Lukas Rasulić, neurohirurgija i najveća misterija našeg organizma: „Mozak nas uvek iznenadi”

20. Jun 2020.
Proučavanje nervnog sistema traje od davnina, ali uprkos dostignućima 21. veka, napretku nauke i tehnologije, nervni sistem - i centralni i periferni - i danas misterija.
_112762760_img_0326
Fotogradija preneta sa portala BBC na srprskom

Nataša Anđelković, BBC novinarka

Jasno je da su mozak i svaki deo organizma direktno povezani. Ta povezanost je ostvarena upravo kroz funkcionisanje perifernog nervnog sistema.

Ako se prekine ili uklješti samo jedan nerv – bilo gde na telu – dolazi i do promena u mozgu. Te promene nisu retke.

Svaka dvadeseta povreda podrazumeva i povredu živca, najčešće na rukama ili nogama.

Tada na scenu stupa neurohirurgija, odnosno hirurgija perifernog nervnog sistema kao njen sastavni deo.

„Problem nastaje kada je prekinut kontinuitet nerava, pa impuls iz mozga i ka mozgu ne može da se prenese i dešava se da ekstremitet ne može da funkcioniše, u smislu nemogućnosti izvođenja određenih pokreta ili u potpunosti”, kaže Lukas Rasulić, profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu.

„Tada nije problem u mozgu već u perifernom nervnom sistemu, koji čine svi nervi koji izlaze iz kičmenog stuba i idu duž čitavog tela”, objašnjava Rasulić koji je i načelnik Odeljenja za hirurgiju perifernog nervnog sistema, funkcionalnu neurohirurgiju i hirurgiju bola, Klinike za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije.

Šta je neurohirurgija?

Mnogi misle da neurohirurgija podrazumeva operacije na mozgu, ali ona je mnogo više od toga.

Neurohirurgija se bavi hirurškim lečenjem povreda i oboljenja nervnog sistema.

Neurohirurzi su doktori koji postavljaju dijagnoze i leče pacijente sa povredama i oboljenjima mozga, kičmenog stuba, kičmene moždine, kao i perifernih nerava svuda u organizmu.

Pacijenti mogu biti i deca i odrasli, a u zavisnosti od vrste povreda ili bolesti mogu se lečiti hirurški, ali i bez operacija.

Pleksusi ili nervni spletovi su čvorišta nervnih vlakana iz kojih se vlakna raspodeljuju u organizmu u sastavu pojedinačnih nerava, poput električne razvodne kutije koja raspodeljuje žice po različitim delovima kuće.

Glavni pleksusi u telu su brahijalni pleksus – rameni živčani splet, smešten u vratu, koji razvodi nervna vlakna kroz ruke i lumbosakralni pleksus – krsno-slabinski živčani splet, smešten u donjem delu leđa, koji raspodeljuje živce u karlicu i noge.

Povrede i oboljenja nerava u glavnim pleksusima uzrokuju probleme u rukama i nogama, koje ti nervi opskrbljuju, usled čega ekstremiteti ne funkcionišu.

Rasulić, stručnjak za hirurgiju perifernog nervnog sistema i brahijalnog pleksusa, takve pacijente, koji često ne mogu da pomere ruke i noge, operiše i vraća im sposobnost ne samo da ih pokreću već i da budu potpuno funkcionalni.

„Naziv periferni nervni sistem neadekvatno sugeriše da je reč o nečemu manje bitnom.

„Rasprostranjeno je mišljenje da to što nekome ruka ili noga ne funkcioniše kako treba je od drugorazrednog značaja. Međutim, jasno je da to izuzetno utiče na kvalitet života”, objašnjava Rasulić.

Na Odeljenju Klinike za neurohirurgiju KCS kojim Rasulić rukovodi leče povrede, uklještenja i tumore nerava.

Na njoj nema liste čekanja.

„Uprkos svim okolnostima i svakodnevnoj dinamici, razlog je jednostavan – predanost i posvećenost poslu i spremnost za obavljanje zadataka i dostizanje ciljeva – pomoći pacijentu i izlečiti ga tako da pacijent bude zadovoljan. Onda su svi zadovoljni”, kaže Rasulić.

Kao poseban razlog dodaje koordiniran, sinhronizovan i uspešan timski rad.

Mozak večita nepoznanica

„Mozak nas uvek iznenadi”, kaže Rasulić.

„Na primer, u određenim stanjima i oboljenjima kada smo prinuđeni da odstranimo deo mozga i kada očekujemo da to ostavi neke posledice – to se ne desi”.

Iako je poznato da se većina neurona ne obnavlja tokom života, već samo odumiru vremenom, jedno od iznenađenja je relativno novo naučno otkriće da postoji fenomen plasticitet mozga.

