Kako je Hrvoje obišao svet na biciklu: „Gde god da odeš, Balkanci te dočekaju kao predsednika”

Ima nešto u avanturističkim pričama.

Od Puta do središta zemlje (ili oko sveta) Žila Verna, preko otkrivanja raznih džungli, pustinja i drugih svetova, do Zova divljine Džeka Londona.

Na slične avanture, kao kapetan Nemo, već godinama ide 34-godišnji Hrvoje Jurić, ali ne u Nautilusu, nego na biciklu.

Prelazio je Alpe, više puta svraćao do Nordkapa – najsevernije tačke Evrope – i vozio po dalekim prostranstvima Rusije, Kanade i Australije, kako bi 2019. obišao čitavu planetu.

To znači mnogo zanimljivih priča – u Melburnu ga je sačekao sneg, u Kanadi je imao bliske susrete sa medvedima, a na ruskoj granici birokratske FT1P probleme.

Tokom putovanja kroz Francusku se umalo oženio, ali svadbu kasnije ipak nije izbegao.

„Duž glavnog puta kroz Rusiju nalazi se niz restorana otvorenih 24/7, a gde smo se, zbog pristupačnih cena, često hranili”, priseća se Jurić u intervjuu za BBC na srpskom.

„U jednom restoranu smo primetili svatove – kao kod nas, mlada u venčanici, mladoženja u odelu, gosti, pesma… Sve već dobro poznato.

„Otišao sam u kamper i doneo im poveći komad slavonske slanine kao poklon. Rekoh im odakle dolazimo, ali za Hrvatsku nikada nisu čuli.

„Kad sam im spomenuo Jugoslaviju sve im je bilo jasno. ‘Tito’, rekla je jedna baka i zagrlila me. Bez obzira koliko godina prošlo, Tito i Jugoslavija i dalje otvaraju vrata”, kaže on.

Hrvoje danas sprema knjigu o putovanju oko sveta i čeka zvaničnu potvrdu od Ginisa da je prvi u istoriji obišao planetu na električnom biciklu.

Nedavno je na Tviter okačio priče o nekim avanturama iz putovanja oko sveta, što je ponovo privuklo dosta pažnje.

Zbog čega, zašto ljudi toliko vole avanturističke priče?

„Nekada sam i sam bio s te ‘druge strane’… Gledao sam kako ljudi pokušavaju neke poduhvate koji su mi bili daleki, nedokučivi i pomalo suludi, ali imali su ‘ono nešto’, kaže Jurić.

Kako navodi, on tu „nije nikakav superheroj”, ali se pre desetak godina „odvažio da krene u nepoznato”.

„Zapravo je to veoma sebična odluka – odlučio sam da se maknem od problema i života koji sam tada vodio, a koji je išao u pogrešnom smeru.

„Osetio sam da mi je bio potreban ‘reset’ i mislio sam da će na taj način problemi nestati. Bio sam poprilično zelen, u svakom pogledu”, ističe.

A šta je sve naučio na tim putovanjima? O sebi, svetu ljudima…

„Prva stvar je da uvek moram da budem iskren. Prema ljudima, prema sebi, prema svemu što mi dolazi u susret.

„Međutim, kad od malena odrastate u maloj sredini, onda imate usađene predrasude prema drugima, prema drugačijima. Trebalo je vremena da ta ružna osobina ispari”, kaže Jurić.

Jedna stvar je, ističe, vrlo bitna u susretu sa nepoznatima – kako ćete se predstaviti.

„Generalno, ljudi su svuda dobri, ako ih ne izazivate. Gde god sam se našao ljudi bi mi prišli, pitali me da li mi je potrebna pomoć ili su jednostavno želeli da podele koju reč sa mnom”, ističe on.

Tako je napisao i objavio prvu knjigu – „Marijanov put”, zbirku priča ljudi koje je 2012. upoznao na putovanju kroz Evropu.

„Nakon tog putovanja svake godine sam napravio jedan projekat, shvativši vremenom da će me put sam odvesti tamo gde je suđeno – vremenom je ta moja ‘putopisna karijera’ sama sebe gradila i želeo sam nešto ekstremnije.

„Nešto se u meni budilo, nešto što je možda oduvek bilo tu, ali nisam imao priliku, znanje, mogućnost i hrabrost da se suočim sa tim.

Jurić je na biciklu obišao gotovo čitavu planetu i gde god bio – u Africi, Australiji ili u dalekim prostranstvima Rusije – naletao je na Balkance.

