„Oluja”, Srbija i Hrvatska: Kamen spoticanja u odnosima Beograda i Zagreba

Policijsko-vojna operacija hrvatskih snaga, tokom koje je u strahu domove napustilo više od 200.000 Srba sa područja Hrvatske, jednima je povod za slavlje, drugima za tugu.

To narušava odnose već duže vremena, kaže Milorad Pupovac, predsednik Samostalne demokratske srpske stranke, koalicionog partnera u Vladi Hrvatske.

„Loši uticaji se samo talože, ne samo u vreme obeležavanja Oluje, nego i tokom drugih razdoblja u godini.

„Uopšte, politike sećanja i komemorativne politike su neka vrsta sredstava za produženje ratnog nasleđa i konflikta”, kaže Pupovac za BBC na srpskom.

Operacijom „Oluja”, od 4. do 8. avgusta 1995, završen je četvorogodišnji rat na području Hrvatske.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas” u evidenciji ima imena 1.960 poginulih i nestalih Srba od kojih 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.

Analiza Denise Kostovicove,

profesorke sa Evropskog instituta Londonske škole za ekonomiju i političke nauke

Najveći izazov u rešavanju nasleđa ratnih zločina i stradanja u sukobu u Hrvatskoj 1990-ih bilo je brisanje složenosti dinamike nasilja.

Takvo brisanje je proizvelo dominantne nacionalne narative na obe strane koji se kratkovido i strateški usmeravaju samo na patnju sopstvene strane – dok negiraju ili marginalizuju sopstvenu odgovornost.

Ovaj pristup se suštinski nije promenio 27 godina od završetka rata.

Razlog za to je što političke elite i u Srbiji i u Hrvatskoj još veruju da etnički nacionalizam mogu koristiti kao sredstvo za legalizaciju vlasti.

Ironično, takav nacionalizam nije doneo priznanje žrtvama nasilja u njihovim sopstvenim zajednicama.

Jedan zabrinjavajući trend je da se čini da je nacionalizam u porastu što više vremena prolazi od sukoba, dok se godišnjica Oluje koristi kao žarište za učvršćivanje ovih narativa.

U tom smislu, možemo govoriti o zamrznutom simboličkom ratu za sećanje koje vode elite.

To se neće rešiti ukoliko ne dođe do radikalne promene na vrhu – na obe strane.

U četvrtak ujutro u beogradskoj Crkvi Svetog Marka održan je parastos žrtvama „Oluje”, a srpski zvaničnici će se kasnije tokom dana okupiti u Novom Sadu na komemoraciji.

Sutradan, 5. avgusta se u Hrvatskoj svečano obeležava oslobodilačka akcija i Dan pobede i domovinske zahvalnosti.

Proslava u Kninu počinje koračnicom po ulicama, zatim vojnom paradom i manifestacijom na fudbalskom terenu, uz podizanje hrvatske zastave i polaganje venaca poginulim vojnicima.

Bilo je i drugačijih primera obeležavanja, ali su bili retki.

Godine 2020, Boris Milošević, tadašnji potpredsednik hrvatske Vlade i Srbin iz Hrvatske, prisustvovao je obeležavanju Oluje u Kninu, kako bi odao počast i hrvatskim i srpskim žrtvama.

Iste godine, Veran Matić, kao izaslanik srpskog predsednika Aleksandra Vučića, kleknuo je da oda počast žrtvama u Ovčari kod Vukovara, gde je 1991. ubijeno najmanje 200 ratnih zarobljenika na poljoprivrednom dobru.

Za zločin na Ovčari pred Haškim tribunalom pravosnažno su osuđeni major Veselin Šljivančanin, pukovnik JNA Mile Mrkšić i još 11 ljudi pred srpskim sudovima.

„To je trebalo poslužiti izgradnji drugačijih komemorativnih praksi u Hrvatskoj, ali i između Srbije i Hrvatske, ali se stalo na pola puta.

„Od tada su se stvari samo pogoršavale”, kaže Pupovac.

Republika Srpska Krajina, nepriznata državna formacija, nastala je na teritoriji Banije, Like, Korduna i Severne Dalmacije.

Vojnom akcijom, Hrvatska je povratila kontrolu nad ovom oblasti kojom je prethodnih godina upravljalo lokalno srpsko rukovodstvo uz podršku Beograda.

Većina srpskog stanovništva napustila je ovu teritoriju, našavši utočište u Srbiji i Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta koji čine Bosnu i Hercegovinu.

Prema popisu iz 1991, u Hrvatskoj je živelo oko 500.000 Srba, a danas ih je oko 150.000.

