Izbeglice i Nansenova nagrada: Jedan dan na izbegličkoj ruti sa Nikolom Kovačevićem

Nekoliko hiljada kilometara odatle, u modernoj zgradi francuskog grada Strazbur, u odelu i sa kravatom, sedi u fotelji Evropskog suda za ljudska prava i čeka da preda 70 stranica žalbe, kojom će tužiti jednu državu sveta.

Obe slike sa sobom nosi pravnik Nikola Kovačević iz Beograda.

Jer, predstavljaju dva njegova uobičajena dana.

On je prvi čovek u istoriji Srbije koji je dobio prestižnu Nansenovu nagradu za ljudska prava za svoj rad sa izbeglicama.

Nagrada postoji već više od 70 godina, a dodeljuje je Agencija Ujedinjenih nacija za zaštitu izbeglica (UNHCR).

„Kada znam da je tu istu nagradu dobio hirurg koji u Africi operiše ljude na živo koji dolaze iz rata ili čovek koji je u Egejskom moru iz vode izvlačio izbegle od sigurne smrti – šta god ja izgovorim može da bude čist kliše”, kaže Kovačević za BBC.

Ono što Nikolu presudno razlikuje od kolega koje se bave pravima izbeglica, jeste što životne priče koje čuje na onom tepihu – prenosi na papir, od njih pravi slučajeve pred međunarodnim sudovima i tako menja praksu kršenja ljudskih prava.

Šest godina od kada je počela izbeglička kriza 2015. i u Evropu došlo više od milion ljudi, Nikola je saznao da je dobio Nansenovu nagradu.

Sedi u redakciji BBC-ja na srpskom i priseća se stvaranja Balkanske rute, puta kojim su izbeglice iz Azije i Afrike preko Balkana odlazile u zemlje Zapadne Evrope.

Jednom je, tako, dve nedelje spavao na granici, iako to uopšte nije planirao.

Tih meseci je, kaže, na terenu bio dva do tri puta u sedmici.

Dan u Beogradu je započeo kao i obično, seo je u kola, pozvao prevodioca i krenuo prema granici.

Proverivši da li mi je telefon napunjen do kraja, da li mu kamera radi, detaljno je pročitao beleške od prošlog puta.

„Granicu moraš da da poznaješ”, kaže Nikola.

„Moraš da znaš gde je svaka napuštena zgrada, salaš, gde bi izbeglice mogle da podignu šator”.

Izbeglica ipak nije bilo na ustaljenim mestima.

Zato je Nikola seo u lokalnu kafanu, naručio kafu i onako uzgred, pitao konobaricu: „Šta se ovih dana dešava i gde se kriju?”.

„To je ponekad slično kao što vi novinari radite, jako je bitno da se što više informišeš gde su ljudi kojima treba da pomogneš”, kaže on.

Unutrašnji neredi u Libiji u Africi, građanski rat u Siriji, ali i sukobi u Iraku i Avganistanu primorali su 2015. godine milione ljudi da preko Mediterana i Balkana potraže bolji život i azil u zemljama Zapadne Evrope.

Tako je svet bio svedok najveće migracije još od Drugog svetskog rata. Hiljade ljudi je umrlo pokušavajući da stignu od Afrike do obala Evrope i, dok su ih neke zemlje dočekale širom raširenih ruku, druge su podigle ograde i zatvorile granice.

Mađarska je tada podigla žičanu ogradu duž granice sa Srbijom i Hrvatskom i izgradila zid kako bi sprečila prolaz izbeglica,

Više od milion ljudi prošlo je kroz Srbiju od 2015. do 2019. godine, većina žudeći da stigne do neke od zemalja Evropske unije.

Prolaz izbeglica iz Srbije u Hrvatsku uslovio je i takozvani tgovinski rat između dve zemlje.

Hrvatska je tada zabranila ulaz kamiona iz Srbije.

Dok traži one kojima je potrebna pomoć, Nikola se seća prvih klijenata.

Oni, začudo, nisu bili ljudi u potrazi za boljim životom, već zatvorenici zloglasnog zatvora u Sremskoj Mitrovici.

Slušao je njihove priče o katastrofalnim uslovima i nasilju u zatvorima, a onda je počeo da ih zastupa, dok je još bio na fakultetu.

„To je za mene bilo neverovatno, čitav novi svet”, kaže Nikola.

Tada se susreo i za Borislavom Pekićem, koji je i sam kao tinejdžer bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici i koji je na osnovu iskustava iz zatvora napisao knjigu Godine koje su pojeli skakavci.

„Pročitao sam celokupnu domaću zatvorsku literaturu i sve je dobilo drugu dimenziju”, kaže on.

Tako je postigao da njegov slučaj bude jedini pred Ustavnim sudom u Srbiji u kojem je dokazana tortura u zatvoru.

