Balkan i mediji: Dugo putovanje od prvih radio talasa do digitalnih formata

Tog 3. avgusta 1904. više hiljada ljudi okupilo se na brdu nadomak Bara da proslavi početak rada prve radio-telegrafske stanice ne samo u Crnoj Gori, već na Balkanu.

Telegrafski saobraćaj uspostavljen je sa italijanskom stanicom San Kataldo kod Barija, a telegrami su se razmenjivali od osam jutru do devet sati uveče.

Iste godine, prvi radio-aparat, bez zvučnika i sa slušalicama, stigao je u Bar, pisao je tada Glas Crnogorca.

„To je bilo veliko civilizacijsko dostignuće, jer je omogućilo Crnoj Gori da se poveže sa čitavim svetom.

„Bilo je to veoma značajno u tom trenutku za jednu malu državu, jer je ovime omogućeno da se čuje da postoji”, objašnjava Rajko Cerović, penzionisani novinar iz Crne Gore za BBC na srpskom.

Čovek kome se pripisuju zasluge da se radio talasi uopšte emituju sa crnogorske obale jeste Italijan Guljelmo Markoni koji je sa tadašnjom vladom Crne Gore potpisao ugovor o instaliranju stanice na brdu Volujica.

Tri meseca po potpisivanju ugovora, stanica je otvorena, a svečanom prijemu prisustvovao je i Markoni.

Sve do 1943. Markoni je smatran za izumitelja radija jer je njegov izum radio talasima povezao dve obale Atlantskog okeana, za šta je 1909. dobio Nobelovu nagradu.

Bio je osnivač prve kompanije koja se bavila komercijalnom upotrebom radio prenosa.

Velikih prihoda od ove prve stanice nije bilo, te je on ponudio Crnoj Gori da je otkupi, što se i desilo 1908. godine.

Uz kraće prekide, prva radio-stanica na Balkanu radila je sve do početka Prvog svetskog rata, kada su austrijske snage ušle u barsku luku i porušile lučku kapetaniju, a topovima srušile stubove na Volujici.

Time je, kako kaže, Cerović sprečen dalji razvoj i mogućnost da se sve to pretvori u stanicu koja bi zapravo emitovala program.

Pojavi radija prethodio je čitav niz malih revolucionarnih tehničkih otkrića, što je doprinelo brzoj ekspanziji radijskog programa, objašnjava Nataša Raketić, doktorantkinja na Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu.

„Bio je to prvi elektronski mediji koji je najbrže dospeo do brojne publike, mada istorijski podaci pokazuju da je u početku bilo malo radio prijemnika, te se više porodica iz komšiluka okupljalo oko jednog aparata kako bi slušali program”, priča Raketić za BBC na srpskom.

Dve decenije pošto je otvorena radio-telegrafska stanica kod Bara, Radio Beograd, prva radio stanica u Jugoslaviji i deveta u Evropi, počeo je emitovanje programa.

Iz radio-telegrafske stanice u beogradskom naselju Rakovica, 1. oktobra 1924. godine Radio Beograd se oglasio prvi put.

Svakog utorka, četvrtka i subote, objavljivane su servisne informacije, vesti, reklame i prenošeni koncerti.

„Sve se emitovalo uživo iz studija, glumci su govorili tekst, orkestar je svirao – prava medijska magija”, priča Raketić.

Rečenicom „Halo, halo, ovde Radio Zagreb. Pozdravljamo svoje prve slušaoce i molimo da nam odmah telefonom javite kako nas čujete“, koju je u mikrofon izgovorila Božena Begović, počeo je da radi Radio Zagreb.

Tridesetih godina prošlog veka, radio dobija potpuno drugačiju ulogu.

Političari su u radiju prepoznali moćno oružje kako bi pridobili podršku naroda, što je posebno došlo do izražaja, kako kaže Raketić, tokom Drugog svetskog rata.

Tako će Adolf Hitler, nemački nacistički vođa, putem radio talasa objaviti rat Poljskoj.

Na sličan način objavljen je i završetak Drugog svetskog rata.

„Pažnja, govori Moskva, Nemačka je kapitulirala”, izgovorio je 8. maja 1945. Jurij Levitan, voditelj Radio Moskve.

Prizor porodice okupljene oko radio-prijemnika bila je na počecima ovog medija uobičajena stvar.