„Periferni nervni sistem je jedini organ, osim jetre, koji ima mogućnost da se sam obnavlja. Regenerišuća nervna vlakna rastu brzinom jedan milimetar dnevno.

„Kada ne postoji mogućnost da se nerv operativno direktno rekonstruiše, onda koristimo neke druge zdrave nerve koje prebacujemo i spojimo ih na oštećene nerve.

„Ova procedura se zove nervni transfer. Tako vratimo pacijentu mogućnost pokreta i osećaj u ruku ili nogu”.

U najtežim slučajevima kao šti su avulzije odnosno kidanja nervnih vlakana iz kičmene moždine, ne tako davno, takvim bolesnicima je ruka uglavnom bivala amputirana.

Međutim, zanimljivo je ono što se posle toga dešava u mozgu.

„Umesto centara koji su dotad upravljali tim mišićima ili udovima, aktiviraju se drugi delovi mozga koji preuzimaju funkciju. To se zove plasticitet mozga”.

Ta sposobnost mozga za adaptaciju u novonastaloj situaciji zahteva vreme – otprilike godinu dana.

„Tada se vide puni efekti ovih operacija”, objašnjava Rasulić.

Ovi savremeni tokovi u neurohirurgiji ne samo da mogu da pomognu u lečenju povreda i oboljenja perifernog nervnog sistema nego i kod drugih poremećaja kao što su funkcionalna oboljenja nervnog sistema.

„Time se takođe uspešno bavimo”, ističe on.

Kako se treniraju nervi?

„Uobičajeno se smatra da su odlične vežbe za mozak i nerve rešavanje ukrštenih reči, sudoku, igranje šaha ili misaonih igara, zatim učenje stranog jezika pod stare dane.

„Dodao bih i čitanje, koje je od esencijalnog značaja tokom čitavog života, ali i bavljenje stvarima koje čovek voli, koje ga interesuju, pobuđuju i izazivaju entuzijazam i radost ili iznenađenje. Fizička aktivnost prilagođena sposobnostima organizma je od značaja za periferni nervni sistem”, ističe doktor.

Sve ovo je, kaže, u međusobnoj direktnoj sprezi.

„Pod stare dane dobro je i jako korisno kada se neko iskreno iznenadi”.

I Rasulić svakog dana nađe vremena za čitanje 15 minuta ili sat-dva, ako stigne. Osim stručne literature, sad čita ezoterijske knjige, istorijske i akcione romane.

Neurohirurgija u Srbiji

Neurohirurgija u Srbiji uskoro će proslaviti vek postojanja.

Počeci ove grane medicine na ovim prostorima vezuju se za profesora Milivoja Kostića, osnivača i prvog upravnika Hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu.

On je do te mere bio ugledan hirurg u Evropi tog vremena da su vlasti Austrougarske zahtevale da obdukciju nad princom Ferdinandom posle Sarajevskog atentata – uradi profesor Kostić.

Kostić je 1923. izveo operaciju tumora hipofize – kroz nos.

Za dan neurohirurgije u Srbiji uzet je 31. oktobar jer je tog dana 1938. profesor Milivoje Kostić osnovao Odeljenje neurohirurgije u okviru Prve hirurške klinike Medicinskog fakulteta.

Danas u Srbiji ima 80 neurohiriruga, među njima je petina žena.

Svetski standard je jedan neurohirurg na 100.000 stanovnika, tako da prate globalne tokove.

Veštačka inteligencija u organizmu

Veštačka inteligencija i virtuelna realnost u kojoj se sve više nalazimo, u stvari predstavljaju projekciju želje da se mozak što više spozna, smatra Rasulić.

„Po mom ubeđenju, iako najsofisticiraniji kompjuteri funkcionišu i rešavaju najsloženije zadatke zaključno sa robotikom koja poprima humanoidne oblike – to je i dalje daleko od toga da veštačka inteligencija zameni ljudske kapacitete, odnosno kapacitet mozga”.

Centralni nervni sistem – mozak i kičmena moždina – ne bi mogli da funkcionišu ni na koji način bez provodnika kao što je periferni nervni sistem kroz koji šalju i primaju impulse.

Jednostavno je, kaže, izvesti paralelu mozga i kompjutera.

„Mozak je jedan softver i u njemu postoje različite komponente, grupacije nervnih ćelija, što bi u digitalnom rečniku bili diskovi i mesta za čuvanje podataka i aktiviranje”, objašnjava Rasulić.

Američki neurohirurg Čarls Branč izjavio je da će se u budućnosti nepokretnim pacijentima u mozak ili mišiće ugrađivati kompjutere da bi se pokretali.

Rasulić kaže da to nije naučna fantastika, već da se to uveliko radi i danas.

