Izrael, kibuci i Srbija: „Ne verujem da bilo gde na svetu može da se živi tako“

27. Jun 2020.
Sonja Jović putovala je preko Grčke i Sredozemnog mora do pustinje Negev u Izraelu, blizu pojasa Gaze, gde se na retkom komadu zelene zemlje nalazi kibuc Ajn Hašloša.
1024px-Kibbutz_shluhot
Foto: Jonathan/Wikimedia

Način života koji je zatekla u toj poljoprivrednoj komuni 1992. zadivio je mladu studentkinju.

„Ne verujem da bilo gde na svetu može da se živi tako kao što su Jevreji organizovali tamo”, govori Sonja za BBC na srpskom.

Osnovani kao komune na principima ravnopravnosti i zajedničkog vlasništva, kibuci i danas privlače goste i istraživače iz celog sveta.

Košer hrana za ljude i muzika za krave

U Izraelu postoji oko 270 kibuca u kojima živi više od 120.000 ljudi, dok cela država ima 9,2 miliona stanovnika.

Kibuci su 2010. godine činili 40 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje Izraela, u vrednosti oko 1,7 milijardi američkih dolara, prema jednom istraživanju.

Sonja i dve drugarice sa kojima je doputovala zatekle su usred pustinje farmu – ali nimalo nalik na one koje su do tada viđale – bio je tu bazen, sportski tereni, biblioteka i klub za izdavanje audio kaseta.

„Sećam se drveća limuna u dvorištu, gde odemo i uberemo limun za votku-đus”, govori ona.

Po dolasku se smestila u jednoj od kućica za goste – minimalistički uređenim prostorijama sa krevetima, policama za knjige i ormarima.

Nisu se razlikovale mnogo od domova članova komune, koji su bili za nijansu „sređeniji i svedniji”, priseća se Sonja.

Hranila se u zajedničkoj trpezariji u centru kibuca, kao u studentskoj menzi – uzimaš ono što želiš – a obroci su bili raznovrsni i besplatni.

Za šabat, uz duhovnu muziku i svetlost sveća, jela se košer hrana, pripremljena prema jevrejskim običajima.

U kibucu svako mora nešto da radi, pa je Sonja uposlena na farmi krava u okviru kibuca Ajn Hašloša.

„U našem kibucu su bili ljudi iz Nikaragve i naš šef je obavezno puštao latinoameričku muziku jer krave daju bolje mleko uz muziku.

„I onda im mi pustimo muziku, nakačimo te aparate za mužu, pritisnemo, i to samo ide”, sa osmehom se priseća ona.

Bez obzira da li su članovi kibuca tu privremeno ili stalno, svi su ravnopravni.

A gosti i rođaci posetioci članova komune – tri dana su mogli da odmaraju i da ne rade ništa, dok su već četvrtog dana dobijali neki posao.

„Ako je tu neka baka, ona će da ušiva dugmiće, da krpi nešto ili da pegla. Bilo šta, ali svako mora da radi”, naglašava Sonja.

I univerzitetski profesori imaju isti tretman kao i ostali članovi zajednice.

Tako oni „tri dana rade na fakultetima u Tel Avivu ili Jerusalimu”, a ostala tri „sade krompir ili voze traktor”.

Sonja je prisustvovala i svadbi organizovanoj u kibucu – kao „američka priča” sa muzikom i stolovima na zelenom travnjaku, kaže.

„Jedna devojka se udala za nekog momka koji ne živi u kibucu, došao je iz grada, ali njeni iz kibuca su njima organizovali svadbu”, govori Sonja.

Smeši se dok opisuje iznenađenje članova kibuca kada je sa drugaricama htela da „spoji” neradne praznične dane – jevrejsku Novu godinu Roš Hašanu i šabat – kako bi imale dan više za obilazak Izraela.

„Kad smo ih pitali da li možemo da spojimo, oni su se zabezeknuli jer ne znaju šta to znači.

„Bili su u čudu i dugo im je trebalo da shvate šta u stvari hoćemo. Odobrili su nam, ali su bili zapanjeni”, priseća se Sonja.

Od neplodnog tla do „pravog raja”

Agroekonomista Milan Prostran posetio je Izrael i Palestinu dva puta početkom milenijuma kao zvaničnik Privredne komore Jugoslavije, a kibuce naziva „pravim rajem”.

„Taj model ne liči ni na jedan koji su druge zemlje razvijale, posebno socijalističke zemlje”, govori Prostran za BBC na srpskom.

Zahvaljujući kibucima je Izrael postao zemlja koja izvozi hranu, dodaje on.

Prostran smatra da je jedan od razloga ekspanzije kibuca tokom pedesetih godina prošlog veka nemogućnost tadašnjeg izraelskog grada da prihvati veliki broj ljudi koji je pristizao.

