LGBT i ljudska prava: „Zašto sam izmislila Dan nebinarnih osoba”

U prvom intervjuu, Katje govori BBC dopisnici Megi Mohan o rodu i identitetu, zašto je važno da je taj dan postao stvarnost.

Postoji mim koji se s vremena na vreme pojavljuje o ptici koja se celog života zove pingvin.

Jednog dana, ptica sretne doktora koji joj kaže:

„Ti nisi pingvin, ti si ono što se zove labud”.

Labud se ispuni olakšanjem. Odjednom, ceo njegov život ima smisla.

Doživela sam sopstveni momenat labuda 2011, kada sam bila u srednjim dvadesetim.

Moja baka je tada umrla, bila sam u njenom stanu i organizovala neke njene stvari.

Pokušavajući da skrenem misli posle nekog vremena, upala sam u onlajn lavirint i naletela na stranicu Vikipedije za rodne identitete.

Tu sam prvi put pročitala definiciju „nebinarne osobe”.

U tim paragrafima sam čitala o ljudima koji ne slede binarne rodne norme, ljudima koji osećaju da postoje u međuprostoru van definicija muškog i ženskog.

„Ovo sam ja”, pomislila sam.

„Ja sam nebinarna osoba. To sam ja ceo moj život. I jednostavno nikada nisam imala prave reči da to opišem.”

Rasplakala sam se.

Znala sam da moram da kažem dečku.

Drama je bila moj omiljeni predmet u srednjoj školi.

Uživala sam u svemu u vezi sa tim, čak i u podizanju teških stvari na kraju časa.

Izdvojili bi me kao „najjaču devojku u dramskoj sobi” kada bi mi dodelili zadatak da pospremim teške delove seta, zajedno sa dečacima.

I tako, bila sam tamo, pomerala rekvizite zajedno sa tipovima, odabrana, identifikovana kao drugačija od ostalih devojaka.

Začudo, ovo je bio jedini put da je to što sam bila drugačija za mene bila tačka ponosa, umesto sramote.

Na neki način sam bila poput moje majke.

Ljudi su je nazivali „zgodnom” ženom, što sam mnogo kasnije shvatila da je to bila uvreda koja se odnosila na uočljivi nedostatak ženstvenosti.

Bila je neudata žena, advokatica i vaspitačica.

Nije bila kao ostale majke iz škole.

Mogla je da popravlja stvari po kući jednako dobro kao i da podučava učenike ili se brine o meni.

Bila sam kao ona u zagrljaju netradicionalnih rodnih uloga. Ali, za razliku od nje, ja sam postojala negde drugde.

Nije se radilo samo o tome da se nisam osećala poput „devojčice”, ili da sam viša, krupnija i manje ženstvena.

Bilo je više od toga: oznaka „žena” mi jednostavno nije pristajala.

Odrastajući u predgrađu Vankuvera u Kanadi, a kasnije i na Havajima, gubila sam se u knjigama fantastike, izmišljenim svetovima koje su stvorile spisateljice poput Ursule K. Le Guin, u kojima žive likovi bez utvrđenog rodnog identiteta.

Sa 12 godina počela sam da pišem, stvarajući izmišljene planete.

Više od decenije kasnije, znatno revidirana i uglađena verzija objavljena je kao prva u nizu naučnofantastičnih romana.

U tim kreativnim carstvima igrala sam se rodnim ulogama.

Ljudi su oscilirali između muških i ženskih polnih karakteristika.

Pisanje mi je dalo slobodu da zamislim manje krutu stvarnost.

Kao stariji milenijalac, odrastala sam na internetu.

U sobama za ćaskanje pronašla sam zajednice ljudi koji su pričali o seksualnosti i izjasnila sam se kao biseksualka sa 14 godina.

Na mreži, a kasnije i van mreže, LGBT zajednice su me prihvatile sa dobrodošlicom kada sam otvoreno govorila o seksualnosti i osećala sam da negde pripadam.

Onda sam se u dvadesetim zaljubila u dečka, Nejtana.

Ovo je imalo cenu.

Po mom mišljenju, nema bržeg načina da budete izbačeni iz LGBT zajednice nego da budete biseksualna žena koja izlazi sa muškarcem.

Ljudi vas vide kao „strejt” osobu, nekoga ko ne može da razume borbu, i odjednom vas razgovori i događaji više ne uključuju.

Oni to zovu bi-brisanje i to je vrlo stvaran fenomen.

Pozivnice nestaju.

Privatne grupe se kreiraju bez vas.

Po mom iskustvu, ljudi i dalje razumeju seksualnost na način na koji ne razumeju rodni identitet.

Kada sam pronašla stranicu na Vikipediji koja je objasnila moj nebinarni identitet, Nejtan je bio prva osoba kojoj sam želela da kažem, ali sam bila prestravljena.

Kada sam ga kasnije tog dana videla, brzo sam to rekla.

„Ja sam nebinarna osoba.”

„Pa šta se menja?” upitao je.

Još jedna pauza.

„Mogla bih da koristim različite zamenice”, odgovorila sam. „Ili da ponekad koristim drugo ime.”

Pitao je da li sam transrodna osoba.

Da li sam razmišljala o fizičkoj promeni na bilo koji način?

Rekla sam ne, nisam.

„U redu, pokušaću da zapamtim tvoje zamenice”, rekao je, „ali nisam baš dobar u pamćenju stvari”.