Ovo je priča o tome:

Balkan je u najmanju ruku priča za sebe… Mnogi kažu da gde prestaje logika tu kreće Balkan.

U nekim slučajevima to sigurno i je tačno, ali retko gde može da se pronađe gostoprimstvo kao kod nas Balkanaca.

Početkom 2017. sam imao projekat „London – Istanbul”, kada sam tridesetak dana biciklirao kroz celu Evropu, pa i kroz Srbiju.

Od Bačke Palanke, pa sve do Pirota i Dimitrovgrada. Neki pokušali su da me odgovore od toga… Kao, gde ću ja kao Hrvoje da idem kroz „neprijateljsku teritoriju”.

To me je strašno pogodilo, takav način razmišljanja.

Budala ima svuda, u Hrvatskoj, Srbiji, Norveškoj ili Zambiji. To nema veze s nacionalnošću, već sa mentalnim sklopom pojedinca ili grupe.

I tako sam prošao granicu i danima putovao do krajnjeg jugoistoka Srbije. Ne pokušavam se dodvoriti nikome, ali nigde nisam bio tako dobro ugošćen kao u Srbiji.

Toliki interes ljudi, gostoprimstvo, želja za razgovorom ili bilo kakvom pomoći.

Nekolicina me upitala jesam li imao kakvih problema, ali zaista ništa loše mi se nije dogodilo, čak sam i stekao nekoliko prijatelja.

No, najzanimljivije je kad se mi Balkanci nađemo van naših granica. Nebitno jesi li iz Hrvatske, BiH, Srbije ili koje druge zemlje bivše Jugoslavije – svi smo svoji i svima bude drago kad „na svom jeziku” kažeš dobar dan.

U Zambiji sam boravio početkom 2013. i pojeo neke od najboljih ćevapa ikad, i to u Zoran kafe restoranu, kojeg drži jedan čovek iz Srbije.

U Irkutsku, na putovanju oko sveta, boravio sam u hotelu kojeg drži Bosanac, a Srbin i Makedonac vode poslove i kuhinju. I ugostili su nas kao da sam predsednik dolazi.

Tužno je koliko se moramo maknuti od svog doma kako bismo bili ljudi.

Jurić je rođen 30. aprila 1986. godine u Osijeku i od malena se bavio pisanjem.

Kako kaže, škola se u njegovoj kući uvek visoko cenila.

„Moj otac je bio vrlo pametan i nadaren, ali siromašan, pa je morao da radi i nikada nije imao priliku da ode na fakultet”, navodi.

Zbog toga je Hrvojeva dosta bure izazvala odluka da u drugoj godini Ekonomskog fakulteta napusti studije, kako bi živeo od pisanja.

„Otac to nikada nije u potpunosti prihvatio. Nažalost, 2013. je iznenada preminuo, nedugo nakon izlaska Marijanovog puta – moje prve knjige.

„Sećam se kao danas, izašao sam iz štamparije i prvi primerak dao ocu. Taj primerak je otišao s njim”.

A život pisca nije lak – Hrvoje kaže da je godinama tapkao u mestu.

„Nisam imao ime, nisam imao ništa iza sebe, a u glavi sam već bio na pozornici i ljudi su mi tapšali jer sam odlučio da živim po svom i raditi ono što volim.

„Bilo je tu puno dana kad nisam imao za hleb, kad sam radio što god sam mogao kako bih platio režije i eventualno sačuvao koji dinar za sebe. Otac me naučio da nije sramota raditi, sramota je živeti na račun drugih”.

Međutim, 2011. godine se sve menja.

„Radio sam tri posla i nikako nisam mogao da se pronađem u tome. Pisanje je išlo, ali nisam imao vremena za to…

„Goreo sam i znao sam da će jednog dana doći trenutak kada ću potpuno izgoreti. Jednog jutra sam odlučio da tako više ne ide”, kaže.

Kako navodi, igrom slučaja je njegov brat imao bicikl koji je hteo da baci u smeće.

„Počeo sam da vozim, ali je nakon deset kilometara tata morao da dođe po mene jer nisam više mogao da sedim na sedištu.

Malo po malo je povećavao kilometre i tako odlučio da biciklom ode na more u Pulu, kod brata.

„To je bio najjeftiniji način da se pomerim iz sredine i života koji je išao u smeru koji nisam hteo i od problema koji su me i dalje čekali.