Bežeći u koloni dugoj desetine kilometara preko Bosne i Hercegovine ka Srbiji, izbeglo je više od 200.000 Srba, život je izgubilo 1.700 ljudi, 700 se vodi kao nestalo, a 10.000 porodica i dalje je bez krova nad glavom, naveli su iz Komesarijata za izbeglice Srbije.

Nacionalno orijentisani političari iz celog regiona i dalje koriste ovakve datume za prikupljanje glasova, ocenjuju stručnjaci.

„Ovde nije u pitanju samo ‘Oluja’ već i neki drugi događaji iz devedesetih godina koji se koriste uz prejaku retoriku, kako bi se i u Hrvatskoj i u Srbiji skrenula pažnja sa domaćih afera i skandala i problema koje imaju”, kaže Aleksandar Popov iz Centra za regionalizam.

Pitanja nestalih i zločini bez kazne

Ukupan broj žrtava i dalje je predmet sporenja Srbije i Hrvatske.

U Hrvatskoj se kao nestalo vodi 1.832 ljudi iz čitavog Domovinskog rata, podaci su hrvatskog Ministarstva branitelja.

„To su svi od 1991. do 1995.

„Za ubijene civile, pošto nije završeno istraživanje, koristimo podatke Helsinškog odbora o više od 600 stradalih civila u ‘Oluji'”, kaže Vesna Teršelić iz hrvatskog centra Dokumenta.hr.

Oko 20.000 je stradalih i nestalih tokom rata, pokazuju podaci centra Dokumenta.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu osudio je 2011. generale Anta Gotovinu i Mladena Markača na po 18 godina zatvora zbog „Oluje”, ali su oni oslobođeni presudom Žalbenog veća.

Nalazi suda da su tokom operacije „Oluja” počinjeni brojni zločini nad srpskim civilima nisu dovedeni u pitanje”, podseća se u saopštenju Fonda za humanitarno pravo i dodaje da većina tih zločina do danas nije procesuirana.

„Nijedna žrtva ‘Oluje’ danas u Srbiji nema status civilne žrtve rata.

„I prethodno i sadašnje zakonsko rešenje onemogućavaju sticanje ovog statusa žrtvama koje su nastradale van teritorije Srbije. Tako izbeglice iz Hrvatske ostaju bez finansijske, zdravstvene i psihosocijalne podrške”, navodi se u saopštenju.

Od operacije „Oluja”, hrvatsko pravosuđe pokrenulo je četiri krivična postupka za ratne zločine nad krajinskim Srbima i to protiv ukupno devetoro pripadnika hrvatskih vojnih i policijskih jedinica.

Prema podacima Dokumenta.hr, suđenja su rezultirala sa dve osuđujuće pravosnažne presude – za ubistvo dvoje staraca u Prokljanu čija su tela kasnije zapaljena i Mandićima za ubistvo zarobljenog vojnika RSK, kao i za zločin u Kijanima kod Gračaca za ubistvo troje civila.

U dva krivična postupka donete su oslobađajuće presude, za zločine u Prokljanu i Mandićima.

Zločin u Gruborima, selu pored Knina, kada je krajem avgusta 1995. ubijeno šest starijih civila, ostao je bez osuđujućeg sudskog epiloga.

Iako je sama akcija „Oluja” završena u svega nekoliko dana, tokom sledeća dva meseca na oslobođenoj teritoriji sprovodila se operacija „Oluja-Obruč”, u kojoj su učestvovale i jedinice Specijalne policije.

Operacija se sprovodila u cilju pretraživanja terena od zaostalih pripadnika protivničkih srpskih jedinica, kao i uklanjanja zaostalog oružja i uspostave bezbednosti.

Traženje nestalih i ekshumaciji grobnica nema saradnje sa hrvatskim kolegama, jer se proces „politizuje”, žalili su se prošle godine iz Komisije za nestale Vlade Srbije.

U isto vreme, izaslanik predsednika Srbije za rešavanje problema nestalih Veran Matić poručio je da država Srbija treba da se izvini što nije efikasnija u pronalaženju nestalih.

On je za Glas Amerike izjavio da je nezadovoljan radom institucija u Srbiji koje bi trebalo da daju podatke i da pronalaze podatke o nestalima.

Primer izostanka saradnje je i nedavno podignuta optužnica za ratni zločin na Petrovačkoj cesti i u mestu Svodna u avgustu 1995. koju je protiv četvorice hrvatskih pilota podnelo srpsko Tužilaštvo za ratne zločine.

Terete se za raketiranje izbegličke kolone kod Bosanskog Petrovca.

