u blato, imala sam frku od zatvorenog prostora, mraka, visine”, kaže Nataša Kristić, profesorka likovne kulture u valjevskoj gimnaziji.

Pre nekoliko godina je počela da se bavi speleologijom i od tada redovno obilazi pećine valjevskog kraja, iako se isprva bojala bliskog susreta sa njima.

Kaže da je „savladala mnoge demone”, dok su pojedini strahovi ostali, doduše, svedeni na poželjnu „egzistencijalnu meru”.

„Interesantno je kako čovek doživljava svet iznad zemljine kore, a ovde se spustiš pod zemlju sa uverenjem da nema ničega, a dole čitav jedan drugi svet “.

U speleološke vode je još 2005, sasvim slučajno – na nagovor druga, uplovio i njen sugrađanin Vladimir Ranković.

„Kad sam prvi put video opremu i uže, samo mi je sevnulo da je to novi način kretanje kroz život, tad mi se sve otvorilo”, kaže jedini speleolog u Srbiji koji ima zvanje monitora – instruktora koji obučava druge speleološke instruktore za rad u pećinama i jamama.

Iako je bio deo mnogobrojnih ekspedicija u inostranstvu, kao omiljeni objekat koji je posetio, čak 18 puta, bira Ponor kod Čekove kuće na planini Tari, na krajnjem zapadu Srbije.

Poslednji put je tamo bio krajem novembra kada je proveo 19 sati u ovom zahtevnom ponoru.

„Kad smo sišli dole kuvali smo supu, grejali vodu, sušili se, zagrejali, ručali i nastavili da se provlačimo kroz meandar koji nam je oduzeo dodatnih 5,6 sati”, prepričava tridesetčetvorogodišnji Ranković još sveže utiske.

Prema Zavoda za zaštitu prirode ukupan broj speleoloških objekata – pećina i jama u Srbiji iznosi 82.

Poznate pećine u Srbiji su: Resavska (Despotovac), Rajkova (Majdanpek), Stopića (Zlatibor), Ceremošnja (Kučevo), Risovača (Aranđelovac), Potpećka (Užice), Bogovinska (Boljevac) i druge.

Proučavanjem ovih podzemnih kraških oblika bavi se interdisciplinarna nauka – speleologija.

Mnoge pećine u Srbiji dostupne su i za turističke posete, a jedna od njih je u mestu Petnica, nedaleko od Valjeva.

Petnička pećina se nalazi u neposrednoj blizini Istraživačke stanice i ujedno je i glavno vežbalište speleološke grupe iz valjevskog Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda”.

Sastoji se iz Donje – podno brda Osoj, i Gornje pećine, nekih dvadesetak metara iznad.

Ka Gornjoj vode kamenite stepenice, koje su tog decembarskog jutra bile prekrivene opalim lišćem i natopljene kišnicom.

Srećom pa ih na čitavoj dužini prati zeleni gelender, koji je u par navrata sprečio mogući pad zbog proklizavanja.

Na samom ulazu se nalaze omanja drvena vrata, ostatak seta serije koja je ovde nedavno snimana.

Neočekivana i nesvakidašnja, ali ispostaviće se izuzetno korisna jer sprečavaju promaju i dodatno smrzavanje po niskim temperaturama.

Odmah po stupanju u unutrašnjost ovog prirodnog objekta, sačekao me je velelepan prizor.

Ogromna dvorana obasjana dnevnom svetlošću koja dopire iz dva vigleda – otvora na tavanici pećine.

Tu su i speleolozi, ali i školarci koji su prvi put došli na vežbalište.

Pogled mi se na trenutke gubi po samoj dvorani, ali više ka manjem, desnom vigledu, svojevrsnom portalu ka spoljašnjem svetu, odakle vise konopci, a na njima i speleolozi.

Nastavljam da šetam i deluje mi kao da koračam po površini meseca.

„Eno ga Danilo gore”, pokazuje Nataša Kristić ka rupi na tavanici osmehujući se.

Nije mnogo prošlo, a kroz drvena vrata je naišao i Danilo Tomić, inženjer elektrotehnike, speleolog sa dugogodišnjim iskustvom i domaćin sa kojim ću provesti narednih par sati u utrobi zemlje.

Pešačku turu po ovom podzemnom kraškom obliku reljefa ukupne dužine oko 580 metara, počeli smo u Koncertnoj dvorani, kod stepeništa koje je krajem 1980-tih probijeno kako bi se spojila Donja i Gornja pećina.

„Tada je Petnička pećina prilagođena za turističke posete, ali je i poremećena mikroklima, pa ima više promaje”, objašnjava Danilo Tomić.