„Bilo je potrebno da se ta velika migracija različite kvalifikacione strukture na najbolji način usmeri da radi, da proizvodi za svoje potrebe, da proizvodi za potrebe države”, kaže Prostran.

Kibuci su stoga nicali širom zemlje, mahom u blizini velikih gradova, kako na močvarnom severu, tako i na pustinjskom jugu.

Vremenom su tereni ukroćeni i pretvoreni u „oazu plodnosti i velike proizvodnje”.

„Posmatrajući njihova polja, ja sam bio impresioniran kako oni koriste prirodne resurse”, navodi Prostran.

To je rezultat, kaže Prostran, dobre i kvalitetne organizacije, ali i velikih ulaganja pre svega u najsavremenije sisteme za navodnjavanje.

„Oni imaju visoku produktivnost, a vodili su se logikom da preko visokih prinosa pokriju tu investiciju.

„Tako da imaju izuzetno visoke prinose suncokreta, kukuruza, pšenice i drugih žitarica, što je nekako nepojmljivo za te pustinjske uslove”, dodaje on.

Socijalisti i cionisti iza ideje o kibucu

Prvi kibuc je nastao 1910. na obali Galilejskog jezera, u tadašnjem Osmanskom carstvu, i nazvan je Degania.

Osnovali su ga levičari iz cionističkog pokreta, čije su pristalice zastupale ideju o povratku Jevreja u Palestinu i stvaranju samostalne jevrejske države.

Ideološki tvorac modernog cionizma krajem 19. veka bio je Teodor Hercl, rođen u austrougarskoj Pešti, čiji je otac poreklom iz Zemuna.

David Ben-Gurion, prvi premijer Izraela, poslednjih deset godina života proveo je u kibucu Sde Boker u pustinji Negev.

Kuća u kojoj je živeo danas posećuju mnogi turisti.

Socijalistički opredeljeni cionisti su osnovali i mošave, poljoprivredna naselja koja po društveno-ekonomskom uređenju podsećaju na kibuce.

U mošavu su zajednička skladišta i pojedina poljoprivredna oprema i alati, ali finansijska dobit od prinosa ostaje pojedinačnim porodicama koje obrađuju zemlju.

Prvi mošav, Nahala, nastao je 1921. godine.

Migrantski talas posle sticanja državnosti doveo je u Izrael i grupu jugoslovenskih Jevreja.

Oni su 1949. godine osnovali mošav Kidron koji postoji i danas.

Prostran smatra da u budućnosti treba primenjivati modele slične kibucima, zbog posledica koje će pandemija korona virusa ostaviti na poljoprivredu i celu ekonomiju.

„Kibuc je karakterističan za njihove uslove. Kod nas je bolji model savremene zadruge”, kaže on.

Zadruge se osnivaju zbog zajedničke proizvodnje, otkupa, prerade ili prodaje, korišćenja mehanizacije, snabdevanja materijalom i uzajamne pomoći.

„Za te male i srednje farmere koji čine 80 odsto svih farmera Srbije, njima je zadruga bogom dana”, naglašava Prostran.

On smatra da mali proizvođači „nisu sposobni” da potpisuju dugoročne ugovore sa prerađivačkom industrijom i ugovaraju obaveze sa velikim trgovačkim lancima.

Zato zadruga treba da bude institucija koja će njihove proizvode plasirati, uz moderan marketing, kaže.

„Bez zadruge mali farmeri će propasti totalno, a bila bi šteta jer oni upravo drže najveće resurse – prirodne – zemlju i stoku”, zaključuje Prostran.

Povratak korenima u religioznom kibucu

Većina kibuca u Izraelu su sekularni, ali postoji i 16 u kojima je vera izuzteno bitna.

Jelena Komloš iz Kaća kod Novog Sada otišla je 2014. godine u kibuc Sde Elijahu, koji su osnovale jevrejske izbeglice iz nacističke Nemačke 1939.

Želela je da upozna vrednosti po kojima je živeo njen pradeda, ortodoksni Jevrejin koji je preživeo holokaust.

„Posle rata je rekao: ‘Ja više neću da verujem u Boga, Bog mene nije sačuvao od ovih strahota i on ne postoji'”, govori Jelena za BBC na srpskom.

Preduslov da ode u religioznu komunu bio je da ima jevrejsko poreklo, a ostala je šest meseci.

Za razliku od pustinjskog predela u kome je smešten Ajn Hašloša, mali kibuc Sde Elijahu se nalazi nadomak Galilejskog jezera, na desetak kilometara od granice sa Jordanom, daleko od gradova i urbanog života.

