Izbori u Bosni i Hercegovini: Kako žive „opozicioni” gradovi u regionu

20. November 2020.
Kohabitacija predsednika i premijera ni do sada nije bila laka za balkanska društva, ali bi značenje ovog pojma moglo dodatno da se zakomplikuje kad se proširi na odnos lokalnih i centralnih vlasti.
arnaud-jaegers-5CoOYSxILSw-unsplash
Ilustracija. Foto: Arnaud Jaegers / Unsplash

Aleksandar Miladinović, BBC novinar

Na lokalnim izborima u Bosni i Hercegovini (BiH), građani Sarajeva i Banjaluke većinski su se opredelili da se u njihovim gradovima promeni vlast.

U glavnom gradu BiH dosadašnju administraciju Stranke demokratske akcije (SDA) trebalo bi da zameni koalicija grupacije Četvorka i Socijaldemokratske partije, dok SDA ostaje na vlasti na nivou države.

U Banjaluci je pobedu u trci za gradonačelnika odneo opozicionar Draško Stanivuković, dok je kandidat vladajuće Stranke nezavisnih socijaldemokrata (SNSD) Milorada Dodika i dosadašnji gradonačelnik Igor Radojičić ostao bez ove funkcije.

„Kako će finansirati gradsko grejanje koje smo mi svake godine subvencionisali, zašto bi to radila Republika Srpska?

Imamo i druge opštine koje treba pomoći, prekinućemo sve investicija sa nivoa RS-a”, zapretio je vidno nezadovoljni Dodik iako je njegova stranka zadržala većinu u Skupštini grada.

Ipak, iako je ova situacija novitet u BiH, neki gradovi u regionu već su iskusili ovakvu „kohabitaciju” – neki i više puta,

Beograd Zorana Đinđića

Pobeda opozicije na lokalnim izborima 1996. godine u Beogradu je smenila režim Socijalističke partije Srbije (SPS) tek nakon dugotrajnih studentskih i građanskih protesta i posredovanja međunarodnih pregovarača.

Posle prvog velikog poraza Slobodana Miloševića, Zoran Đinđić postao je gradonačelnik, a važnu ulogu u novoj gradskoj vlasti dobila je i stranka Vuka Draškovića, Srpski pokret obnove (SPO).

Ipak, Milošević je čvrsto držao poluge vlasti i na republičkom nivou u Srbiji, a i na saveznom nivou u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Julijana Mojsilović napustila je mesto novinarke Asošijeted presa i došla u kabinet gradonačelnika Đinđića kao jedna od pet, kako kaže, nestranačkih ličnosti.

Njena zaduženja bila su usmerena na medije, među kojima ističe da su jedino Studio B, B92 i tek pokrenuti list Danas bili prostor za objektivno informisanje, dok je ANEM (Asocijacija nezavisnih medija) širila te informacije po Srbiji.

„Kohabitacija praktično nije ni postojala – ingerencije vlasti u prestonici bile su uglavnom u vezi sa komunalnim servisima.

Ni ono što je moglo, nije se radilo jer je republička vlast podmetala nogu, opstrukcije su išle do tog nivoa da su i donacije zadržavane na granicama”, priseća se ona u razgovoru za BBC na srpskom.

Đinđić na čelo Beograda dolazi u trenutku kada su u Srbiji svakodnevica restrikcije struje, česti nedostatak energenata za centralno grejanje, gradski autobuski prevoz koji gotovo da ne postoji.

Tokom sedmomesečnog mandata, Đinđić je inicirao kupovinu pedeset gradskih autobusa, ukinuo taksu od tri odsto koja se plaćala samo u Beogradu, pokrenuo sedmodnevno čišćenje grada, besplatne bioskopske projekcije za decu, ture turističkog broda, početak izgradnje biciklističke staze u priobalju.

Ipak, Julijana Mojsilović kaže da opstrukcije nisu stizale samo sa republičkog nivoa.

„To je bilo mučenje i sa političkim protivnicima, ali i sa navodnim političkim istomišljenicima.

Odlučujuću ulogu u smeni Zorana Đinđića odigrao je SPO.”

Njegova tadašnja saradnica kaže da je Đinđić smenu prihvatio mirno, da se čak šalio kada je prvi pokušaj da bude razrešen završen bez uspeha.

„On je to doživljavao kao jednu fazu u borbi za nešto drugačije i bolje sutra.

Nije bio iznenađen što su se udružili da ga smene – možda se to vremenski dogodilo malo pre nego što je on očekivao, ali je znao da je to pitanje meseca, a ne godine”, zaključuje Julijana Mojsilović, danas novinarka portala na engleskom televizije N1.

Zagreb Milana Bandića

U dvodecenijskom mandatu Milana Bandića na čelu hrvatske prestonice gotovo da nije bilo političke kombinacije koja nije isprobana.

Bandić je na čelo grada došao na pobedničkom talasu tada njegove Socijaldemokratske partije (SDP) 2000. godine, da bi na tom mestu opstao i kada je SDP prepustio vlast Hrvatskoj demokratskoj zajednici (HDZ).

Pre nego što se SDP vratio na vlast u Hrvatskoj, Bandić je napustio stranku i osnovao svoju, koju je po novom dolasku na vlast HDZ-a približio ovoj opciji.