Bio je to najbrži i najjeftiniji način da se ljudi informišu, ali i zabave.

Do 1934. godine, oko 60 odsto američkih domaćinstava imalo je radio prijemnike.

Radio se brzo „odomaćio” i u Jugoslaviji.

Zahvaljujući Radio Beogradu, ljubitelji fudbala u Jugoslaviji bili su u prilici da slušaju direktan prenos derbija Beogradskog sport kluba i Jugoslavije 1929.

Atmosferu sa terena prenosili su novinari iz studija Radio Beograda, pa su i oni koji su zakasnili da kupe ulaznice, mogli da prate utakmicu i slušaju slavlje sa tribina kada jedan od timova da gol.

Radio spikeri su bili „oči i uši” hiljadama ljudi koji bi pored prijemnika slušali prenose raznih sportskih utakmica i događaja.

Samo u prvoj deceniji postojanja, Radio Beograd je realizovao 145 sportskih prenosa.

Koliko je radio bio važan, pokazuje i jedna od antologijskih scena iz popularne jugoslovenske filmske komedije „Tesna koža”, kada glavni junak grozničavo osluškuje radio-prenose utakmica tadašnje Prve fudbalske lige Jugoslavije, nadajući se glavnom dobitku u igri Sportska prognoza.

Mnogi jugoslovenski sportski komentatori utrkivali su se ko će originalnije i poetskije da prense dešavanja na terenu.

Jedan od takvih bio je zagrebački radio spiker Ivo Tomić.

„Pitaju me zagrebački dečki, hoće li nam se vratit’ Prosinečki“, „Dalmacijo jesi l’ čula – Željo vodi jedan-nula!“, „Loptu ima Zajec zeko, Dinamovo med i mlijeko“, bile su neke od njegovih legendarnih doskočica tokom prenosa utakmica.

Navijači Partizana posebno pamte Jordana Ivanovića i njegov prenos fudbalskog meča škotskog Seltika i beogradskog kluba 1989. godine, koji je završen povoljno po crno-bele.

Završni komentar Ivanovića bio je: „Partizan lavljeg srca“, što se i danas često citira u sportskim izveštajima.

Posle Drugog svetskog rata, porodice počinju da se okupljaju oko drugog medija – televizije, a bilo je onih koji su predviđali kraj radiju.

Iako su video formati postajali sve popularniji, radio se prilagodio novonastaloj situaciji i prešao na proizvodnju muzičkog sadržaja, kratkih vesti i servisnih informacija, zadržavajući mesto na medijskoj sceni, kaže Raketić.

„Uprava ta njegova prilagodljivost i fleksibilnost doprinose da on i danas odoleva svim nadolazećim promenama.

„Drugo, radio ne zahteva da ostanete kod kuće kako biste pratili program, možete da ga slušate u kolima ili dok radite, spremate kuću”, dodaje.

Pre jednog veka, šest vodećih kompanije bežične telefonije osnovalo je Britansku radiodifuznu kompaniju, preteču Britanskog javnog servisa – BBC.

Iz Markonijevog londonskog studija 18. novembra 1922. emitovana je prva emisija BBC radija.

Rečima „Ovde 2LO” počeo je medijski život stanice koja će postati neizostavni deo ne samo britanske kulture, nego će se njene emisije slušati i van granica Ujedinjenog kraljevstva.

I čuveni pisac Džordž Orvel bio je angažovan na radiju BBC.

Njegovi novinski komentari nedeljnih dešavanja od pre 75 godina, na primer, bave se događajima oko El Alamejna u Africi, jednoj od presudnih za dalji tok Drugog svetskog rata.

„Bitka za Egipat prerasla je u veliku pobedu za Ujedinjene nacije. Sile osovine još nisu uništene, ali su u velikoj opasnosti…“, glasio je Orvelov komentar.

Za neke je Orvel u to vreme bio posvećeni propagandista.

„On je znao da rat mora da se dobije i da će dobra propaganda biti sastavni deo toga.

„On nije imao problema sa konceptom propagande za stvar koja je moralno ispravna dok god ne lažete. Ali ima ironije u tome da je bio propagandista za režim u ratu sa drugim režimom – i u tome svakako vidimo korene njegovog romana 1984“, dodaje Tejlor.

Između dva svetska rata, BBC osniva niz servisa na raznim jezicima kako bi se približio slušaocima širom sveta.