Obilazak nastavljamo ka Medveđoj dvorani, koja se nalazi u gornjem delu, do koga vode velike, džombaste stepenice.

Petnička pećina, barem na ovoj deonici, ne može da se pohvali živopisnim nakitom kao neke njene druge kraške drugarice.

Nema impozantnih draperija, veličanstvenih stubova, travertinskih kadica, pećinskih bisera i ostalih očaravajućih ukrasa.

Čak su i stalaktiti – akumulativni oblici u reljefu koji vise sa tavanice, gotovo neprimetni, dok su stalagmiti – stubovi sa dna kanala u početnoj fazi formiranja.

Iako oskudeva u pećinskom nakitu, jak utisak ostavlja zlatna boja zidova, koja se gotovo umetnički razliva na pojedinim delovima hodnika.

„Pećina je do jednog dela uređena turistički, a posle toga je potrebno malo opreme i kaljanja, ali ima predivnih kanala i nakita koji su skriveni od uništavanja”, ističe Danilo.

U Medveđoj dvorani, ušuškanoj u tmini podzemlja, nalazi se i arheološka sonda – nalazište pravougaonog oblika.

Kako i samo ime dvorane kaže, ovde su pronađeni ostaci skeleta pećinskog medveda, kao i risa, za koje se smatra da potiču iz poslednjeg ledenog doba, pre više od 10.000 godina.

Na ovoj lokaciji su zabeleženi i tragovi boravka praistorijskog čoveka, ali i savremenog, ne toliko savesnog, o čemu svedoče staklene boce na koje smo naišli i poneli ih sa sobom.

Pri kraju ovog dela puta temperatura je najednom porasla, a krenuli su i da proleću slepi miševi, pa da ne bismo uznemiravali male leteće čuvare pećinskog reda i mira, krenuli smo nazad ka Aždajinoj dvorani i jezeru.

Tamo nismo sreli neukroćenu mitsku goropad, ali jesmo ponovo slepe miševe, koji su sve vreme leteli iznad jezera čija je dubina negde oko osam metara.

Lokalna legenda kaže da kada aždaja mrda repom na površini jezera se pojavljuju mehurići, a kada je žedna i pije vodu, nivo jezera opadne.

Realnost ipak nije toliko maštovita – oscilacije se javljaju jer voda iz jezera ponire i potom se javlja u Donjoj pećini kao reka Banja.

„Kao sistem krive natege (sifona), u nekom trenutku povuče malo više vode, presuši i zato dolazi do takvog ponašanja reke.

„U tom procesu se i zarobljava vazduh koji u nekom trenutku izlazi na površinu jezera, stvara buku i mehuriće, pa odatle ljudi to zovu Aždajino jezero”, objašnjava Danilo.

Nismo uživo uspeli da vidimo sve ove procese, ali smo čuli sablasni zvuk „pulsiranja reke” negde u utrobi ove pećine.

Jeziv način da se oprostimo od ove vodene površine.

„Pećine su prirodne šupljine koje nastaju procesom hemijskog rastvaranja krečnjačkih stena pod uticajem padavinske vode”, navodi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom Jelena Ćalić, naučna saradnica Geografskog instituta „Jovan Cvijić” pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU).

Ukoliko su, dodaje, hodnici ili kanali dovoljno veliki da kroz njih može da prođe čovek, tek tada se ovaj podzemni kraški oblik reljefa može nazvati pećinom.

Kao i drugi kraški oblici reljefa i one nastaju hemijskim rastvaranjem krečnjaka, odnosno kraškim procesom.

„Celokupan, integrisan sistem ove interakcije vode i stene zove se kras, a u upotrebi su i sinonimi za isti pojam – karst i krš”, ističe doktorka geografskih nauka.

Kras se odlikuje postojanjem „spleta podzemnih kanala kroz koje cirkuliše voda, kao u cevima”.

U okviru kraškog procesa nastaju površinski i podzemni oblici kraškog reljefa.

Pećine i jame predstavljaju podzemne, dok su škrape, vrtače, uvale i kraška polja, površinski oblici kraškog reljefa.

Ćalić smatra da su pećine višestruko važne, kako po prirodu, tako i za čoveka.

„Kao komponente kraških sistema kroz koje protiče dragocena podzemna voda, skloništa nekadašnjih ljudi, delovi geonasleđa jednog prostora i staništa retkih i endemičnih organizama i kao turistički objekti koji pomažu ekonomiji lokalnih zajednica.”

