Drugi svetski rat, narodni heroji i antifašizam: Ko se danas seća Pinkija

10. Jun 2021.
Ko je Pinki? Zavisi koga pitate.
_118861537_boskopalkovljevic.jpg
Boško Palkovljević Pinki. Foto: Muzej Srema

Nataša Anđelković, BBC novinarka

Oni rođeni pre smrti doživotnog predsednika nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita setiće se narodnog heroja i knjige iz školske lektire „Pinki je video Tita”.

Tridesetogodišnjacima i mlađima će prva i verovatno jedina asocijacija na Pinkija biti film „Rane”, u kome jedan od glavnih likova – mladi beogradski kriminalac – ima takav nadimak.

Ovaj fiktivni antiheroj nadimak je dobio po istorijskoj ličnosti – Bošku Palkovljeviću Pinkiju koji je zbog hrabrosti i činjenice da je poginuo sa 22 godine ostao simbol antifašističke borbe u Drugom svetskom ratu i partizanskog pokreta u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Naredne godine, 10. juna navršiće se 80 godina od njegove smrti.

Iako i danas neke škole, ulice, jedna kasarna u Sremskoj Mitrovici i čuvena sportska hala u Zemunu nose naziv Pinki, o ovom narodnom heroju retko se govori.

„Devedesetih je došao talas revizionizma koji nikoga nije poštedeo, došlo je vreme antikomunizma i antisocijalizma gde su kao nevine žrtve stradali i mnogi narodni heroji i hrabri borci kakav je bio i Pinki”, kaže za BBC na srpskom istoričar Andrija Popović, direktor Muzeja Srema.

Da kakvo-takvo sećanje na ovog heroja „preživi” prethodne burne decenije pomogla je knjiga Jovana Popovića „Pinki je video Tita”, koja je bila neizostavni deo odrastanja brojnih generacija stasalih u komunističkoj Jugoslaviji.

Zahvaljujući popularnosti te knjige i samog Pinkija mnogi koji bi se u nekoj situaciji sreli sa nekadašnjim doživotnim predsednikom – dobijali taj nadimak.

Ko je Boško Palkovljević Pinki?

Rođen je 1920. godine u sremskom selu Manđelos, nadomak Sremske Mitrovice, u zemljoradničkoj porodici, koja je skromno živela.

Već sredinom tridesetih godina Palkovljević se sreće sa komunističkim idejama, jer je njihova organizacija u Sremu tih godina bila vrlo razgranata – ćelija je bilo u gotovo svakom selu.

Pinki pre punoletstva postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ).

„Pinki je jedan od najznačajniji heroja sa tla Srema i možda i najistaknutiji simbol tog prvog antifašističkog ustanka 1941. godine.

„On je slika i prilika mladih skojevaca koji su poleteli tad u odbranu zemlje”, kaže Popović, koji se posebno bavio antifašističkom borbom u gradovima.

Tabla sa kuće Boška Palkovljevića Pinkija. Autor fotografije, SUBNOR Mandjelos

Palkovljević je, kaže, od rane mladosti pokazivao sklonost ka mehanici i mašinstvu.

„Voleo je još kao dete da popravlja stvari, posebno brave i katance, zato je u Novom Sadu upisao srednju školu za mašinstvo i mehaniku”, kaže Popović.

Ta škola bi, pojašnjava, u današnjim kategorijama bila u rangu više škole.

Tamo dolazi kao formirana ličnost i politički jasno opredeljen.

„U Novom Sadu je bilo još više komunista, tamo se povezao sa drugovima i posvetio se ideološkom radu”, navodi on.

U to vreme, u Kraljevini Jugoslaviji Komunistička partija je ilegalna organizacija i pripadnici ovog pokreta su hapšeni i progonjeni.

Dve godine kasnije, Pinki će biti izbačen iz škole, jer je predvodio veliki štrajk kada je učenicima ukinuta menza.

Te 1940. on se vraća u rodno mesto i tu će 1941. sačekati rat, ali i početak ustanka protiv okupatora.

„Ono što ga izdvaja od drugih boraca je što je Pinki bio dobrovoljac vojske Kraljevine Jugoslavije.

„Čim je izbio rat, prijavio se u vojsku, ali nije ni dočekao borbu, a Jugoslavija je kapitulirala, tako da se u julu pridružio partizanima na Fruškoj gori”, navodi Popović.

Muzej Srema za jul ove godine planira izložbu o antifašističkoj borbi i 80. godina od početka ustanke, gde će se kao eksponati naći i Pinkijeva sveska iz mehanike, kao i rečnik Jelene Lele Ognjanović, učenice novosadske gimnazije i Pinkijeve verenice
Muzej Srema za jul ove godine planira izložbu o antifašističkoj borbi i 80. godina od početka ustanke, gde će se kao eksponati naći i Pinkijeva sveska iz mehanike, kao i rečnik Jelene Lele Ognjanović, učenice novosadske gimnazije i Pinkijeve verenice. Autor fotografije, Muzej Srema

U to vreme Srem je postao deo Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

NDH je uspostavljena na prostoru današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine i do ovog dela Vojvodine već 10. aprila 1941. uz punu saradnju nacističke Nemačke i fašističke Italije.

