Paradoksalno, Putinovo najbolje sklonište bio bi SAD

Piše: Zorana Šuvaković

Ako bi rešio da se od haške optužnice skloni na sigurno mesto, Vladimiru Putinu bi najbolje bilo da se nastani u Sjedinjenim Američkim Državama. Predlog izrečen ovih dana na jednom od televizijskih kanala u Srbiji zvuči apsurdno. Veliki broj američkih zvaničnika obećao je da će vinovnici zlodela u Ukrajini biti privedeni pravdi, ali u vladi nema saglasja kad je reč o saradnji sa sudom u Hagu.

Dok Stejt department, Ministarstvo pravde i veliki deo Bele kuće traže da se pomogne sudu, Pentagon je protiv. Među vojnim establišmentom vlada uverenje da Vašington ne treba da odstupa od svog stava i da Međunarodni krivični sud (MKS) ne može da procesuira državljane zemalja koje nisu priznale taj sud. U takve države spadaju i SAD, i Rusija.

Kada je Hag raspisao poternicu za Putinom, američki predsednik je ovu odluku pozdravio kao “značajnu” i u istoj toj rečenici dodao da Vašington ne priznaje taj sud.

Situacija sa Putinom je, prema tome, kolosalno paradoksalna. Postoji saglasnost da osumnjičenom treba suditi, ali nikako da se pronađe odgovarajući tribunal koji bi taj posao mogao da sprovede, oslanjajući se na univerzalne principe.

Irak kao prauzročnik

Eksperti na Zapadu se ne libe da to samokritički zabeleže. Autori u The New York Timesu, El Paisu i mnogim drugim medijima naglašavaju da je prauzročnik ove krize međunarodnog pravosuđa agresija na Irak pod vođstvom SAD-a (2003) koja je zajedno sa saveznicima izvedena pod lažnim izgovorom da Irak poseduje oružje za masovno uništavanje.

Komentator The Guardiana zaključuje da je taj ratni pohod bio “polazna tačka novog perioda širenja državnih dezinformacija u kojima se sada najviše ističu Kina i Rusija”.

Ne samo da SAD nije članica Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine, već je protiv njegove jurisdikcije od samog početka vodila bitke da se iz univerzalnih principa izopšte američki državljani, pa makar oni bili protagonisti ratnih zločina.

Svaku malu državu, potpisnicu Rimskog statuta, Vašington je pritisnuo ucenom. Od njih je zahtevano da se posebnim ugovorom obavežu da Hagu, nikada i nigde, neće izručiti nijednog Amerikanca.

Svojevremeno, dok su se pred MKS-om pripremale prve optužnice, Vašington je već bio odlučio da suspenduje vojnu pomoć za 35 zemalja, zbog odbijanja da parafiraju imunitet Amerikanaca pred međunarodnim sudom.

Nekim karipskim zemljama SAD je čak pretio da im se neće pomoći ni prilikom kataklizmičnih prirodnih nepogoda ukoliko istraju u svojoj neposlušnosti i ne prihvate bilateralni sporazum o američkom izuzeću. To je upravo suprotno od onoga za šta su se zalagali pravdoljupci u “svetskoj prestonici međunarodne pravde”.

O djeci Palestine i Sirije

Štaviše, 2002. godine predsednik Džordž V. Buš je potpisao zakon kojim se ovlašćuje američka vojska da izvrši invaziju na Holandiju kako bi se oslobodio bilo koji Amerikanac koji je zadržan pred sudom. Akt o invaziji na Hag, to je nadimak koji je i u Americi s pravom stekao ovaj zakon.

Duga je i kontradiktorna istorija sukoba između SAD-a i MKS-a. Ona se proteže kroz sve američke administracije bilo da su na čelu demokrate ili republikanci.

Obama je, na primer, uveo neznatne promene u odnose sa Hagom. Verbalno je čak izgledalo da se Vašington zaista zalaže za kažnjivost ratnih zločinaca. Da je u pitanju kozmetička korekcija pokazalo se na mnoštvu primera.

Zapamćen je među zapadnim ekspertima i “slučaj” Samante Pauer. Nastupanje nekadašnje ambasadorke SAD-a u Ujedinjenim nacijama pominje se kao primer cinizma.

Nakon što je Rusija stavila veto na rezoluciju Francuske u Savetu bezbednosti UN-a koja bi Siriju i njen režim uputila MKS-u, Pauer je održala dug, emotivan govor na tu temu. „Nažalost, zbog odluke Ruske Federacije da podrži sirijski režim šta god da uradi“, izjavila je, „sirijski narod danas neće videti pravdu […] Naši unuci će nas godinama od sada pitati kako smo mogli da propustimo da donesemo pravdu ljudima koji žive u paklu na zemlji”.

Ista ambasadorka se vatreno suprotstavila pokušaju Palestinske uprave da se pridruži Rimskom statutu. Pauer je bila nepokolebljivo protiv, jer američka administracija je zabrinuta da bi izraelsko nasilje na Zapadnoj obali i u Gazi moglo da potpadne pod nadležnost Haga. Džon Keri, tadašnji državni sekretar, je bio baš jasan – krajnje je otvoreno poručio Palestincima da bi to (čitaj: procesuiranje zločina) predstavljalo tešku pretnju za Izrael.