U kibucu tri dana radila u kuhinji, a tri dana učila hebrejski.

Sa judaizmom se upoznavala svakodnevno.

Košer hrana i odvojene kuhinje u kojima se priprema, stalno otvorena sinagoga i molitve tri puta na dan, uz obavezno prethodno pranje ruku, bili su neki od verskih običaja u kibucu.

Na koncertima i dečijim priredbama, održavanim najčešće u sklopu proslave nekog jevrejskog praznika – šabata, jom kipura i sukota – Jelena je vežbala hebrejski.

Za taj praznik napravili su na terasi kuće „suku”, malu kolibu u kojoj su zatim jeli, u spomen na izlazak iz ropstva i Mojsijevo 40-godišnje lutanje po pustinji.

Jelena, kao turistkinja, nije imala pravo glasa i prisustva skupštinama kibuca.

Samo članovi kibuca, o kojima odlučuje rukovodstvo komune koje se menja na svakih nekoliko godina, mogu da glasaju i predlažu.

Ukoliko zahtev bude prihvaćen, postaješ ravnopravni član i dobijaš kuću.

Postoji i mogućnost gubitka članstva – posle povratka sa služenja obaveznog vojnog roka, koji traje tri godine za muškarce a dve za žene, rukovodstvo kibuca odlučuje da li je ta osoba i dalje potrebna zajednici.

Postoje kvote na osnovu kojih se određuje da li posle vojnog roka član treba da napusti komunu, kaže za BBC na srpskom Marko Komloš, Jelenin mlađi brat.

U tom slučaju mogućnosti su odlazak u grad ili u mošav – zajednicu u kojoj sve porodice dobijaju jednako parče zemlje da obrađuju.

Marko i Jelena su još kao deca dolazili u Izrael i tada se upoznali sa kibucima.

U sećanje mu se urezao onaj u blizini grada Sderote, gde je pre nekoliko godina proveo četiri dana za vreme granatiranja iz pojasa Gaze.

„Oni imaju nešto nalik lovačkoj čeki u šumi, napravljenoj od nekog neprobojnog čelika gde noću stražare i dojavljuje da li ima neka raketa koja će pasti.

„To je za mene bio najstrašniji momenat kada sam pomislio da je kraj. A kad se saživiš sa tim onda kažeš – još bolje, neko će ti makar javiti ako krene nešto”, objašnjava Marko.

Sonja Jović nije imala takvih iskustava, ali 2008. godine i Ajn Hašloša bila je gađana iz vatrenog oružja.

Pojedine palestinske i izraelske organizacije tvrde da je taj kibuc izgrađen na zemlji sa koje je arapsko stanovništvo prisilno raseljeno tokom Arapsko-izraelskog rata 1948.

U januaru 2008. godine je palestinski snajperista, gađajući iz pojasa Gaze, ubio volontera iz Ekvadora koji je radio u komuni, prema pisanju Džeruzalem posta.

Pet godina kasnije, otkriven je tunel iz pojasa Gaze koji se završavao u blizini kibuca.

Izraelska vojska je tada optužila palestinsku stranu da je tunel trebalo da bude korišćen za terorističke napade.

Tradicija polako nestaje

Poslednjih nekoliko decenija tradicionalni kibuci nestaju, a većina preostalih je privatizovana.

U malom broju tradicionalnih i dalje je na snazi kolektivno vlasništvo i ravnopravnost u proizvodnji, potrošnji i obrazovanju.

Međutim, u takozvanim obnovljenim kibucima postoji privatno vlasništvo i razlike u zaradama, uz poneki raniji propis.

Jelena i Marko smatraju da je Sde Elijahu, u kom je ona boravila, ostao tradicionalan jer je postao održiv na tržištu.

Glavni razlog je uzgoj urmi i buba predatora, koje uništavaju druge insekte-štetočine uglavnom u staklenicima i plastenicima.

„Ti neki uspešni kibuci, oni se ne transformišu”, kaže Marko.

Oni drugi morali su da se pretvore u mošav ili ugase jer je „njihovo vreme prošlo”, dodaje. Nisu više bili profitabilni.

Jelena dodaje da pojedini članovi napuštaju kibuc jer ne žele više da žive u komuni nego da budu ekonomski samostalni.

Ona je posle kibuca provela još pet godina u Izraelu, gde je završila master skladištenja voća i povrća, da bi se početkom 2019. godine vratila u Srbiju.

U komuni je rešila da ne ostane jer joj se nije svideo takav način života.

Sonja je od uspomena iz kibuca donela majicu na hebrejskom i nekoliko fotografija.

O povratku nije razmišljala.

„Možda bih volela da odem turistički, da pokažem deci i mužu gde sam bila”, kaže.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.