Otac Sava Janjić u Intervjuu petkom: „Nismo primetili promenu posle Vašingtonskog sporazuma”

16. Oktobar 2020.
Da bi se došlo na razgovor sa igumanom manastira Visoki Dečani na Kosovu, neophodno je proći dve betonske barikade, nekoliko ležećih policajaca i jednu kontrolnu kućicu međunarodnih vojnih snaga gde moldavski vojnici privremeno zadržavaju lične karte posetilaca.
_114895265_img_2440.jpg
Sava Janjić ove godine obeležava deceniju na mestu igumana Visokih Dečana. Foto: BBC na srpskom

Aleksandar Miladinović, BBC novinar

„Iako to može da izgleda neobično, mi smo se navikli na to.

„U Dečanima to nije prvi put u istoriji – vojska je čuvala manastir još 1903. godine, kada su osmanske snage raspoređene jer su napadi i provokacije bile česte”, govori za BBC na srpskom otac Sava Janjić.

Moldavski vojnici deo su međunarodnih snaga KFOR-a, iako njihova zemlja nije deo NATO saveza koji predvodi ovu misiju raspoređenu na Kosovu posle međuetničkih sukoba i NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine.

Osim njih, Dečane danas čuvaju i Slovenci, Austrijanci i Italijani, pa se istorija, na neki način, ponavlja.

„Početkom Drugog svetskog rata, monasi su obavešteni o planu balista da unište manastir pa su pozvali italijanske vojnike koji su do 1943. godine čuvali ovaj manastir.”

Balisti su bili albanska organizacija koja se borila za nacionalističke ciljeve tokom i posle Drugog svetskog rata.

Sava Janjić je na Kosovo stigao početkom devedesetih, a od 2010. godine je iguman jednog od najznačajnijih manastira Srpske pravoslavne crkve (SPC) gde je zamenio aktuelnog episkopa raško-prizrenskog Teodosija.

Šta je opasnije – bezbednost ili put

Stražu vojnika koja traje više od dve decenije nakon završetka rata, iguman manastira Visoki Dečani vidi kao rešenje za pitanje elementarne fizičke bezbednosti.

„Njihovo prisustvo je jako važno jer je manastir četiri puta oružano napadan nakon završetka rata, sve do 2007. godine.

„Manastir je pod stalnim video nadzorom koji je povezan linkom sa glavnom bazom KFOR-a u Prištini, a naoružani vojnici imaju redovne patrole u toku noći i u toku dana.”

Ipak, Janjić procenjuje da je za manastir danas jednaka opasnost – administrativni pritisak.

„Administrativni pritisci zasnovani su na nepoštovanju zakona, pokušaji da se ugrozi specijalna zaštićena zona, proglašena oko manastira po zakonima Kosova.

„U takvim zonama, zbog zaštite ambijenta sredine, zabranjene su aktivnosti poput izgradnje puteva, a posebno ono što se pokušava – gradnja međunarodnog tranzitnog puta do Crne Gore, neposredno pored manastira.”

Poslednji put gradnja ove saobraćajnice zaustavljena je u avgustu 2020. godine kada je aktuelni kosovski premijer Avdulah Hoti pozvao na poštovanje prethodnih odluka Vlade i Ustavnog suda sa kojima se ne mire lokalne vlasti u etnički monolitnim Dečanima naseljenim kosovskim Albancima.

„Naš stav je bio da nismo protiv gradnje puta, ali da on mora biti građen drugom trasom – to je 2014. godine prihvatila Vlada Kosova, posebno na insistiranje SAD.

„Takvu odluku tadašnjeg premijera (Hašima) Tačija poništio je premijer (Ramuš) Haradinaj i ponovo je vraćen projekat gradnje kroz zaštićenu zonu, uprkos pritisku međunarodne zajednice.”

Janjić navodi da se ne poštuju ni odluke kosovskog Vrhovnog suda po kome bi manastirska zemlja trebalo da bude upisana u katastar kao vlasništvo manastira.