„Bandiću je najugodnije bilo kada se bavio isključivo gradom i lokalnom politikom, sve do svog prvog izleta na predsedničke izbore, razlaza sa SDP-om 2009. godine.

Verovatno je želeo da se pokaže moćnijim nego što je bio, pa kad je osetio tu moć, u drugoj dekadi na čelu Zagreba se više posvetio državnoj politici i učešću u državnoj vlasti nego što se bavio gradom Zagrebom”, kaže za BBC na srpskom Ivan Hlupić, urednik i voditelj radijske emisije „Zagrebi po Zagrebu” koja se emituje na hrvatskom javnom servisu.

Hlupić kaže da je Bandiću najteže bilo upravo kada je izašao iz SDP-a 2009. godine, što ga je dovelo u situaciju da nema većinu u gradskoj skupštini.

„U našim emisijama, on često na pojedina pitanja koja imaju veze sa ministarstvima voli da kaže da u vreme Zorana Milanovića nije razgovarao ni sa predsednikom vlade, ni sa ministrima o projektima u vezi sa Zagrebom.

To se može tumačiti kao potpuni zastoj saradnje, ali to je samo Bandićeva perspektiva cele situacije”, kaže Hlupić i dodaje da opstrukcije u velikoj meri nije bilo, osim što je gotovo deset godina odlagan projekat obnove žičare.

Iako formalno nije bio deo vladajuće koalicije sa HDZ-om, Hlupić kaže da je politička bliskost gradonačelnika sa vladajućima velika.

„Kada SDP više nije mogao da formira većinu na lokalnom nivou, Bandić počinje da koketira sa HDZ-om.

Oni to zovu projektne koalicije, što bi značilo da sarađuju samo na dobrim projektima, ali u realnosti se na svakoj skupštinskoj sednici glasa jednako.”

Ipak, iako je tenzija bilo, u Hrvatskoj se nikad nisu čule otvorene pretnje poput onih kojima je Milorad Dodik dočekao opozicionog gradonačelnika Banjaluke.

„Razlog tome vidim u političkoj klimi u Hrvatskoj – mi nismo došli u situaciju da neko nekome preti ili ne priznaje izborne rezultate

Postoje suptilniji načini obračuna sa političkim protivnicima”, zaključuje Hlupić.

Beograd Dragana Đilasa

Drugi mandat poslednjeg gradonačelnika Beograda iz redova Demokratske stranke prekinut je 2013. godine, iako je Dragan Đilas na to mesto došao samo godinu dana ranije.

Pošto je njegova tadašnja stranka izgubila predsedničke izbore, a potom nije uspela da formira ni vladu, Srpska napredna stranka (SNS) i njeni novi koalicioni partneri „izdržali su u kohabitaciji” nešto više od godinu dana.

Kako je tada obrazlagao šef odbornika naprednjaka Aleksandar Jovičić, „među građanima Beograda nastala toliko uzavrela atmosfera da je promena vlasti neophodna”.

Inače, i sam Đilas je svoj prvi mandat 2008. godine počeo nakon što je raskinuta koalicija koju su predvodili tadašnji radikali Aleksandra Vučića – Socijalistička partija Srbije napustila je dogovor uz obrazloženje da želi istu vlast kao na republičkom nivou, gde su formirali većinu sa DS.

„Atmosfera u društvu, gradu i Skupštini grada na kraju je bila veoma loša, niste mogli da funkcionišete normalno, bavili ste se optužbama, umesto planovima – ono što je bilo tekuće, mi smo realizovali koliko smo mogli.

Kada je SNS preuzela Beograd, ukinuti su skoro svi projekti – od besplatnih udžbenika za osnovce, pomoći za trudnice, porodilje, nisu se više gradili vrtići i škole, smanjio se broj autobusa, prodati su Sava centar, Beograđanka i PKB”, kaže tadašnja zamenica gradonačelnika Tatjana Pašić.

U predlogu za razrešenje gradonačelnika, naprednjaci su tada naveli da Dragan Đilas snosi najveću odgovornost za finansijsku situaciju u Beogradu i za „činjenicu da je ugrožen razvoj grada i njegovo svakodnevno funkcionisanje”.

Ipak, jednogodišnja „kohabitacija” nije bila nepremostiva prepreka za tadašnju beogradsku vlast.

„Mi nismo imali velikih problema, takvo stanje nije dugo trajalo, pa smo mi neke od naših projekata nesmetano realizovali jer nismo od republičke vlasti ni dobijali ni uzimali – nije bilo nikakvih transfera, projekte su uglavnom finansirale međunarodne institucije.

Naše finansije su bile mnogo bolje od republičkih, pa nam nikakva pomoć nije bila potrebna”, kaže Tatjana Pašić i dodaje da je Beograd tada pomagao ostalim opštinama slanjem mazuta za grejanje, paketa za bebe, mehanizacije za sneg.

Đilasova zamenica napominje da je protiv tadašnjeg gradonačelnika vođena snažna medijska kampanja, a poruke Milorada Dodika protiv budućeg gradonačelnika Banjaluke ocenjuje kao „suludu osvetu”.

„Građani Banjaluke su glasali za koga su želeli, a sada će im se svetiti politički gubitnik.

To je potpuno suludo i slika vremena u kome živimo”, zaključuje Tatjana Pašić.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share