Ekologija, zlato i Homoljske planine: Hoće li „zlatna groznica” razboleti istok Srbije

Apsolutnu tišinu potpuno netaknute prirode, zavijene u sneg i gustu maglu, remeti samo motor automobila, mučeći se da savlada uzbrdice.

„Prvi put kada smo prolazili ovuda, naleteli smo na tri jelena… Baš su lepi bili, veliki”, kaže vozač.

Kiša je nedavno padala, a temperatura je u minusu, tako da je sve zaleđeno, pa se zadnji deo vozila prilikom klizanja zanosi i po nekoliko metara.

„Polako, polako”, šapuće vozač, valjda u nameri da umiri starog drugara, ali i dalje daje gas.

„Ovo brdo, sledeće i nekoliko venaca u nizu”, kaže sa suvozačkog mesta Ivan Dunić, advokat iz Žagubice, varošice od oko 2.000 stanovnika, u podnožju Homoljskih planina.

„Sve bi to bilo raskopano, sve bi to bio rudnik, kilometrima u tom pravcu”, dodaje, pokazujući rukom niz planinu.

Dunić je jedan od meštana Žagubice, Laznice i okolnih sela, koji se protive najavi izgradnje rudnika zlata na Homoljskim planinama, poznatim po medu, siru, bogatom biljnom i životinjskom svetu.

Reč je o rudniku „Potaj Čuka – Tisnica”, kanadske kompanije Dandi plemeniti metali, u kojem je za vađenje zlata iz rude najavljivana upotreba cijanida.

„Cijanidi su ekstremno toksična jedinjenja”, kaže za BBC na srpskom Dragana Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.

„Kada se otrovi oslobode u životnu sredinu oni više ne mogu da se pokupe… To je smrt za živi svet, a kada uđu u lanac ishrane, to je smrt i za čoveka”, dodaje.

Meštani i ekološki aktivisti upozoravaju da bi rudnikom bili ugroženi slivovi Mlave i Peka, samim tim i sve reke istočne Srbije, a potencijalno i Dunav, gde Mlava i Pek završavaju put.

Iz kompanije Dandi za BBC na srpskom navode da je „zabrinutost zbog upotrebe cijanida u preradi rude zlata razumljiva”, ali da je reč o „bezbednoj tehnologiji” i da se trenutno „samo ispituje mogućnost” njenog korišćenja.

„Projekat je zasnovan na najvišim standardima rudarske industrije, brizi o lokalnoj zajednici, zaštiti životne sredine i obezbeđivanju dugoročne koristi za Žagubicu i Srbiju”, kažu u pisanom odgovoru.

Priča o malim hidroelektranama i vađenju rude litijuma poslednjih godina izazvali su velike ekološke proteste širom Srbije, a meštani Homolja tvrde da se novi ekološki problem sada dešava i u njihovom komšiluku.

„Celo Homolje se uništava, sve su izbušili”, kaže 62-godišnji Rade Mošić iz sela Laznica.

„Nećemo pristati na taj rudnik ni po koju cenu, do istrebljenja ako treba… Nemamo šta da izgubimo, stari smo, bar ćemo da poginemo dostojanstveno.”

„Nema vidikovac po magli, šta da vam radim”, kaže vozač kratko, sležući ramenima.

Tokom dvadesetak minuta penjanja iz Žagubice ka okolnim brdima i mestu gde bi u budućnosti mogao da bude rudnik, kao da su prošla dva godišnja doba.

Put je prvo bio okružen jesenjim bojama, golim drvećem i tamnobraon lišćem, potom je u tragovima počeo da se nazire sneg, da bi onda sve bilo belo – stigla je zima.

A što je nadmorska visina više rasla, to je temperatura bila sve niža, a magla sve veća, kao i količina potpuno prozirnog leda nad makadamom.

„Držite se za automobil, ne znate vi da idete po ovome… Vi ste gradski, niste šumski”, navodi vozač uz osmeh.

Identitet nije želeo da otkriva, ali ističe da njegova porodica dugo živi u Žagubici.

„Ih”, uzdahuje, odmahujući rukom.

„Starosedeoci.”

Ivan Dunić takođe sleže ramenima, gledajući u maglu.