Tri meseca kasnije, leta 1941. značajan broj partizanskih odreda spas će potražiti u fruškogorskim šumama.

Među njima je bio i Pinki.

Za razliku od njega i politički upućenih drugova, značajan broj ljudi je to uradio kako bi sačuvao goli život, napominje Popović.

„Jugoslovenska policija je imala spiskove, već se znalo ko su komunisti, ko vodi koju organizaciju i jednostavno kad su došli Nemci i ustaše, oni su samo preuzeli te spiskove iz policijskih stanica.

„Krenuli su da dolaze i da ih hapse po kućama, pa su ti ljudi bili prinuđeni da beže”, opisuje Popović.

Posle akcije rušenja mosta u blizini Rume, u zoru 10. juna 1942. u selu Mala Remeta otvorio je vatru na Nemce, kako bi omogućio saoborcima odstupnicu da pobegnu u šumu.

Kada je pokušao da se prebaci preko jedne čistine, mitraljeski rafal mu je presekao grudi, navodi se na sajtu osnovne škole u Batajnici koja nosi njegovo ime.

Tih dana, u selima Srema, nisu se čule pesme za slobodnu teritoriju.

Kako je video Tita?

Pinkijevo najveće dostignuće, pored brojnih akcija u borbi s neprijateljima, jeste upravo odlazak kod Josipa Broza i glavne komande koja se u zimu 1942. nalazila u centralnoj Bosni u blizini Tuzle.

Odabran je da bude kurir i uspeo je usred zime – u decembru i januaru, da od Vojvodine preko Semberije i Majevice stigne na odredište.

„To je u ono vreme bio težak i opasan put kroz šume, laički da kažemo – ruski rulet sa dva metka.

„Ako ga ne ubiju usput Nemci ili ustaše, uhvatiće ga neki vuk ili medved”, opisuje Popović.

Uspeo je posle mesec dana da ih pronađe na bosanskoj planini Romaniji i preda Titu izveštaj o vojvođanskim odredima, po čemi je kasnije knjiga „Pinki je video Tita” dobila naziv.

Knjiga nije istorijska građa, ali Popović smatra da je značajno jer je pisana 1947. kada su mnogi akteri živi i komunistički pokret je celovit, tako da su u njoj sačuvane brojne autentične anegdote.

Naredne 1948. godine doći će do razlaza između Tita i sovjetskog vođe Josifa Staljina, što će dovesti i do podela među jugoslovenskim komunistima.

Iako su ljudi poput Pinkija živote dali za slobodu, danas se malo čita i još manje zna o narodnim herojima, uveren je i predsednik Gradskog odbora Saveza udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata Sremska Mitrovica, Rade Korica-Bata.

Grobno mesta narodnog heroja
Grobno mesta narodnog heroja. Autor fotografije, SUBNOR Mandjelos

Zato je, kaže, jedan od glavnih zadataka njihove organizacije danas da sačuvaju sećanje i obeleže sve važne datume i godišnjice.

„Mlade generacije treba da znaju da je Pinki iako mlad, bio aktivan i napredan.

„Želeo je slobodu i bio jedan od prvih diverzanata u Vojvodini i izveo niz smelih akcija u Sremu i još za života postao legendarna ličnost”, kaže Korica.

Za narodnog heroja proglašen je godinu dana posle smrti – 25. oktobra 1943.

Kako ga pamte generacije stasale u Jugoslaviji?

Reditelj Srđan Dragojević, rođen 1963. godine, za sebe kaže da je odrastao u vreme kasnog samoupravnog socijalizma – kada je proces ideološke indoktrinacije znatno oslabio.

„Mi smo išli sa školom da gledamo partizanske filmove koristeći to kao jako dobru zabavu za dobacivanje i zezanje.

„Imali smo svesno ironičan odnos prema tekovinama NOB-a”, kaže Dragojević za BBC na srpskom.

Nekadašnji poslanik iz redova socijalista pohađao je Zemunsku gimnaziju, blizu koje je hala Pinki, ali ih to nije mnogo zbližilo.

Kaže, narodne heroje nisu gledali kao generacije pre njih.

Kada je trebalo da iz njihovog razreda bude izabran jedan učenik za Savez komunista Jugoslavije, od toga su, kaže, napravili igrokaz.

„Maltretirali smo direktora nekoliko nedelja tvrdeći da niko od nas nije dovoljno dobar da bude komunista.

„Kad su se same prijavile neke bliznakinje koje su bile štreberke, onda smo utvrdili da one nisu dobre drugarice i da ne zaslužuju to mesto”, priseća se sa osmehom.

Od indoktrinacije do „Rana”

Nijedan društevni pritisak nije dobar kada je očigledan, napominje.

„Mi smo kao mladi sa nipodaštavanjem gledali na kult ličnosti koji je postojao.

„Bili su i mojoj generaciji u osnovnoj školi primeri pismenih zadataka Zašto volim Tita više od tate i mame“, ističe Dragojević.