„Postoji tendencija da se ugrađuju proizvodi veštačke inteligencije u organizam. Mi već ugrađujemo razne implantate u cilju lečenja pacijenata.

„Stavimo mali pejsmejker, uređaj koji ima automatsku funkciju da stimuliše rad mišića”.

Pejsmejkeri se često koriste za srce, ali postoje i u hirurgiji perifernog sistema.

Međutim, i danas, a i u daljoj budućnosti će biti, da kada je nerv prekinut postoji mogućnost i da se direktno rekonstruiše – odnosno ušije.

„To i dalje predstavlja najbolju terapijsku opciju za pacijente i oporavak je 100 odsto”, objašnjava Rasulić.

„Kada su složeniji oblici povreda i kada su otkinuti nervi iz kičmene moždine, tada se radi nervni transfer tako što se uzme nerv iz manje važnog mišića koji će kasnije biti slabiji i prebaci na povređeno mesto po funkcionalnom prioritetu.

„To će i u daljoj budućnosti biti osnova za uspešno hirurško lečenje ovih pacijenata”, dodaje.

Hirurgija bola i funkcionalna neurohirurgija

Rasulić je načelnik Odeljenja za bolesti i povrede perifernih nerava, funkcionalnu neurohirurgiju i hirurgiju bola, KCS.

Hirurgija bola podrazumeva hirurško lečenje pacijenata sa hroničnim bolom. To ne znači da se svakodnevno operišu ljudi koji boluju od migrene, no i migrena se može u određenim indikacijama hirurški lečiti, pojašnjava Rasulić.

„Hirurgija bolnih stanja predstavlja je na raspolaganju pacijentima sa drugom vrstom bola, koji je vremenom postao hronični, jer bolna stanja traju dugo, treba utvrditi šta je uzrok problema i šta je najbolja terapijska opcija.

„Često je reč o pacijentima čiji je bol izazvan određenom povredom ili bolešću, a iscrpljene su mogućnosti medikamentoznog i drugog lečenja”, objašnjava doktor.

Funkcionalna neurohirugija leči funkcionalne poremećaje mozga, poput epilepsije ili bolesti motorike – poremećaja voljnih i nevoljnih pokreta.

Epilepsija se obično leči dnevnim uzimanjem lekova.

Međutim, kod nekih pacijenta gde klasična terapija nema zadovoljavajući efekat neophodna je operacija – ugradnja neurostimulatora ili neka druga neurohirurška intervencija.

„To se, takođe, radi kod nas na klinici i to na visokom nivou”.

Nevoljni pokreti mogu biti različiti, a označavaju pokrete mišića na koje mozak nije uticao – takvo je, na primer, podrhtavanje ruku koje se često dešava pacijentima sa Parkinsonovom bolešću, kao i ostalim funkcionalnim poremećajima nervnog sistema.

Posle operacije, umanjuje se ili u potpunosti nestaju takvi pokreti.

„Ovu oblast funkcionalne neurohirurgije planiramo da razvijemo u budućnosti”, navodi Rasulić.

Šta je Parkinsonova bolest?

Parkinsonova bolest je hronično oboljenje nervnog sistema, a uzrok je nepoznat i trenutno nema leka..

Smatra se da će svaka stota osoba starija od šezdeset godina oboleti od nje.

U Srbiji je više od 25.000 pacijenata sa ovom dijagnozom, prema podacima iz 2018.

Parkinsonova bolest narušava sistem u mozgu odgovoran za pokrete i koordinaciju, s vremenom napreduje, a simptomi se pogoršavaju.

Zamke za neurohirurge

Lukas Rasulić je prvi put operisao mozak sa 27 godina.

„Bilo je uzbudljivo. Nije bilo straha, naravno bilo je potpuno drugačije nego što je sada, tada je nivo mog obrazovanja, znanja i iskustva bio daleko manji”.

Iskustvo ga je naučilo da mora da se vodi računa o detaljima i planira svaka operacija ponaosob.

Velika je zamka za hirurga i kada ga pacijent moli da ga operiše a on podlegne tom pritisku.

„Nije to najteža odluka za hirurga, ali te situacije treba izbegavati i samostalno proceniti da li je operacija svrsishodna.

„Upecao sam se na to nekoliko puta, ali sam brzo shvatio da to ne treba da se radi”.

Svaki pacijent je slučaj za sebe i mora da se razmatra zasebno.

„Nema rutinskih operacija, a rutiniranosti u hirurškoj tehnici je stvar individualnih sposobnosti i treninga.

„Ako se čovek uhvati u tu zamku da pomisli da je operacija rutinska to može da bude vrlo opasno i po pacijenta i po hirurga”.