Zaštićeno je 37 speleoloških objekata, navodi se na sajtu Zavoda za zaštitu prirode Srbije.

„U najvećem broju reč je o kategoriji spomenik prirode, dok su neke pećine zaštićene u okviru većih prirodnih dobara – nacionalni parkovi ili specijalni rezervati prirode”, objašnjava Ćalić.

Najviše pećina ima u zapadnoj i istočnoj Srbiji jer se tamo nalaze krečnjačke stene koje su nastajale tokom mezozoika – geološke ere koja je trajala u periodu od oko 250 do 66 miliona godina.

Međutim, karstifikacija – morfološko odražavanje kraškog proces u reljefu, počelo je znatno kasnije, tokom kenozoika – geološke ere u kojoj i mi živimo.

Međunarodna speleološka unija (International Union of Speleology) proglasila je 2021. za Međunarodnu godinu pećina kako bi „skrenuli pažnju javnosti” na ove objekte i terene.

Poslednja destinacija na ovoj speleološkoj turi bila je Donja pećina.

Do podnožja brda i početnog dela Petničke pećine uputili smo se istim onim klizavim i blatnjavim stepenicama s početka priče.

Pored interesantne vodenice, koja trenutno ne radi i pobesnele Banje koja juriša iz izvora, na samom ulazu u pećinu nemoguće je ne primetiti, natpis crvene boje – Tito.

„Mi to zovemo sidrište ili sistem kod Tita”, napominje Danilo osmehujući se.

Ime doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ispisao je Trulija, veteran njihovog speleološkog kluba koji je formiran iste godine kada i Društvo istraživača – 1969.

„Naišao je neki partijski kadar i video ga kako visi tu i potpisuje se, pa mu je doviknuo da napiše Tito i podeblja kako bi se bolje videlo”, dodaje.

Taj deo Petničke pećine je u potpunosti uređen za turističke posete i rekreativne obilaske, o čemu svedoče klupe za sedenje, betonski pod i rasveta – koja, doduše, ne radi.

Interesantan detalj, za one sa oštrijim okom, predstavljaju i zidovi dvorane u koje su, kaže Danilo, uklesani likovi Josipa Broza Tita i dvojice narodnih heroja iz Drugog svetskog rata – Žikice Jovanovića Španca i Stevana Filipovića.

Uz zidove Petničke pećine te decembarske subote prvi put se popelo i nekoliko učenika i učenica srednjih škola u Valjevu.

Jedna od njih bila je i petnaestogodišnja Tamara Kosić, koja je neposredno pre našeg razgovora završila prvo penjanje.

„Bilo je super, malo strašno u trenutku kada povuče uže na stranu, ali je prelepo”, priča Tamara.

Ona je za kurs saznala u školi tokom prezentacije o istraživačima.

„Od svih grupa ova mi se najviše svidela jer sam čula da ne može svako, da je potrebna i fizička snaga, pa mi se to učinilo zanimljivim”, dodaje.

Za članove kluba speleologa Danila Tomića, Natašu Kristić i Miloša Isića, najzahtevniji i ujedno najlepši objekat je, lokalpatriotski – Lenčina pećina, na obroncima Povlena, nedaleko od Valjeva.

Nataša Kristić je pre nekoliko godina počela da se bavi speleologijom i prva pećina koju je obišla bila je upravo Lenčina.

„Od svih laganih pećina koje ljudi prolaze, mene su na prevaru tamo odvukli”, dodaje kroz osmeh istoričarka umetnosti.

Iskusniji Danilo i Miloš su obišli i pojedine objekte u susedstvu, a jedan su uspeli i da otkriju – Jamu u Majstorima na planini Lovćen u Crnoj Gori.

Tamo su proveli 32 sata istražujući i stigli do dubine od 350 metara.

„Meni je najlepši deo speleologije uvek bilo kampovanje, planinarenje, druženje…”, ističe Miloš Isić, profesor matematike i dugogodišnji speleolog.

Saglasan je i Danilo koji smatra da su „speleološka prijateljstva mnogo snažnija od drugih”.

Iako na prvi pogled tako deluje, elektroinženjer kaže da speleologija nije opasna disciplina ako se radi po pravilima i protokolima i oprema koristi na propisan način.

„Većina nesreća su ljudski faktor, odnosno greške – ili si pogrešno ukačio opremu, ili si zaboravio nešto da uradiš”, ističe Danilo.

Njihovo Društvo istraživača nosi ime po Vladimiru Mandiću Mandi, valjevskom speleologu koji je na prvoj ekspediciji na Durmitoru u Crnoj Gori spletom nesrećnih okolnosti poginuo od povreda zadobijenih prilikom pada sa litice.