„Došli ste u nezgodnom trenutku, ne vidi se ništa”, navodi, trudeći se da se ne oklizne.

„Ali iza ovog brda ima još nekoliko venaca i to će sve da kopaju”, dodaje.

Za ljude sa istoka Srbije, informacija da u njihovom kraju ima zlata nije ništa novo – oblast oko reke Timok poznata je po nalazištima bakra i zlata.

Reku Pek, koja izvire na obližnjoj planini Crni vrh, mnogi nazivaju zlatonosnom, a nekada je bila čuvena i Zlatara Majdanpek.

Ipak, mediji su pre desetak godina počeli da pišu o „Zlatnoj groznici u Homolju”.

Iz Ministarstva rudarstva i energetike za BBC na srpskom navode da kanadska kompanija Dandi plemeniti metali, preko kompanije Avala iz Beograda, istraživanja zlata na Homolju vrši od 2006. godine.

Kompanija Dandi navodi da su istraživanja trajala od 2010. do 2021. godine.

Vladan Mošić, iz sela Laznica, koji danas živi u Nemačkoj, a ranije je radio u opštinskoj upravi u Žagubici, kaže da je lokalna samouprava sve vreme bila samo „posmatrač tog procesa”.

„Sve događaje koji su se dešavali na teritoriji Opštine Žagubica prikazivali su samo kao istraživanja bukvalno istraživanja radi – bez bilo kakvog cilja i plana”, navodi.

„To im se verovatno ne može uzeti za zlo, jer ne možete pričati o rudniku dok se ne utvrdi konkretno stanje na terenu, o kolikim se rezervama zlata radi.”

Rezerve zlata su potom pronađene u atarima sela Laznica, Žagubica, Jasekovo i Leskovo.

Safet Pavlović, predsednik opštine Žagubica, u kojoj je na vlasti Srpska napredna stranka, za BBC kratko kaže da su sva pitanja oko rudnika u nadležnosti Ministarstva rudarstva i energetike.

Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture potom je tokom 2021. pokrenulo postupak izrade planskih dokumenata za otvaranje rudnika.

Elaborat za rani javni uvid Prostornog plana područja posebne namene za eksploataciju zlata na prostoru „Potaj Čuka – Tisnica”, kod Žagubice, donet je u septembru 2021.

Reč je o jednom od početnih planskih koraka ka otvaranju rudnika i taj planski deo procesa trebalo bi da bude završen do jula 2022. godine.

Tim prostornim planom predviđen je rad rudnika od sedam godina, a iz kompanije Dandi najavljuju mogućnost produžetka rada, jer „istražene količine mineralnih resursa to dozvoljavaju”.

Dunić je potom u oktobru 2021. godine sa trojicom prijatelja poslao primedbe na prostorni plan.

U toj primedbi, oni navode da bi rudnik doveo do devastacije životne sredine, da neće dovesti do privrednog razvoja i da je planom favorizovan investitor, a ne javni interes.

Odgovor na primedbu dobio je od kompanije Avala, koja je njegove tvrdnje negirala.

A od čega zavisi da li će rudnik na kraju biti otvoren?

Projekat se, navode iz Ministarstva rudarstva za BBC na srpskom, trenutno nalazi u fazi pripreme Elaborata o resursima i rezervama, kojim će biti dokazana količina rezervi zlata i ekonomska isplativost rudarenja.

Potom je potrebna i Studija o uticaju na životnu sredinu, dodaju.

Zbog svega toga je „prerano govoriti o otvaranju rudnika”, navode.

Iz kompanije Dandi daju nešto konkretniji odgovor – rudnik bi, kažu, potencijalno mogao da bude otvoren „najranije 2026. godine”.

Pre toga su, dodaju, u obavezi da završe „niz pravnih i tehničkih aktivnosti i studija, uključujući i Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu”.

Promrzlo granje neprestano šiba po krovu automobila.

Pored makadama vide se i tek prokrčene blatnjave staze koje vode dalje u brdo.

„To su sve oni napravili, da mašine mogu da prođu kako bi vršili istraživanja… Sve su to njihovi putevi”, navodi vozač.

„A evo divljač prošla, vide se tragovi”, dodaje, pokazujući kroz prozor.