Oboje smo se smejali, opušteni, atmosfera među nama bila je manje napeta.

Objasnila sam mu kako sam se tokom odrastanja osećala pogrešno okarakterisana kao ta „druga” osoba, a sada sam dobila ime za ono što jesam i odmah sam se malo bolje osećala u sopstvenoj koži.

Ubrzo posle toga smo se verili i venčali 2015.

Nekoliko godina sam koristila različite zamenice umesto „ona/nju”.

Posebno mi se dopala „zie/zir”, koja je zvučala meko i razigrano.

To su bili rodno neutralni termini koje su ljudi koristili na internetu, a koji nisu pretpostavljali pol pojedinca.

Neko vreme sam bila za zamenice u jednini „one/njih”.

Ali kada sam shvatila da njihova upotreba cveta i raste, počela sam da ih ne volim, a sada ih ne mogu podneti.

Kao pesnikinja, jezik shvatam ozbiljno i pročitala sam nekoliko tekstova u kojima ljudi koriste zamenice „one/njih” zbog kojih sam zaista zbunjena da li govore o pojedincu ili grupi.

Neki pisci tvrde da je Šekspir redovno koristio „one/njih”, na šta ja odgovaram:

„Vrlo malo ljudi piše tako dobro kao Šekspir”.

Na kraju, moja detinja ljubav prema fantazijskom pisanju postala je karijera, kao i izlaz za moj zamišljeni svet van rodnih normi.

U knjizi Stranger Skies pišem o boginji koja pada sa nebesa na planetu, koja ne poštuje zakone fizike ili biologije.

Ona otkriva da je u ovom svetu rod čvrsto povezan, ili ste muškarac ili žena, ali pol je promenljiv.

Osoba može promeniti svoje fizičko telo kroz malu polureligioznu ceremoniju.

Ovo omogućava gej parovima da imaju biološku decu bez medicinske intervencije.

Tako se zabavljam istražujući ove koncepte u pisanju.

Zatim, godinu dana pošto sam se identifikovala kao nebinarna osoba, sastavila sam post na blogu od 153 reči o tome zašto bi trebalo da postoji Međunarodni dan nebinarnih osoba.

Rekla sam da bi to trebalo da bude u julu, na pola puta između Međunarodnog dana žena u martu i Međunarodnog dana muškaraca u novembru.

U to vreme, na blogu je bilo nekoliko komentara, ali teško da je zapalio internet.

Zaboravila sam na sve to dok nekoliko godina kasnije nisam videla da se Međunarodni dan nebinarnih osoba zvanično obeležava 14. jula – istog dana koji sam predložila u svom postu.

To su posmatrali Kampanja za ljudska prava, Stounvol, veb stranica britanskog parlamenta, pa čak i dictionary.com.

Ljudi su citirali moje obrazloženje za datum, ali samo je nebinarna stranica Vikipedije navela moj blog kao inspiraciju.

Ovo me je zabolelo. Malo priznanja bi bilo lepo.

Sada su se stvari u mom životu promenile.

Udobnije mi je sa sobom.

Manje mi je bitno kada me ljudi zovu ženom ili koriste zamenice „ona/nju”.

Nekada sam se zaista zalagala za to da se na ličnim dokumentima, kao što su pasoši ili vozačke dozvole, ubace oznake trećeg pola, kao što imaju u Argentini, Australiji i Indiji – a predlažu i u Južnoj Africi.

Ali sada nisam tako sigurna.

Da li želim da se podaci o rodnim manjinama prikupljaju negde gde je lako dostupno vladama?

Definitivno ne.

Nemam poverenja u birokratiju. Mogu da shvatim zašto je to možda važno za neke ljude u određenim zemljama, ali ne i za mene.

Takođe provodim mnogo manje vremena na internetu.

Ne osećam se prijatno ni u konzervativnim, ni u liberalnim kutovima interneta.

Izjedaju sami sebe, čekajući da ljudi kažu pogrešne stvari.

Nekada smo to zvali Call Out Culture, ali sada je to naraslo u zver sa više glava.

I ne služi nikome, a ponajmanje ranjivim pojedincima koji žele da pripadaju, ali znaju da u svakom trenutku mogu biti odbačeni jer kažu pogrešnu stvar.

Mogu da zamislim šta sada mislite.

Ako ne želim nikakvu novu vrstu ličnih karata i ne treba mi da se pridržavate mojih omiljenih zamenica (i dalje zie/zir), u čemu je uopšte poenta biti nebinarna osoba?

Da li je uopšte važno imati Međunarodni dan nebinarnih osoba?

Da, jeste.

Možemo se osećati nevidljivo u svetu koji još nije u potpunosti razumeo šta smo.

Zato je lepo imati dan koji prepoznaje naše postojanje.

Mora li to biti dan kada na ulici marširamo?

Ne. Ali bilo bi lepo dobiti cveće.

Mislim da je to što se naziva nebinarnim važno na unutrašnjem nivou.

Važno mi je da imam te reči da opišem sebe, a spoznaja ko sam omogućila mi je da se bolje osećam sama sa sobom.

Želim da ljudi budu zadovoljni sobom.

A ako vam dan pomaže da budete zadovoljni sobom, to je sjajno.

To je najbolji rezultat kome sam se mogla nadati od tog jednokratnog posta na blogu koji sam napisala pre 10 godina.