„Puno je tu bilo nepoznanica, sve je bilo u magli, ali taj osećaj nemoći, straha i ljutnje je kao pogonsko gorivo. Bio je dovoljan da se drznem krenuti”.

Jurić 2012. kreće biciklom kroz Evropu, kada je 104 dana proveo na putu, prošavši kroz 11 zemalja.

Već godinu dana kasnije vozi preko prevoja Stelvio u Alpima, visokog 2.758 metara (Đeravica na Prokletijama, najviši vrh Srbije, ima 2.656 metara), do Nordkapa u Norveškoj – najsevernije tačke Evrope.

Mora li baš preko Alpa, zar nije bio neki lakši put?

„Naravno da ne, ali mi je taj prevoj baš zapao za oko. Nordkap je relativno blizu, a tamo sam od ranije hteo da idem, pa je tako nastao projekat ‘Preko Alpa do Nordkapa’.

„Tada sam upoznao i Dina Rađu (bivšeg košarkaša), koji mi se javio preko društvenih mreža. On je istu rutu prošao na motoru”, kaže Jurić.

Međutim, sećanje na taj period Hrvoju ostavlja gorak ukus – četiri dana pre polaska mu je preminuo otac.

„Ironija je da sam za taj projekat dobio prvi sponzorski bicikl, prva knjiga mi je bila objavljena… Nekako je sve sedalo na svoje i život je ponovo bio lep.

„Mesec i po dana posle svega, kad je već trebalo da budem u Norveškoj, majka i ja smo ujutru sedeli za stolom, rekao sam joj da nema smisla sve odložiti i krenuo sam.

„Celim putem sam prebirao po glavi šta sad, šta nakon mog povratka kući… Kakav me život čeka, šta će biti s majkom, šta s bratom”.

Kako kaže, put do surovog severa mu je bio kao terapija.

„Ne zato sam to hteo, nego zato što sam morao. Nije bilo druge. Odjednom sam priglio sve što mi put donese i sve je imalo smisla”.

Onda je došao na Nordkap i više nije imao gde.

„Kao u filmu, stajao sam na litici koja se uzdiže 300 metara iznad mora i shvatio da je to-to.

„U meni su osećaji jednim delom divljali, a s druge strane sam bio smiren… Ili možda pre prazan, ali stigao sam do kraja i shvatio da sve može da se ispravi, šta god ti život priredi.

„Preko svega se može preći, ali potrebna je mentalna snaga toliko jaka da konju rep iščupaš”.

Hrvoje kaže da na jednom putovanju i umalo oženio.

Bilo je to 2012, kad sam putovao oko Evrope.

Igrom slučaja u Francuskoj sam preko kaučsurfinga boravio kod devojke koja je radila u jednom kafiću.

Inače je bila iz Amerike, ali je u Evropu stigla kako bi putovala i upoznala druge ljude.

I eto, tako sam se jedan dan stvorio i ja. Nimalo atraktivan, na biciklu, bez novca i sav mokar od kiše.

Što je ona tada videla u meni, ne znam, ali zaintrigirao sam je. Kao i ona mene.

To vam je klasična „što put spoji, to put i rastavi” priča.

Možda sam emotivac, možda sam tada bio takav, ali u tih par dana život je izgledao lepo.

Verovatno i zbog činjenice da su dani – ili bolje rečeno nedelje – koje sam prošao pre nje bili uglavnom teški, bez puno hrane i uz mnogo spavanja na putu.

Imao sam to neko svetlo na kraju tunela u obliku prekrasne devojke crnih očiju.

Da, bilo je lepo, do te mere da nisam poželio da odem, ali znao sam da ne mogu tu večno da ostanem – imao sam plan kojeg sam morao da sprovedem u delo.

Ipak, onda mi je sinulo – zašto moram? Zar me neko drži, goni ili tera da se vratim kući? Zar nije dom tamo gde sam ja i slične fraze?

Otišao sam od nje, ali sam se nekoliko dana kasnije vratio vozom, potrošivši zadnji novac kojeg sam imao.

Tu smo pričali i s obzirom na to da je ona iz SAD i nema vizu ja sam joj ponudio da se venčamo, jer je ionako između nas ljubav najveća na svetu.

O svemu tome sam posle pisao u knjizi.

U narednih nekoliko godina Hrvoje nastavlja u istom ritmu.

Na Alpe se vraća 2014. godine, kada na biciklu obilazi 23 planinska vrha po Sloveniji, Italiji, Austriji, Francuskoj i Švajcarskoj.