Dunić ubrzo izlazi iz automobila, kako bi pokazao još jedan predeo namenjen za rudnik.

Visok je, ispod tamnog kaputa mu viri plavi sako i govori pravnički koncizno.

„Veći deo ljudi ovde ne želi taj rudnik”, kaže Dunić.

„Ima i onih koji se dvoume, kažu ‘ako ne bude posla, mladi će da na odu’ – pa ko će još da ode, svi su već otišli”, navodi.

Život u Žagubici nimalo nije lak – sveo se na dva kafića koji rade svaki dan, jedan koji radi samo pre podne i nekoliko kafana, dodaje.

Slično je, kaže, širom istočne Srbije.

„Daleko je lošije nego što je bilo ranije, malo ima posla, ljudi, svi odlaze”, ističe.

Na ulicama Žagubice i okolnih mesta može se, na primer, videti veliki broj automobila sa švajcarskim, austrijskim i nemačkim tablicama.

Njihovi vlasnici došli su u rodni kraj za novogodišnje praznike.

Odlazak ljudi iz tih krajeva posebno osetila je kuća porodice Mošić iz Laznice.

„Ja sam prva generacija iz moje porodice koja se iselila, iako više volimo da kažemo ‘privremeno otišla'”, kaže Vladan Mošić.

Mošić navodi da je tradicija iseljavanja iz tih krajeva počela odmah posle Drugog svetskog rata, zbog čega iz nekih kuća po nekoliko generacija živi u inostranstvu.

Ima ih, kaže, svuda – Beč, Nemačka, Kanada, Australija…

„Naravno da mi sve nedostaje, mi kao prve generacije imamo najveću prazninu, nedostajanje i žal za rodnim krajem”, kaže Mošić.

„Već kod druge i treće generacije taj osećaj bude slabiji”, dodaje.

U njegovoj rodnoj kući u Laznici, za trpezarijski stolom, odmah od tople peći, osvojene na takmičenju u pravljenju ajvara, sede Rade i Slavica Mošić – njegovi otac i majka.

„Ja dobro znam šta je rudarenje, tridesetak godina sam radio u rudnicima u Boru i Majdanpeku”, kaže Rade.

„I ne samo ja, cela moja generacija… Svi smo mi iz ovog kraja uglavnom bili u rudniku i verujte da od rudarenja nema dobrog života.”

Kada priča o dvojici sinova koji žive u Nemačkoj, glas mu malo uspori.

„Videvši starijeg brata, otišao je i mlađi”, kaže kratko.

„A kad vam četiri doktora nauke odu iz jedne kuće – snajka mi je Zaječarka, druga je odavde iz sela, a obe su doktorke medicine – možete da zamislite šta je sa čitavim krajem.”

Kako se oni zbog toga osećaju?

„Ne pitaj, zlato moje, dve godine sam išla kao mesečar kroz kuću… Nisam znala ni kako se zovem, ni šta mi se dešava”, kaže kratko Slavica Mošić, donoseći vruć čaj.

Najviše im, kažu, nedostaju informacije o kakvom rudniku je reč, a sumnjaju i da će baš ljudi iz sela biti zaposleni u rudniku, već pre ljudi iz Bora i Majdanpeka.

„Viđali smo mašine, ljude, ali ništa ne znamo šta se dešava i onda odjednom počne da se priča o tom cijanidu”, navodi Rade Mošić.

„Da dođe neko i pospe cijanid preko grobova mojih predaka… E, pa, neće moći.

„Treba da budemo srećni što imamo zlato, niko nije protiv rudarenja, ali verovatno postoji neki bolji način za to nego cijanidom”, dodaje.

Iz kompanije Dandi za BBC navode da će „projekat zlata Timok, prema trenutnim procenama, zapošljavati 290 radnika godišnje, od čega 280 iz lokalne zajednice ili regiona”.

To, smatraju, znači da će zaposleni na njihovom projektu izdržavati u proseku oko 840 ljudi godišnje, a očekuju i otvaranje još 1.400 radnih mesta „kroz lokalne nabavke i angažovanje lokalnih izvođača”.