Ova optužnica izazvala je niz reakcija u Hrvatskoj, a hrvatski šef diplomatije Gordan Grlić Radman nazvao ju je„čistim politikanstvom”.

Hrvatska je procesuirala više ljudi za zločine iz ovog perioda.

Prema podacima Državnog tužilaštva Hrvatske za kaznena dela za vreme „Oluje” i posle nje – ubistva, pljačke i paljenje – osuđeno je 2.380 osoba.

Međutim najveći broj njih su procesuirani za „obične” zločine, a ne za ratne zločine, objavila je Slobodna Evropa.

Pitanje sporog procesuiranja dodatno opterećuje odnose Srbije i Hrvatske.

„Ima naznaka izgradnje procesa pomirenja, ali to nije nikakav linearan napredak, već proces koji nekad ide bolje, a nekad zapinje.

„Trenutno, baš zapinje”, kaže Teršelić.

Zajednički problem je i selektivno gledanje na činjenice i što se ističe samo stradanje sopstvenog naroda.

„U Srbiji se gleda samo jedan čin, a to je ‘Oluja.

„Treba gledati od početka, a početak je ‘balvan revolucija’, podgrevanje ratne atmosfere, dogovoreni rat u Karađorđevu (…) moralo bi se sagledati ceo taj proces šta se dogodilo tokom rata”, napominje Popov.

„Balvan revolucijom” se naziva pobuna lokalnih Srba u Hrvatskoj protiv centralnih vlasti u Zagrebu i njihove težnje za osamostaljenjem 1990, na početku ratnih sukoba.

Rezultat pobune bilo je formiranje Srpske autonomne oblasti Kninska Krajina.

U prvim godinama rata, na ovom području su počinjeni brojni zločini nad Hrvatima, ubijani su i mučeni, a gotovo sve nesrpsko stanovništvo s tih područja je prognano.

U vojnom objektu, vili u Karađorđevu je 1991. održan sastanak predsednika jugoslovenskih republika Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana kako bi se rešila kriza.

Rat nije sprečen, a samo na području Bosne i Hercegovine za tri i po godine rata poginulo je 100.000, a raseljeno 2,2 miliona ljudi – blizu polovine predratnog stanovništva.

Kao primer dobre prakse pomirenja mogao bi poslužiti slučaj Srbije i Mađarske, kaže Aleksandar Popov.

Na početku Drugog svetskog rata, tokom mađarske racije, 1.300 srpskih civila je bačeno pod led, a pred kraja rata su kao odmazda ubijani mađarski civili.

Nedavno je formirana zajednička komisija koja je utvrđivala činjenice o stradanjima, pobrojane su žrtve oba naroda, dva parlamenta su usvojila deklaracije, a predsednici obe države su odali poštu i srpskim i mađarskim žrtvama.

„To je jedan mogući model pomirenja, ali, nažalost, za to je trebalo da prođe 70 godina.

„Na Balkanu deluje kao da je rat juče stao, bar po retorici”, kaže Popov.

Postupak pomirenja posebno je važan za Srbe koji žive u Hrvatskoj, jer postojeća situacija, saglasan je i Pupovac, služi za održavanje ratne atmosfere, ratnih vrednosti, produbljivanje govora mržnje i neprijateljstava.

„Veoma je važno da se te prakse menjaju i da budu usmerene prema žrtvama i stradanjima i sa hrvatske i sa srpske strane.

„U poslednje vreme, tog sluha nema”, kaže on.

Prvi korak moraju napraviti političari, uveren je ovaj političar sa višegodišnjim iskustvom.

„Sada je to u prvom redu politička stvar.

„Još nije došlo do onoga šta što bismo u pravom smislu smatrali humanitarnim pitanjem za nestale ili pravosudnim pitanjem za suđenje za ratne zločine”, kaže Pupovac.

Teško da će se do toga i doći uskoro, jer mnogima ovo stanje ide na ruku u političkim borbama.

„Političari plivaju na tom strahu, opstaju na političkoj sceni, imaju i materijalne koristi od toga, a običan svet živi u nedemokratskoj i atmosferi straha.

„Ne mogu naši da budu heroji, a drugi zločinci”, kaže on.

Nacionalizmom i pričama „svi su protiv nas” ujedinjuje se biračko telo i tako je na svim stranama na Balkanu.

„Jedan nacionalizam pothranjuje drugi.

„Kod običnog sveta postoji ubeđenje da se nacionalisti međusobno ne podnose, a to nije tačno – oni su braća rođena, jedni drugima daju alibi da seju mržnju”, ističe Popov.