Tokom tih 52 dana smršao je 12 kilograma i završio u bolnici zbog hipoglikemije – pada šećera u krvi.

Godinu dana kasnije vozi kroz Hrvatsku u akciji „Zajedno možemo”, 2016. ide od Osla do Nordkapa – po zimi, a 2017. od Londona i Istanbula.

Onda dolazi za 2019. godine i avantura kroz čitav svet.

Kaže li sebi danas nešto poput gde mi je bila pamet ili možda ono popularno, a šta mi je to trebalo?

„Ni najmanje”, odgovara kratko.

„To iskustvo, ali i ono što je došlo po povratku, usmerilo mi je život i učvrstilo neke stavove. To iskustvo ne može da se uporedi ni sa čim drugim”.

Hrvoje navodi da je priprema za samu vožnju trajala oko tri godine – odabir rute, trening i dogovori sa sponzorima.

Plan je bio da se krene u aprilu 2018. godine, ali je to odloženo zbog nedostatka novca i smrti njegove majke.

„I tu kreću problemi – morao sam prvo da se oporavim od šoka da sam sahranio i majku i oca i da sam ostao sam. Iako sam već bio svoj čovek, više nisam one koji su mi uvek čuvali leđa…

„Dva meseca sam doslovno propadao, dok jednog dana nisam došao sebi i krenuo opet u pripreme”.

Posle mnogo muka i borbe došao je i 8. jun – datum polaska.

Za početak deonica između Zagreba i Vladivostoka, koji je tu blizu – na oko 11.500 kilometara. I do granice između Litvanije i Rusije sve proticalo kako treba.

„Posle 14 sati čekanja sam ušao u Rusiju, a Matija Pospihalj, koji me je pratio u kamperu je još uvek bio na granici.

„Posle nekoliko sati mi je javio da se što pre vratim na granicu, jer imamo problema s papirologijom – Rusi su tražili dokument za koji nikada nismo čuli i to na ruskom jeziku i s ruskim pečatom”.

Tako im je poništen ulazak u Rusiju i vratili su se u Litvaniju, gde su dva dana čekanja izvadili traženi dokument.

A onda? Pa, još sedam sati čekanja na granici.

„Konačno smo ušli u Rusiju i kroz nju putovali 47 dana, kroz osam vremenskih zona i preko 10.000 kilometara glavnog puta od zapada do istoka.

„Tada smo naišli na onu svadbu…”

Posle je usledilo let do Perta i put od zapada Australije do Brizbejna na krajnjem istoku.

„Da nije bilo naših ljudi, koji su nam se javili dok smo putovali, Australija bi bila najdosadnija deonica”, kaže Jurić.

„Nije jednostavno voziti stotine kilometara po ravnom putu, bez krivine ili ikakvog kafića gde bismo mogli da stanemo i predahnemo”.

A onda Severna Amerika – 8.600 kilometara od Enkoridža u Aljasci, do Halifaksa na istoku Kanade.

E, to je već nešto drugačije, ističe Hrvoje.

„„Svi ti prekrasni pejzaži, planine i ledenjaci, jutra u magli, na par stepeni iznad nule, a ostatak dana proveden sa zracima sunca….

„Jednog dana video pored puta video sedam medveda i jedno mladunče… Tu definitivno nisam hteo da se zaustavljam”.

Hrvojeva putovanja su često imala humanitarni karakter.

Moja putovanja, pogotovo ona prva, organizovana su bez mnogo novca.

Tada, ali i kasnije, mnogi ljudi su mi pomogli kako bih došao tu gde sam sad. Novčano, kroz hranu, smešta ili kakvu lepu reč.

Zato sam kroz putovanja pomagao drugima.

Logika je da svo dobro koje dobijam moram nekako i da vratim nazad. Inače, to dobro će jednom nestati i šta onda?

Kroz putovanje oko sveta preko Indiegogo platforme pokrenuo sam kampanju „Zajedno možemo”, kada sam prodavao bicikl, kilometre, knjige, majice i druge stvari.

Prikupilo se oko 30.000 kuna (oko 460.000 dinara) i cilj je bio da taj novac potrošim na kupovinu osnovnih namirnica za 30 porodica, tj. samohranih majki na području Hrvatske, BiH i Srbije.

Po deset porodica u svakoj zemlji.

Možda to brojčano ne izgleda mnogo, ali želja mi je bila pokazati drugima da ne smemo praviti razlike između nas.