Krajem decembra u Laznici je održan i protest zbog najave izgradnje rudnika – Rade Mošić i Ivan Dunić su bili tamo.

„Ljudi u selu se uglavnom plaše sadašnjeg sistema i vlasti… Sigurno nisu za ovaj metod, ali ne smeju da kažu ništa”, kaže Mošić.

Oni koji su za rudnik, dodaje Dunić, uglavnom samo žele da dođu do posla.

„Kažu, ‘daj rudnik, da se zaposlimo’… Pa, čekaj, gledaj gde se zapošljavaš, treba posle da crkneš od toga”, ističe.

„Sreća pa je makadam… Da je asfalt nema vožnje”, kaže vozač posle još jednog proklizavanja tokom obilaska brda na kojima će biti napravljen rudnik.

„Nove su gume i to je važno, ali običan automobil ne bi mogao da prođe ovuda, nema šanse”, navodi, hvaleći malo svog ljubimca.

Koji sekund kasnije, zadnji točkovi su ponovo proklizali.

„Opasan je led, nije zezanje”, dodao je, sada već malo ozbiljnije.

Sa leve strane puta, plavi metalni stub viri iz snega.

„To je jedna od bušotina, svuda su u okolini… Već desetak godina oni ovde ispituju, izbušeno je sve kao švajcarski sir”, navodi.

Vladan Mošić navodi da kompanija prilikom istraživanja nije nailazila na otpor stanovništva.

„Kada dođu na vaše imanje i žele da izbuše bušotinu, plate vam naknadu za to”, navodi.

„Nije to veliki novac, nekoliko stotina evra, ali u tom kraju je veoma nizak životni standard, a sve su predstavljali samo kao ‘da vidimo šta ima ispod zemlje u Homolju’.”

„Na garnituri za bušenje radi se 12 sati, mokar si od vode i prljav, teško je, ali se dobro i zaradi”, izjavio je tada jedan od radnika.

„U Žagubici nema nikakvog posla, pa mi je ovo dobrodošlo”, dodao je.

I koliko je zlata pronađeno?

Iz kompanije Dandi navode da na tri ležišta – Bigar Hil, Korkan i Korkan Vest – postoji „više od 50 miliona tona oksidne i sulfidne rude (po srpskim standardima) sa 1,07 ili 1,27 grama zlata po toni.”

Projektna dokumentacija predviđa tri površinska kopa, a trenutna procena veličine eksploatacionog polja je „oko sedam kvadratnih kilometara”, dodaju.

Kako kažu, odluka o tehnologiji prerade rude „još nije doneta, niti se može doneti u ovoj fazi projekta, bez saglasnosti nadležnih državnih organa”.

Ipak, u Prostornom planu posebne namene navodi se da će se prerada rude vršiti metodom luženja cijanidom.

„Zlato je u čvrstoj steni, koja mora da se drobi, melje i onda tretira cijanidom kako bi se zlato izvlačilo, ali to su ekstremno toksična jedinjenja”, objašnjava Dragana Đorđević iz Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.

„Kafena kašičica tog rastvora je smrtonosna za čoveka, a samo mikrogram u litru vode ubija ribu i sva druga živa stvorenja u vodi”, dodaje.

Kako navodi, cijanid se koristi kada je procenat zlata u rudi nizak, kao na Homolju, čime se omogućava ekonomično izvlačenje zlata iz rude.

Iz kompanija Dandi kažu da je „zabrinutost zbog upotrebe cijanida razumljiva”, ali da je reč o „bezbednoj tehnologiji prerade rude zlata, koja se u svetu veoma često koristi”.

U Prostornom planu posebne namene dodaje se i da će „upravljanje, transport, skladištenje i upotreba cijanida biti u skladu sa Međunarodnim kodeksom za upravljanje cijanidom, kako bi se osigurala potpuna bezbednost i zaštita životne sredine”.

Međutim, ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izjavila je krajem decembra da luženje cijanidom ne dolazi u obzir.

„Može da se napravi milion raznih planova, ali to se neće raditi, zato što to prosto nije dobro za životnu sredinu”, izjavila je Mihajlović za Tanjug.