Tadašnja stara tehnika abzel – spuštanje uz osiguravajuće uže i metalne merdevine, vremenom je zamenjen bezbednijim francuskim ded sistemom.

Danas se celokupnom procesu pristupa izuzetno obazrivo i daleko profesionalnije, a vežbalište se na različite načine osigurava.

Vodi se računa i prilikom postavljanja sidrišta – sistem veza između čvrste podloge i užeta, pomoću karabinera i gurtni, dok se teren pre vežbe čisti kako ne bi došlo do odronjavanja i slično.

„Ako slušaš stručnjake, bezbedan si”, zaključuje Danilo na kraju našeg razgovora kod izlaza iz Gornje pećine, lagano spuštajući šlem sa glave.

Neke od najposećenijih pećina u Srbiji su:

Najduže pećine Srbije su:

U pojedinim pećinama u Srbiji, poput Risovače kod Aranđelovca ili pećine Gradac kod Batočine u Šumadiji, pronađeni su i tragovi ljudskih zajednica iz paleolita – starijeg kamenog doba koje je trajalo do oko 10.000 godina pre nove ere.

Jelena Ćalić kaže da je u pećinama zabranjeno „nanošenje bilo kakve štete”, iznošenje i dodirivanje pećinskih ukrasa, kao i pravljenje buke i uznemiravanje njenih stanovnika.

„Fotografisanje je dozvoljeno, ali u pećinama u kojima ima slepih miševa, zabranjena je upotreba blica”, dodaje.

Njena iskustva sa terena govore da su pećine čiste u predelima gde živi manji broj ljudi, dok su nedaleko od naselja zagađene „jer stanovništvo u njih odlaže smeće”.

„Među razlozima je često nedostatak komunalne infrastrukture, ali takođe i nedovoljna svest stanovništva o potrebi zaštite, nedovoljno poznavanje činjenice da voda u krasu nema sposobnost samoprečišćavanja.

„Ako zagađenje uđe na ponoru, izaći će na izvoru”, tvrdi naučna saradnica Geografskog instituta „Jovan Cvijić” pri SANU.

Prošle godine je Savez speleoloških organizacija Srbije, čiji je član i speleološka grupa Društva istraživača Vladimir Mandić Manda iz Valjeva pokrenula inicijativu „Čisto podzemlje – Srbija”, po uzoru na akciju koju sprovode kolege iz Hrvatske.

Pored pećinskog nakita i hidrološkog bogatstva, prirodno podzemlje Srbije krije i brojne životinjske vrste koje ne srećemo na površini.

„Ovome doprinosi i burna geološka istorija ovih prostora, sušenje Panonskog mora, izdizanje i susticanje Dinarida i Karpata”, navodi u pisanoj izjavi Matija Petković, biospeleolog i doktorand Biološkog fakulteta u Beogradu.

Dodaje da Srbija na njenoj teritoriji takođe beleži veliki broj endemita – vrsta rasprostranjenih na određenoj oblasti.

Kao primer navodi pećinsku kozicu – Ficticaris serbica, koja je „neočekivano otkrivena” 2019. godine.

„To je rak, srodan morskim kozicama koji je napustio, ne samo svetlost, već i more.

„Sada živi samo na jednoj lokaciji u planini Beljanici, te je njegova zaštita hitno potrebna”, naglašava Petković.

Na Miroču, u najdubljoj jami Srbije – Rakinom ponoru (303 metara), speleolozi su 2015. godine opisali i drugu, dugo skrivanu vrstu raka Niphargus mirocensis.

Još jedan biospeleološki dragulj – stonoga Brachydesmus sjenicae, pronađen je dve godine ranije tokom turističkog obilaska Ušačkog pećinskog sistema.

Pored njih u pećinama Srbije žive i mnoge druge životinje – od povremenih posetilaca slepih miševa, preko raznih insekata i drugih beskičmenjaka.

„Bliski su površinskim srodnicima, ali se potpuno razlikuju od njih pošto su svetlost dana napustili pre više miliona godina.

„Toliko im odgovara večna tama da više nisu ni sposobni da podnesu direktne sunčeve zrake koji mogu biti i smrtonosni”, objašnjava Petković, koji je speleoronjenjem počeo da se bavi tokom studija.

Pećine u Srbiji tokom poslednjeg ledenog doba, pre više od 10.000 godina, naseljavale i druge životinje, o čemu svedoče fosili pećinskog medveda, risa, hijene, lava, runastog nosoroga, mamuta i drugih.