„Često se nalazimo u začaranom krugu – žalimo se onima koji svesno ne žele da izvrše odluku suda, i pored jasnih stavova međunarodne zajednice.

„To je najveći problem za Srbe na Kosovu i Metohiji – neispunjenje čak i sudskih odluka.”

Dijalog ne donosi promene „na terenu”

Sava Janjić bio je među članovima prvih delegacija koje su se još od 1999. godine, u prisustvu međunarodnih predstavnika, sastajale sa liderima kosovskih Albanaca.

„Nadao sam se da će stvari ići u drugom pravcu, da će međunarodno prisustvo uticati da se stvara inkluzivnije društvo, u kome bi svi, bez obzira na poreklo ili veru, bili jednako tretirani.

„Kosovsko društvo je tako i bilo zamišljeno, ali je to ostalo samo na papiru – Kosovo se profiliše kao društvo etničkih Albanaca, povratak kosovskih Srba je gotovo potpuno zaustavljen, veliki je pritisak na prodaju zemlje, ne poštuje se pravilo o jednakosti jezika.”

Kada se 2020. godine u Beloj kući, u društvu američkog predsednika Donalda Trampa nađu srpski predsednik Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti, pa još i razmene potpise na dokumentima za koje se tvrdi da će poboljšati život građana, za oca Savu promena ipak ne stigne.

„Pozitivno je da se dijalog nastavi, da se ljudi susreću i razgovaraju.

„Ipak, mi nismo posebno primetili da se ovde na terenu nešto promenilo.”

Posebnu kontroverzu izazvale su poruke iz SPC 2018. godine kojima se crkva odredila prema dijalogu Beograda i Prištine, a koje je glasno promovisao i otac Sava.

U tabloidima bliskim vlastima u Srbiji protiv njega je tada vođena kampanja u kojoj je pogrdnim rečima označen kao saradnik kosovskih Albanaca.

„Crkva je podržala tehnički dijalog, dok Arhijerejski sabor jasno ne podržava bilo kakvo priznanje nezavisnosti Kosova – ne iz nacionalističkih principa, već zato što se Kosovo profiliše kao etnička država Albanaca, a u takvoj situaciji procena je da bi srpski narod ubrzo potpuno nestao.

„Crkva je i protiv teritorijalne podele jer time ulazimo u model ponašanja iz devedesetih godina stvaranja etnički čistih teritorija, kada su crtane mape koje su postale krvava polja.”

Janjić tvrdi da se crkva među prvima jasno odredila prema devedesetim godina prošlog veka, tokom kojih je i uloga nekih njenih delova bila dovođena u pitanje.

„Mi u crkvi smo među prvima govorili o zločinima jugoslovenske vojske i policije u vreme Miloševićevog režima, koji snose veliki deo odgovornosti za stradanje albanskih civila.

„U našem društvu mora da postoji svest da moramo jasno da se distanciramo od toga – ako to izostane, stvara se utisak kolektivnog opravdavanja tih zločina.”

Iguman Dečana nema problem da režim Slobodana Miloševića okarakteriše kao represivan, ali ima očekivanja i od kosovskog društva.

„Očekivao sam da će neki ljudi koji su povezani sa ratnom istorijom biti zamenjeni mlađim ljudima, spremnim da grade otvorenije društvo za sve građane.

„Jedna represija iz Miloševićevog režima zamenjena je drugom, koja se dešava u prisustvu međunarodnih predstavnika.”

Ne očekuje mnogo ni od Međunarodnog suda za zločine na Kosovu koji ima zadatak da istraži delovanje Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

„Vrlo sam skeptičan oko rada tog suda – sve je u velikom zaostatku vremena, godine prolaze bez aktivnosti, a poverljivi podaci su već iscureli i to će sprečiti svedoke da svedoče bez straha.

„Cilj je da se izvrši kolektivna abolicija OVK, mada se nijedna organizacija ne može kolektivno nazvati odgovornom, zločini su uvek individualna stvar.”

Janjić upozorava da međunarodni predstavnici ne rade dovoljno na pritisku na institucije na Kosovu da poštuju demokratska pravila.