Iz kompanije Dandi, na pitanje o izjavi ministarke Mihajlović, kratko najavljuju „saradnju sa svim relevantnim institucijama, pre svega sa Ministarstvom rudarstva i lokalnom zajednicom”.

„Ispitaćemo najbolje tehničke mogućnosti za dalje faze projekta, shodno najboljim svetskim praksama i standardima Evropske unije”, navode.

Iz Ministarstva rudarstva za BBC navode da treba sagledati mogućnosti upotrebe drugih tehnologija za dobijanje zlata, kao i drugih materija za luženje pored cijanida.

„Studijom uticaja na životnu sredinu biće jasno definisani svi uticaji tehnologije proizvodnje na životnu sredinu”, navode.

Automobil se zaustavio usred šume.

Iza su magla i hladnoća, a ispred potočić.

U nekoliko desetina metara obavija se oko makadama poput zmije, prelazeći više puta sa jedne strane na drugu.

„Vaja Saka”, kaže vozač kratko upoznajući nas sa rečicom.

Nosevi već polako šmrcaju, osećajući hladnoću reke.

„To je sve pijaća voda. Ko da zagadi? Nema ništa u okolini… A ako bi otvorili rudnik, ništa od ovoga ne bi bilo za piće”, dodaje vozač kratko.

Ekološki aktivisti zabrinuti su, između ostalog, upravo zbog sličnih potoka i rečica.

U borbu se nedavno uključila i ekološka organizacija Mlavska vojska.

„Ja bih tu borbu nazvao borbom da Homoljski kraj postane nacionalni park, on to zaslužuje”, navodi Miloš Petrović iz Mlavske vojske.

Najavu ministarke Mihajlović da na Homolju neće biti upotrebe cijanida vidi kao „kupovinu vremena do izbora”, zakazanih za proleće.

„Borimo se protiv devastacije prirode koja je napadnuta sa svih strana”, dodaje.

Petrović ima 23 godine i iz Beograda je, a nedavno se doselio u jedno od sela na Homolju.

„Želeo sam bekstvo u prirodu i, kada sam došao, bio sam oduševljen – čist vazduh, priroda… Moj pradeda je poreklom odavde, ali su se moji davno odselili”, kaže.

Mlavska vojska je organizacija nastala pre nekoliko godina, u okviru borbe protiv malih hidrocentrala na reci Mlavi.

„To je inače termin iz Prvog srpskog ustanka, tako su se zvale trupe iz ovog kraja koje su se borile u revoluciji”, objašnjava Ivan Milosavljević iz te organizacije.

„Mi smo naslednici, ljudi koji se bore za slobodu, jer je ovo bukvalno okupacija naše zemlje – strane kompanije stavljaju šapu na naše izvore vode, planine i šume”, dodaje.

Dok ispijaju vruć čaj, njih dvojica u dahu pričaju o prirodnim lepotama Homolja.

„Ovaj kraj je stanište brojnih zaštićenih vrsta, predeo najbogatiji pećinama i veoma bogat izvorima i podzemnim vodama”, navodi Milosavljević.

„Beljanica, Južni Kučaj i Homoljske planine su najveći rezervoar čiste planinske pijaće vode u našoj zemlji – tu ne bi trebalo ništa raditi, a naročito ne agresivna rudarenja koja podrazumevaju cijanid i otvorene površinske kopove”, dodaje.

Otvaranjem rudnika na mestu prepunom podzemnih voda posebno bi bila ugrožena dva sliva – reke Pek i Mlave, ističu.

Iz Ministarstva rudarstva navode da će, kada je reč o ugroženosti slivova reka zbog izgradnje rudnika u predelu sa brojnim podzemnim vodama, sve biti poznato po završetku Studije uticaja na životnu sredinu.

Nju pominje i kompanija Dandi, kada je reč o uticaju na kvalitet voda u slivu reke Pek.

„Projekat zlata Timok neće imati nikakvog uticaja na reku Mlavu, s obzirom da se nalazi van sliva te reke”, navode.

Ipak, Mlavska vojska u to ne veruje, upozoravajući na ranije incidente kompanije Dandi.

„Na lokaciji Baja Mare u Rumuniji pre dvadesetak godina došlo je do izlivanja cijanida i kompletan živi svet je uništen u krugu od 400 kilometara”, kaže Ivan.