U kafani su mu rekli – izbeglice se okupljaju dalje, u gustoj travi, tik uz granicu. Ubrzo je pronašao nekoliko porodica.

Jedan muškarac bio je slep.

„Ispostavio se da već dva dana ne vidi jer je na njegovu grupu bačen suzavac”, seća se Nikola.

Njegov prijatelj šepao je zbog slomljenih zglobova jer ih je policija tukla.

Nasilje je bilo svuda oko njega i osećao se kao da je jedini fizički zdrav.

Iako su ljudi povređeni i skrhani, Nikola je morao da im postavi neka bitna pitanja kako bi saznao da li je neko ugrožavao njihova prava.

„Ništa ne vredi što je neko prošao užas, ako to ne može da se dokaže”.

Nikoli ovo nije prvi put da je video fizički povređene ljude, ali ni psihički.

Dok obilazi izbegličke rute, često iste ljude sreće već godinama.

„Na jednoj od granica možete slobodno da stavite suncobran i stolicu i gledate kako ljudi pokušavaju da pređu na drugu stranu – i kako se ubrzo vraćaju prebijeni”, kaže on.

Upoznao je muškarca koji je 500 puta pokušao da pređe na drugu stranu.

„Oni više nisu ljudi, oni su duhovi koji besciljno lutaju”, kaže Nikola.

I dalje, ih, kaže, „nešto vuče, iako znaju da ne mogu da odu i nemaju novca za krijumčara”.

„Ponekad pomislim, čak i da uspeju da stignu negde tamo u drugu obećanu zemlju – da li je od njih nešto ostalo?”.

Ipak, za ovo vreme upoznao je jedinstvene ljude koje je zastupao, koji su tražili azil ili želeli da odu dalje.

„Nekada je dovoljno da sa njima odeš na pivo, da prošetate pse ili im rođeš na rođendan”, kaže Nikola.

Ljudi koje Nikola upoznaje na terenu nisu u ravnopravnoj situaciji.

„To su ljudi koji nemaju račun u banci i ličnu kartu”, kaže on.

Jedan od načina da sa njima razgovara je, kaže, „birokratski, koji pogrdno naziva opštinski pristup”.

Drugi način, koji Nikola primenjuje, jeste da sa njima ulazi u duplji razgovor.

Iz jednog prijateljstva, Nikola će ove godine možda biti i srpsko-sirijski kum.

„Sirijac kojem sam pomogao da sredi papire i ode dalje, upoznao je u Srbiji buduću ženu”, kaže pravnik.

„Praviće svadbu za koji mesec, a razmatrali su me i za kuma”.

Ovu ulogu će, kaže, rado odigrati jer misli da su „Srbi i Sirijci toliko slični temperamentom da mu se nekada čini da smo isti narod”.

Čoveku je predložio da sednu na travu da razgovaraju, ali je on prostro mali tepih, koji je poneo od kuće i ugostio i Nikolu na njemu. Na sred puta.

Kada je čuo da je prešao 500 kilometara, nije želeo dodatno da ga zamara, pa je pokušavao da postavlja što kraća pitanja.

„Već moraš da znaš šta je on mogao da iskusi i u tih pola sata prikupiš sve informacije”, kaže Nikola.

„Ne cediš ga i pitaš gde se nešto dogodilo, već samo – je l’ to bilo kod one crkve, onog znaka ili betonskih krovova?”

„Onda sam sklapaš kockice jer sam ta mesta obišao barem deset puta”.

Kada mu je čovek ispričao kako su ga pretukli na granici, pokazao mu još krvave rane od palica i unakažene oči,

Nikola je morao da zove i sudskog tumača, da bi sve na sudu mogao i da dokaže.

I sam ga je pregledao, fotografisao rane, ubode i oči.

Zvuči kao da je posao radio veoma profesionalno.

Nikola je pomogao hiljadama porodica da se izbave iz izbegličke krize i pronađu novi dom.

Tih slučajeva se sa srećom seća preko dana.

Ono što ga mori kada padne mrak, jesu životi koje nije uspeo da spase.

„Moj najteži slučaj je primer Kurda Dževdeta Ajaza koji je pobegao iz zemlje u kojoj je pretrpeo strahovitu torturu”, govori Kovačević.

U zatvoru su mu, dodaje, puštali elektrošokove na genitalije, polivali ga vodenim šmrkom i kačili da visi satima.

Iako je Komitet za sprečavanje torture Ujedinjenih nacija apelovao da se sačeka, Ajaz je vraćen u zemlju iz koje je pobegao.

„To je bio najteži trenutak u mojoj karijeri”, seća se pravnik.

„Kad uradiš sve što si mogao za tog čoveka, osim da provališ sam i izbaviš ga iz zatvora, a to nekada nije dovoljno – pitanje je šta tada?”