Ako neko u Hrvatskoj može da pomogne samohranoj majci u Srbiji ili BiH i obrnuto, zašto to ne bismo to uradili?

Pustimo nacionalnost, granice i veru. Hteo sam kroz ovaj projekat pokazati da možemo i znamo da budemo ljudi.

Na kraju je ostala samo jedna sitnica – preći put Lisabona do Zagreba.

Hrvoju se tu negde pridružilo i nekoliko prijatelja koje je upoznao na putovanjima po Evropi, kao i jedan ceo biciklistički klub.

„Nakon 133 dana putovanja i gotovo 29.000 kilometara gospođa na graničnom prelazu mi je pregledala pasoš i rekla: ‘Čestitam’.

„U tom trenu sam zastao, pogledao prema tridesetak biciklista koji su me čekali i koji su do kraja želeli da voze sa mnom. Tad su emocije počele da me šibaju.

Postao je svestan šta je uradio i što se dogodilo.

„I sama vožnja do Zagreba, pod pratnjom policijskih vozila, kroz ulicu s tri trake koja je bila zatvorena samo za nas…

„Tu mi je bilo malo neugodno jer zaista nije bilo potrebno da se zbog mene zatvara ulica.

„Tada je veliki kamen pao sa mojih leđa – u tom trenu sam znao da sam došao kući, da je sve završeno”, priseća se Hrvoje.

Naravno, sledećeg dana je otišao u Slavoniju.

„U mojoj Vrbici je pripremljen spektakl. Vatromet, vatrogasci koji su s obe strane puta pustili onaj top s vodom, pa baklje, tamburaši i motoristi.

„Preko 500 ljudi je u centru sela zatvorilo cestu. Toliko ljudi, a masi nikoga ne mogu prepoznati ili se nekome obratiti…

„U pozadini je čuo baku kako viče na ljude da se maknu kako bi mogla doći do mene.

„Tu više nisam mogao da krijem emocije, zagrlio sam je i suze su krenule”.

Može li da se živi od avantura?

Hrvoje kaže – zavisi koliko lagodno živite.

„Može, ali ima dana kad morate malo stisnuti zube, kad nije sve idealno i kad se nema za kafu”, ističe on.

Epidemija korona virusa poremetila je mnoge planove, pa i njegove. A planova ima.

Knjiga o putovanju oko sveta, koja je delom i njegova biografija, trebalo bi da izađe na jesen, a u međuvremenu čeka odgovor da li je postao Ginisov rekorder.

„Put oko sveta je bio prvi od tri velika projekta koje planiram na svetskom nivou. Drugi je od najjužnije tačke Norveške do Nordkapa, ali bez vozila podrške i to po zimi.

„To je u planu za februar 2021. godine, a treći će biti Afrika – od Kaira na severu do Kejptauna na jugu”.

U međuvremenu je dobio i saputnika – Enu.

Na kraju razgovora sa Hrvojem ostalo je samo jedno pitanje, vrlo jednostavno – šta je najvažnije u životu?

Mislim da je jako, jako bitno da radiš ono što voliš, u čemu uživaš, a da to ima smisla.

Život je prekratak da bih radio posao koji ne volim i kojim nisam zadovoljan.

Na takav način nikada neću dati maksimum i to će samo dovesti do još većeg nezadovoljstva, što se na kraju može završiti i fatalno.

Nisam ja nikakav mesija, niti sam otkrio toplu vodu.

Samo sam išao metodom pokušaja i pogreške. I ponovnog pokušaja. I tako stalno, dok nisam shvatio šta želim.

A to se najbolje vidi kad čovek padne, kad je na samom dnu, kad ne može nazad i prisiljen je napred.

Tada do izražaja dolaze sve vaše sposobnosti, kao i ona jeste li čovek ili ne.

Najbolje je da svako na svojoj koži iskusi kako je to kad te život ne miluje i to zbog vlastitih – pogrešnih – odluka.

Onda možeš da znaš kad si slobodan, gde ćeš, na koji način i s kim.

Ja sam odlučio svoj život posvetiti ovome što radim.

Ne planiram porodicu, niti da se ženim. Mir sam našao u hobiju koji mi je postao posao.

U psu kojeg sam pokupio s ulice i koji mi daje neograničenu ljubav.

Hoću li celog život tako? Zaista ne znam i ne razmišljam o tome. Trenutno je dobro.

Kad osetim da više nije i da nema smisla, da me ne ispunjava, verovatno ću promeniti.

A do tada nešto će već biti na vidiku.