„Na Kosovu je za Srbe razvijen pojam kolektivne krivice koji bih ja vezao za pojam kolektivne krvne osvete – a to je neprihvatljivo sa stanovišta i prava, i božije pravde.

„I mi, koji smo primali albanske izbeglice, često smo na meti javnosti i štampe, nazivani smo i fašističkim manastirom.”

Tvitovanje kao korist ili problem

Sava Janjić nosi i nadimak „sajber monah” jer je među prvima u crkvenoj zajednici postao aktivan u komunikaciji preko interneta, a potom i preko društvenih mreža.

„Ideja nije bila lična promocija, već promocija manastira – mnogi su tako čuli za Dečane i naše probleme, pa su ovde dolazili i brojni državnici.

„Trudimo se da naše delovanje ne bude političko, da ne razdvaja ljude, već da prikažemo ovu svetinju kao mesto pomirenja, gde lepota i duhovnost treba da nas povežu u humanosti i razumevanju, a u našem radu uvek smo imali svesrdnu podršku našeg episkopa Teodosija.”

Ipak, neki njegovi tvitovi iskorišćeni su u prorežimskim tabloidima u Srbiji kao dokaz njegove navodne veze sa kosovskim Albancima.

„Mnogo toga što mi postavimo neće se nekima svideti – poput stava crkve o podeli Kosova, ili potrebi dijaloga sa Albancima.

„Neki nas smatraju srpskim nacionalistima, neki da smo proalbanski nastrojeni, neki da smo strani špijuni – a mi smo sluge Gospoda Hrista, živimo po svojoj savesti.”

Janjićevi tvitovi ponekad uzburkaju strasti na čitavom Balkanu.

Posebno se bavio promenom vlasti u Crnoj Gori koju je opisao rečima da je „demontiranje crnogorskog kraka opskurne kriminalne balkanske narko-hobotnice sa sistemom korupcije na svim nivoima, najveći izazov za izgradnju ne samo nove demokratske Crne Gore, već i za budućnost celog regiona”.

„Animoziteti oko političkih i nacionalnih agendi kao ispod površine mora, najčešće ne postoje – tu vidimo saradnju onih za koje i ne možemo zamisliti da bi mogli da sarađuju.

„Dok god postoji ta veza koja se pokriva raznim oblicima patriotizma, plašim se da će mnogo mladih ljudi napuštati ove prostore jer neće videti sopstvenu budućnost”, kaže Janjić koji dodaje da ne želi da ulazi u političke teme već ukazuje da se crkva u Crnoj Gori angažovala ne u cilju političke promene režima, nego u zaštiti svojih interesa i svetinja.

Janjićev životni put, koji je počeo iz Dubrovnika, a išao preko Trebinja i Beograda do Dečana, za njega je danas prostor sa koga mladi odlaze da bi sreću našli u multietničkim društvima Zapada.

„Voleo bih da ovo ostane prostor gde će ljudi živeti zajedno – još u srednjem veku su na Kosovo dolazili trgovci iz Dubrovnika, na Kosovu je živelo mnogo ljudi poreklom iz Hercegovine.

„Voleo bih da dođe do društvenog razvoja koji bi omogućio da ljudi budu bolje povezani, da lakše putuju i trguju, da razmenjuju ideje, da različitosti budu bogatstvo, a da je ideja etnički čistih društava stvar prošlosti i da nikada nije bila prirodna, da se ljudi osećaju zaštićeno i sigurno, a ne da žive u strahu jer govore svoj jezik, imaju svoju veru ili etničko poreklo koje žele da sačuvaju.”

Dvanaest godina nakon proglašenja nezavisnosti, Kosovo je priznalo oko 100 zemalja. Ipak, tačan broj nije poznat.

Priština navodi brojku od 115 zemalja, a u Beogradu kažu da ih je daleko manje.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama, to su Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Kosovo je od 2008. godine postalo član nekoliko međunarodnih organizacija, kao što su MMF, Svetska banka i FIFA, ali ne i Ujedinjenih nacija.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share