Ovaj slučaj je sanjao mesecima i plakao, iako nikada ne plače.

Želeo je da prestane da se bavi ovim poslom.

„Svako od nas je nekada prešao granicu razuma, misleći da ove probleme može da savlada sam, bez ičije pomoći”, kaže Kovačević.

„Ali to nije tačno i to sam priznao psihoterapeutu tek posle dve godine”.

Dodatna psihoterapija Nikoli je i jedna zatvorena grupa na društvenim mrežama, čiji su članovi pravnici iz cele Evrope, koji se bave slučajevima torture, mučenja, sakaćenja, ponižavanja izbeglica.

Ova pomoć i činjenice da je Nikola posle izručenja Ajaza morao nekoliko meseci da piše master rad, vratili su ga humanitarnom pravu.

„Da sam odmah sutradan morao da se vratim u kancelariju i ponovo čujem neku sličnu priču, verovatno bih otišao sa ovog posla”, kaže on.

„Zato je bitno nekada sebi dati vremena da se rane zacele”.

I Ilijasa i Ahmeda, dvojicu dečaka iz Bangladeša, Nikola nikada neće zaboraviti.

Oni su njegov, kaže, prvi i omiljeni „dobar slučaj”.

„Mi pravnici kažemo da je nešto dobar slučaj, ali ne zato što je on dobar, jer jako često govori o jezivim sudbinama ljudi, već zato što se može dokazati pred sudom”, kaže Nikola.

Dečaci su 2015. godine proveli 23 dana u pritvoru na granici, kada je podignuta žica sa žiletima da bi se izbeglice sprečile da prelaze.

Obojicu su, odmah prebacili u kontejnere i u njima iz držali bez pravnika i ikakvih prava.

Dve godine kasnije, posle Nikoline žalbe, Evropski sud za ljudska prava doneo je odluku u njihovu korist.

„Kontejneri su zatvoreni, kampovi su zatvoreni”, kaže Nikola.

„Da li je to promenilo odnos nekih država prema migrantima? Možda nije, ali ako znate da su neki ljudi živeli u tim kontejnerima godinu i po dana, to jeste pobeda”.

Nikola priznaje da je Nansenova nagrada za njega „velika stvar”.

„Mnogi ljudi mi kažu – uspori malo, ne može ovaj posao tako da se radi, pregorećeš”, kaže on.

„Možda mi je ova nagrada došla u pravi čak da vidim da sam ipak radio kako treba”.

Nagrada dobitnika Nobelove nagrade za mir sa sobom nosi i veliki autoritet, ali Nikola kaže da to ne bi trebalo da utiče na ishod bilo kojeg postupka koji on vodi.

„Ne može ni svako da dobije azil i to je okej”.

Iako je toliko uradio za srpski sistem azila, pravnik tvrdi da je „mnogo toga pozajmio od stranih kolega”.

„Ta ideja da zemlje i pojedinci treba da se tuže ako su prekršili ljudska prava, to sam ja video negde napolju, nisam sam izmislio”, kaže Nikola.

„I dalje nisam ni 60 odsto dobar pravnik kao neki od dobrih stranih kolega”.

Danas je pravnik koji ima najviše slučajeva pred sudom u Strazburu od svih zastupnika iz Srbije.

„Njegov rad je doprineo ključnim poboljšanjima u procedurama azila u Srbiji, što je povećalo broj izbeglica kojima je odobrena međunarodna zaštita”, navodi se u objašnjenju nagrade.

U tom procesu, kaže, postoji napredak, ali ga najviše frustrira „njegova brzina, koja je nedovoljna”.

Kada je saslušao čoveka na tepihu, Nikola ga je uveravao koliko je bitno da mu se stalno javlja, kako bi i mogao da mu pomogne.

Često se, pak, dogodi da je Nikoli neki slučaj bitniji nego onima koji su bili žrtve nasilja ili nepravde.

„Ako sakupiš podatke za 150 slučajeva, uspećeš da proguraš 15″, kaže on.

„Neko ko je već stigao u zemlju u koju je želeo, a godinama ranije ga je policija svirepo tukla, ponekad samo želi sve da zaboravi i to je okej”.

Njegov drugi deo posla zapravo je tek počinjao.

„Ja sam brzo shvatio da ništa ne vredi ako samo odlazimo na teren i pišemo izveštaje o kršenju ljudskih prava izbeglica”, kaže Nikola.

„Zato sam predložio – hajde da ih tužimo, da se barem zna da je nešto što zemlje i pojedinci rade kršenje prava ovih ljudi”.

Nakon tri dana lutanja, seo je za kompjuter i počeo da piše tužbu Evropskom sudu za ljudska prava.

Gomila opušaka od cigareta se uvećavala, kolege su se smenjivale, a on je za 72 sata napisao žalbu od 70 strana.