Ova zgrada bila je više decenija sedište svetskih servisa BBC-ja.

Po završetku Drugog svetskog rata, jugoslovenski servis nastavio je rad, a za mnoge stanovnike nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije bio je „prozor u svet”.

Raspadom Jugoslavije početkom devedesetih godina 20. veka, servis se podelio na srpski i hrvatski.

Redakcija BBC-ja je tokom 1990-ih godina u Srbiji konstantno bila na meti režima Slobodana Miloševića, nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije.

Hrvatski servis prekinuo je rad 2005, šest godina pre srpskog.

U martu 2018. ponovo je pokrenut BBC na srpskom, ovog puta kao sajt.

Osamdesetih godina prošlog veka, na državnim radio stanicama u Srbiji su se mogle čuti različite informativne, kulturne, muzičke i naučne emisije, priča Veran Matić, osnivač radija B92, jedne od prvih nezavisnih radio stanica u Srbiji.

„Tih godina pojavljuje se Studio B, koji odstupa od ovakvog formata i kao prva informativno-zabavna gradska stanica osvaja Beograđane, ali i postaje simbol i želja mnogih da naprave nešto slično.

„U Zagrebu sličnu ulogu igra Omladinski radio 101, a u Ljubljani Radio Študent”, dodaje.

Radijska scena Srbije 15. maja 1989. dobila je novog člana – radio B92.

Počeo je rad uz privremenu dozvolu, a opstao je 26 godina.

„Radio B92 nikada nismo definisali kao klasičan radio već kao ‘radio pokret’, čiji je glavni programski dokument bio je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, dakle, radio u funkciji ostvarivanja građanskih prava i sloboda”, priča Matić za BBC na srpskom.

Stanica je tih godina često bila na udaru tadašnjeg režima Slobodana Miloševića i bilo je raznih pokušaja da se utišaju njeni signali.

„Kada je Radio B92 ometan, građani su na najrazličitije načine, specijalnim antenama ili nekim ‘magijama’, nastojali da čuju vesti.

„Teško je pobrojati sve prepreke sa kojima smo se borili, ali izdvojiću četiri zabrane, od čega su nam dva puta sve oduzeli. Brzo smo se vraćali, jer smo unapred pravili strategije za sve moguće slučajeve zabrana”, priseća se Matić.

Vreme devedesetdvojke je vreme, kako kaže, jasne linije između etičkog i neetičkog, profesionalnog i neprofesionalnog, moralnog i nemoralnog novinarstva.

Sa preprekama se borila i redakcija Radija Indeks koji su osnovali Univerzitet u Beogradu i Univerzitet umetnosti tokom studentskih demonstracija 1992.

Posle šest godina emitovanja programa u Studiju 15 Radio Beograda zavladala je tišina – Radio Indeks je ugašen.

Muk je zavladao i u pojednim lokalnim radijskim redakcijama.

To nije sprečilo ekipu novinara da pod istim imenom ali na drugoj lokaciji u leto 1999. pokrene „novi” Radio Indeks.

I kao što je nekada radio približavao atmosferu sa najvažnijih sportskih i muzičkih dešavanja, tako je i ovaj radio 5. oktobra 2000. bio je jedan od retkih nezavisnih medija koji je publici direktno prenosio dešavanja sa ulica Begograda.

Tog dana, organizovane su najveće demonstracije u novijoj istoriji Srbije.

Desetine hiljada ljudi na ulicama Beograda, pristiglih iz svih krajeva Srbije, tražili su da Slobodan Milošević ode sa vlasti.

Kada je preživeo izazov televizije, radio nije dobio vreme za predah – dolazeće vreme interneta postavilo je nove izazove.

„Radio je iskoristio potencijale interneta da se još više približi slušaocima.

„Danas gotovo svaka radio-stanica ima veb sajt, profile na društvenim mrežama, tu se najavljuju emisije, muzički sadržaj, objavljuju se fotografije, a u nekim radijskim studijima su i uključene kamere, te pored zvuka, publika ima prilike i da gleda radijski program”, objašnjava Raketić.

I uloga radio voditelja se promenila.

„On u ovoj digitalnoj eri mora da bude vešt, pa pored vođenja emisije, paralelno mora da prati komentare publike na društvenim mrežama, odgovara im i vodi računa o vestima”, pojašnjava sagovornica BBC-ja.