„To je potom došlo u Srbiju – Tisa je sve donela u Dunav”, ubacuje se Miloš.

Jedan od incidenata dogodio se i u Bugarskoj, dodaju, kada je jalovina ispuštena u reku Topolnicu, pritoku Marice.

Iz kompanije Dandi navode da su „tehnologije savremenog rudarstva značajno napredovale od vremena kada je izgrađen rudnik Baja Mare”.

Rudnik Baja Mare je imao jalovišta sa cijanidom, čega na Homolju neće biti, ističu.

„Kao posledica tog incidenta ustanovljena je međunarodna regulativa radi bezbednog upravljanja cijanidom i sprečavanja sličnih incidenata”, dodaju.

U Prostornom planu posebne namene navodi se da će otvaranje rudnika dovesti do gubitka „nekoliko kilometara rečnog staništa, što će uticati na biodiverzitet”.

Posebno će, navodi se, biti ugrožen potočni rak, osetljiv na nizak vodostaj, brzinu vodotoka i pogoršanje kvaliteta vode.

Automobil se na kraju, neposredno pred povratak u Žagubicu, zaustavio na jednom proplanku.

„Moram da zapalim cigaretu”, kaže vozač, vadeći upaljač.

„Je l’ vam smeta? A i da vam smeta…”, dodaje uz osmeh.

I dalje se sve beli, i dalje je sve zaleđeno i mirno.

Umesto motora sada okolinom odjekuje škripa snega pod nogama.

„Tamo je jedan od salaša koji imaju stanovnici Laznice”, kaže Dunić, pokazujući na jednu ogradu u daljini.

„Tokom proleća tu dovedu stoku… Krave pasu, ima mnogo izvora vode, stvarno bude lepo”.

Dunić najavljuje prikupljanje peticije protiv Prostornog plana posebne namene, a pokušaće da se i obrati lokalnim odbornicima da se izjasne po pitanju rudnika.

„Ako ga usvoje, biće još više muka”, navodi.

Dalju borbu najavljuju i iz Ekološkog ustanka.

„Mi samo radimo na tome da ljudi čuju da, pored Rio Tinta, postoji i Dandi, koji je za ovaj kraj podjednak, ako ne i veći problem”, navodi Miloš Petrović.

„Radimo i na ohrabrivanju ljudi iz ovog kraja, da shvate da niko nije iznad zakona i njihovog prava na život, vodu i vazduh – ništa nam neće ostati ako se ne budemo borili”, dodaje

Jedan od narednih koraka, ističu, jeste stvaranje velike mreže ekoloških organizacija „koja će da brani celu istočnu Srbiju”.

„Ako se ne ujedinimo, nema šanse da ih oteramo”, kaže Ivan Milosavljević.

Porodica Mošić za to vreme nastavlja svoj život.

Sinovi im tokom novogodišnjih i božićnih praznika nisu bili zbog korona virusa.

„Voleo bih da ih viđam svakodnevno, ali je to nemoguće… Žalosno je, ali je tako”, kaže Mošić kratko.

Slavica dolazi iz susedne prostorije, donoseći slike dvojice sinova.

„Ovaj je Džejms Bond”, kaže ona uz osmeh, pokazujući na fotografiju mladića u crnom odelu, verovatno sa mature ili venčanja.

„Jedino što sam njima rekao je ‘gledajte, deco, da ne ulažete u nešto što je unapred propalo’, nastavlja Mošić.

„Ali ne mogu ja ono što sam sačuvao za decu, što mi je ostalo od roditelja, da prepustim nekome da radi šta hoće”, dodaje.

Oni ne bi išli u Nemačku za sinovima?

Rade Mošić kaže da je „vezan za lekare” i da zbog zdravstvenih problema često mora da putuje za Beograd.

„Ali ako rudnik dođe, onda ćemo sigurno da odemo… Pobegli smo iz Bora”, ubacuje se Slavica.

„Njemu smeta to zagađenje, pa smo odlučili da budemo ovde, na čistom vazduhu”, dodaje.

„Sad ako i ovo unište… Šta nam preostaje, mora da se beži…

„Ali nećemo da dozvolimo da se pobegne.”