Savremena neurohirurgija podrazumeva da pacijentu predočite sve aktuelne informacije o karakteristikama i rizicima bolesti i modaliteta lečenja.

„Nekad nije opasno biti bolestan, ali je opasno biti lečen”, kaže on.

Od posebnog značaja je i profesionalni i psihološki odnos između doktora i pacijenta.

Prošle godine je u Beogradu organizovao svetski kongres „Jedan svet, jedna neurohirurgija”. Ove godine je predsednik 20. jubilarnog kongresa evropske neurohirurgije u Beogradu, gde se očekuju eminentni neurohirurzi iz Evrope i čitavog sveta.

Rasulić je predsednik brojnih stručnih udruženja na nacionalnom, regionalnom, evropskom i svetskom nivou.

Ističe da je presedan da jedan isti čovek, a posebno jedan Srbin, u profesionalnom smislu istovremeno rukovodi najvećim evropskim i svetskim stručnim telima u ovoj oblasti.

Može li neka operacija da utiče na dušu?

Psihohirurgija kao oblast neurohirurgije je imala pik 1950-tih i 1960-tih godina i posle toga je nestala sa scene.

„Danas se ova oblast ponovo aktivira, ali je malo zastupljena u odnosu na ostale grane neurohirirgije”, ističe Rasulić.

Neurohirurgija kao moderna oblast, inače, podrazumeva ultrapreciznost, a u ovom kontekstu savremena tehnologija omogućava doktorima da jako dobro mapiraju mozak i utvrde tačno koji delovi funkcionišu, koji ne.

„To se radi uz pomoć vrlo sofisticiranih uređaja, koji postoje i u Beogradu”.

Psihohirurgiju, dodaje, ne treba mešati sa drugim stanjima, na primer kada se operiše tumor na mozgu, koji kada se odstrani pacijent nema više psihijatrijskih simptoma koji su postojali pre operacije.

‘Moje ime je Bond, Lukas Bond’

Razgovaramo u kabinetu čiji zidovi čuvaju nepregledan niz slika, plaketa, ikona, ali i uspomena iz privatnog života, među kojima je uspomena na krštenje u reci Jordan, registarska tablica Lukas, kao i fotomontaža plakata za film o agentu 007 – Skajfol sa porukom „Moje ime je Bond, Lukas Bond”.

Na policama su gusto poređane knjige i fotografije sa decom, ali šalovi univerziteta Harvard i Stenford na kojima profesor gostuje kao predavač.

Gostujući je predavač i instruktor na mnogobrojnim univerzitetima i akademijama nauka, kao i na stručnim satancima.

Sa posebnim zadovoljstvom ističe tim mladih, posvećenih kolega sa kojima funkcioniše uz maksimalno međusobno uvažavanje, provodi značajan deo vremena i ostvaruje i deli uspehe i rezultate.

Kad ga pitaju odakle je, kaže naizust da je „Srbin, kosmopolita, intelektualac, naturalizovani Zlatiborac na privremenom radu u Beogradu.

„Rođen u Prištini, po tati iz sela Žabara kod Valjeva, po majci iz Bitolja, služio vojsku u Titogradu odnosno Podgorici, a po ženi iz Požege”.

Neobično ime – Lukas, dobio je pet godina pre rođenja.

Na prvom susretu njegovih roditelja 1960. godine, pre nego što su i počeli da se zabavljaju, otac Grujica je rekao budućoj majci Dušanki – „1965. rodićeš mi sina Lukasa”.

Zašto baš Lukas – otac je tvrdio da je po starogrčkoj reči za svetlost, a on veruje da nosi ime po dedi Luki, a „ipak malo drugačije”.

Još kao šestogodišnjak doneo je odluku da postane doktor – dok je iščekivao lekarsku pomoć.

Tada je njegov tata, inače lekar specijalista medicine rada, bio na službenom putu, a mama ga uspaničeno vodila od doktora do doktora.

Radni dan bez radnog vremena

Rasulić godišnje obavi oko 250-300 operacija.

Radni dan mu traje 12 do 16 sati, kad nije dežuran. Dežurstvo traje 24 sata.

„Neurohirurg nema radno vreme. Radni dan je dok ne završimo posao, a posao je širok pojam”.

„Bez obzira na sve ovo što sam u poslu, ja i dalje volim ljude i volim život. Za mene zato dan traje 25 sati”.

Ipak, možda nedovoljno vodi računa o sopstvenom zdravlju.

„Kada bih rekao da brinem apsolutno onako kako to treba da se brine, ne bi bilo tačno, ali isto tako se trudim da uvek nađem neku meru u svemu.

„Kad me to pitaju pacijenti kažem im onu narodnu izreku – popa i doktora slušaj šta ti kažu da radiš, nemoj da radiš ono što oni rade”.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.