Kritički su preispitivali sistem u kom su živeli.

„Znalo se da među mladima u partiju idu samo oni koji ne slušaju rokenrol i nemaju uspeha kod devojaka.

„Nije se to mnogo promenilo ni danas”, smatra.

Dragojević je i režirao i pisao scenario za Rane, koji takođe govori o nekim drugovima i mladim ratnicima, ali sa drugačijim sistemom vrednosti u odnosu na slavne imenjake.

Zajednički su im samo podneblje i krize i ratovi.

„Kad je reč o Pinkiju iz mog filma, on reflektuje taj moj stav iz rane mladosti.

„Naši očevi su pretežno bili članovi partije, mi smo kao deca imali malo potcenjivački odnos prema tome, nismo imali mnogo razumevanja i poštovanja”, objašnjava on.

U taj odnos je utkan ambivalentan stav prema celoj SFRJ.

„Kada nešto izgubiš, i počneš da živiš u sistemu koji je u mnogim aspektima gori nego prethodni, tad shvatiš da taj sistem i nije bio tako loš.

„I to u nekim važnim elementima – obrazovanje, zdravstvo, kultura, bezbednost, stabilnost”, ističe Dragojević.

Usledile su godine ratova, krize i tranzicije.

„Neoliberalni kapitalizam ne mora da podrazumeva anarhiju u sistemu vrednosti, iako je to jako dugačak proces”, kaže režiser, koji je po obrazovanju i klinički psiholog.

Uveren je da njegova deca ne znaju dovoljno o tim herojima, a da bi zdrava društva trebalo da usmeravaju decu ka pozitivnim primerima, ali i da imaju konsenzus o istoriji.

„Pozitivni primeri svakako jesu heroji NOB-a, posebno deca ratnici, nema dileme.

„Kad su počeli da promovišu decu četnike, shvatio sam da je sve otišlo dođavola”, ističe.

Koliko danas znamo o Pinkiju i drugovima?

Nedovoljno, saglasan je i istoričar Andrija Popović.

Ovaj tridesetogodišnjak saglasan je da mnogi ljudi njegove generacije i mlađi malo znaju o ovakvim pojedincima.

U to se uverio i lično, kad je u sklopu jednog naučnog rada sprovodio anketu po fruškogorskim selima – koliko poznaju heroje ili nasleđe antifašističke borbe.

„Starije generacije rođene 40-tih, 50-tih ili 60-tih svesni su toga i znaju ličnosti gotovo 75 odsto, a kako se ide ka mlađim generacijama taj broj pada na 10 ili pet odsto prepoznavanja.

„I gde ima spomenik u centru sela, deca ne znaju čemu je posvećen ili kome”, napominje Popović.

Na njihovo pitanje da li je Jugoslavija pobeđena ili poražena u ratu, mlađi od 30 godina su im u velikom procentu – 75 odsto, odgovorili da je poražena, dodaje.

Zašto je tako?

„Zasluge za to su naše, sektor kulture i prosvete su u velikoj meri zakazali, jer smo dozvolili da revizija uđe u udžbenike”, kaže istoričar Andrija Popović.

Kao primer navodi jedan od udžbenika koji se pojavio početkom 2000-tih gde je Tito okarakterisan kao „notorni agent Kominiterne”, a Draža kao „ljubitelj francuske književnosti”.

„Iako uloga četnika nije na pravi način istraživana, upravo zbog političke konotacije, ovde je ipak jasna zla namera revizionista”, napominje Popović.

Dragoljub Draža Mihailović bio je komandant Ravnogorskog pokreta ili Jugoslovenske vojske u otadžbini, čiji su pripadnici poznati kao četnici.

To je bila srpska nacionalistička i monarhistička organizacija, koja se na početku rata borila protiv Nemaca, ali je veoma brzo, zajedno sa nacistima krenula u okršaje sa partizanima.

„Ne bi smeli takvi junaci da budu razmatrani u negativnom kontekstu, Pinki je jedan od najboljih primera, iako ih ima mnogo.

„To su bili klinci, momci i devojke sa 20 godina, neki i mlađi, koji su hteli da se bore za sopstvenu zemlju i to ne smemo zaboraviti”, napominje Popović.

Stepen njihovog herojstva najbolje bi shvatili, ističe, kad bi se današnje mlade generacije, stavile u tu poziciju.

„Treba da se zapitamo, danas kad bi nas vojno najjača sila na svetu, na primer NATO, okupirao, koliko ljudi bi smelo da ustane ili da ode u neku Frušku goru da se bori, a tamo nema ni hleba, ni skloništa”, zaključuje Popović.

Grey line

Među borcima bio je i Boškov najmlađi brat, Petar Palkovljević Pinki.

Bio je predsednik novosadskog fudbalskog kluba Vojvodina sa najdužim mandatom, kao i gradski i pokrajinski funkcioner, a radio je i za Upravu državne bezbednosti.

Sa samo 13 godina priključio se pokretu otpora, a 1942. godine postao je borac Fruškogorskog partizanskog odreda, pisao je portal 021.

Preminuo je prošlog decembra u 92. godini.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share