Svetlana Đolović, dugogodišnja voditeljka Radija Studio B, nikada nije posumnjala da će pojavom interneta – radio nestati.

„Prenos radio-signala je olakšan, dok u samoj proizvodnji sadržaja nema neke suštinske razlike”, objašnjava Đolović koja je i jedna od osnivačica Radio Aparata, internet radio-stanice iz Beograda.

Internet radio-stanice moguće je slušati samo preko ove svetske mreže, jer one sadržaje ne emituju na tradicionalnim radio-talasima.

„Mi se trudimo da dobar deo emisija koje se emituju na našem internet radiju realizujemo na samom radiju i da program ide uživo, mada imamo i jedan manji deo koji se posebno snima”, pojašnjava.

Ono što izdvaja kao manu ovakvog načina emitovanja radio programa jeste što su neophodni dodatni uređaji, te je slušanje ograničeno dok je tradicionalno slušanje radija na FM mreži i dalje besplatno jer je potreban samo tranzistor ili mobilni uređaj.

Veran Matić, pak, smatra da je digitalizacija povećala medijsku ponudu i tako potisnula radio na marginu.

Iako slušanost medija u poslednjih pet godina raste, sa njim i broj stanica, publiku, kako kaže, čine „oni koji su odrasli i formirali se uz pomoć radija i njihovi naslednici koji su stekli tu naviku”.

„Teško ćete među publikom pronaći nekoga ko nema tu vrstu pretpriče koja ih vezuje za radio kao medij”, dodaje on.

Era široke dostupnosti interneta radiju je donela novog takmaca.

Podkast je emisija dostupna u digitalnom formatu za preuzimanje preko interneta, u kojoj se, uglavnom na neformalan način, razgovara o najrazličitijim temama: od sporta do preduzetništva i politike.

U Srbiji u ovom trenutku ima oko 350 registrovanih podkasta, kažu u udruženju Podkast koje okuplja autore ove forme.

„Sloboda u stvaranju sadržaja, ali i sloboda u slušanju.

„U pitanju su usko specijalizovani sadržaji koje ne možete naći ni u kom drugom mediju, zato im se ljudi sve više okreću”, objašnjavaju u ovom udruženju.

Upravo to je podkastu privuklo Jelenu Smiljanić, 33-godišnjakinju uz Čačka.

„Ne postoji vremenski okvir trajanja, a interesantne teme ne moraju da se sažmu u svega nekoliko minuta, već ima mesta za sve pojedinosti i detalje.

„Zahvaljujući podkastima, imala sam prilike da slušam ljude koji se ređe čuju kroz ostale medije, a koje je apsolutno vredno čuti”, kaže slušateljka.

Iz Udruženja Podskast smatraju da ova forma neće „ugušiti” radio, već naprotiv da može da podstakne rukovodstva radio-stanica da vrate slične programe.

Iako se povećava broj radio stanica, Svetlana Đolović smatra da se veliki radijski sistemi u Srbiji nisu prilagodili novom vremenu.

„Često se misli da je radio mali i nebitan, nekako skrajnut, ali on ipak obrće veliki novac i, bez obzira na sve, vrlo je atraktivan, posebno za oglašivače”, kaže Đolović.

Tokom protekle dve decenije odrasla je, kako kaže Veran Matić, cela generacija koja radio ne doživljava kao primarni medij u svakodnevnoj ponudi.

„Mana današnjih radio stanica je što su gotovo sve postale uniformisane unutar programskih niša koje u prvi plan ističu zabavu, zbog čega je informativni karakter radija otišao u drugi plan.

„Deo svoje uređivačke ‘nevinosti’, radio je izgubio uvođenjem muzičkih plejlista koje su pre početka ovog veka postale standard, a kojim su vlasnici stanica smanjili troškove, gubeći posebnost i imidž koji ih je do tada krasio”, ističe Matić.

Zato je danas, kako kaže, situacija na radijskoj sceni lošija nego u drugoj polovini 1990-ih.

Nataša Raketić je optimističnija.

„Ono što radio ima, a nema nijedan drugi mediji, jeste da bez obzira na nivo tehnološke opremljenosti i distribuciju programa, slušalac u svakom trenutku voditelja doživljava kao ličnog prijatelja koji se samo njemu obraća, tu u njegovoj dnevnoj sobi.

„Radio je življi nego ikada”, kaže ona sa osmehom.