Tramp je, posle Obame, bio žešći: on je dekretom uveo sankcije zaposlenim u MKS-u. Vize su im poništene, pa tako pravosuđe nema šta da traži u obećanoj zemlji.

Magla nad haškom pravdom

Magla koja se još onomad nadvila nad “hašku pravdu” nije se razbistrila ni danas dok besni agresija na Ukrajinu, a za agresorom je raspisana poternica.

Beskrajne su diskusije o tome hoće li osumnjičeni Putin biti izručen Hagu ukoliko otputuje u stranu zemlju. Neki eksperti kažu da hoće, dok drugi tvrde da se to nikada neće desiti.

Tumačenju su skloni i visoki zvaničnici svetskih sila. To što ruski ambasador u Beogradu smatra da je ova poternica ništavna ne razlikuje se mnogo od američkog stava, jer obe sile odbacuju jurisdikciju MKS-a. Razlika je u odabiru reči.

Takozvanim patriotama u Srbiji milozvučne su reči Bocan-Harčenka koji u Beogradu prečesto iskače iz diplomatskih okvira. Tako je pre neki dan na skupu u Ruskom domu, gde se kobajagi raspravljalo o “međunarodnom pravnom aspektu delovanja MKS-a”, aktuelnu hašku poternicu uporedio sa toalet papirom. Ali, kako je rekao, ta hartija (na kojoj je ispisana poternica) nije dovoljno mekana te se ne može upotrebiti ni u klozetu.

I dok su srpski rodoljupci aplauzima pozdravili ovu “dosetku”, ruske i ukrajinske izbeglice potražuju gde da se smeste, a rentiranje stanova postalo je preskupo. Za sve.

Dokle će trajati razaranje Ukrajine, to publika u Ruskom domu nije pitala ambasadora Rusije. Niti je on spreman da pomogne desetinama hiljada mladih Rusa koji su uspeli da odlete od Putinove mobilizacije – do Beograda.

Iz haške bilježnice: Kako se slavilo formiranje MKS

Kad je i u kom trenutku postalo jasno da su vođe kako malih tako i velikih naroda namerile da ponište principe humanog društva?

Na dvadesetogodišnjicu osnivanja Međunarodnog krivičnog suda, Argentinac Luis Moreno Okampo, prvi glavni tužilac, pokušava da stručno objasni ko i zbog čega ometa univerzalno pravosuđe.

“Moja misija je bila da uspostavim tužilaštvo i uvedem sudski mandat u političko polje”, piše Okampo i konstatuje da su “ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i zločini agresije posledica fragmentiranog i kontraditornog međunarodnog pravnog sistema”.

Na nacionalnom nivou ometanje pravde smatra se krivičnim delom, ali politički lideri imaju ovlašćenja da se mešaju u krivično pravosuđe na međunarodnom planu. Kritična prepreka međunarodnoj pravdi bila je Odluka o pokretanju “rata protiv terorizma” (posle terorističkog napada 11. septembra 2001. godine), podseća Okampo. I dodaje da je zločin agresije počinjen u Ukrajini dodatno pojačao problem univerzalne pravde.

A pre 20 godina u Hagu, ipak je izgledalo da se mogu prevazići prepreke i da će pravda prestati da bude probirljiva. Prelistavam sada svoju hašku beležnicu iz koje kao izvor sveže vode teku ideali poduprti principima, a povodom početka rada Međunarodnog krivičnog suda.

Suđenje Slobodanu Miloševiću, koji je optužen dok je još bio na funkciji, bilo je u toku pred “Jugoslavijom”, kako je počeo da se naziva Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) .

Novinari su koristili svaku veću pauzu da posete Međunarodni krivični sud, koji je na drugom kraju grada tek počeo da se formira. Razlike su bile očigledne i išle su u prilog ovog drugog, univerzalnog suda.

U “haškoj Jugoslaviji” osećao se zamor. Suđenja su se odugovlačila, primedbe na svedoke, tužioce, sudije i portparole su sve žešće i češće. Sudilo se optuženima za zločine u prošlosti. Novi je trebalo da sudi krivcima za pokretače ratova i da služi miru.

“Jugoslovensko oko u toj glavi globalne pravde se polako zatvara dok stalni sud još na nivou uzvišenih zakletvi i ceremonija gleda sa optimizmom u budućnost”, govore ove moje beleške.

Kao da mi se podsmevaju kad se podvučeno olovkom ističe da stalni sud za sada, u ljutom sporu sa Amerikancima, očekuje da se narednih godina njihovom konceptu globalne odgovornosti, priključi i “najveća svetska sila”.

“Novi sud je budno oko za globalni mir, i opomena onima koji su spremni da konflikte rešavaju oružanom silom, umesto političkim putem”, dodajem.

Drastično različita personalna rješenja

Usput napominjem da su i personalna rešenja u ova dva suda drastično različita: čvrsti stil švajcarske tužiteljke Karle del Ponte (MKSJ) u potpunoj je suprotnosti sa razgaljenim latinskim manirom Argentinca Luisa Morena Okampa koji ne štedi reči i osmehe i čvrsto veruje u svetlu budućnost globalnog krivičnog suda.

Za hašku diplomatsku i novinarsku elitu novoosnovani stalni sud organizovao je tada mnoštvo kulturnih događaja. Na platnima po luksuznim salama haških hotela prikazivali su se filmovi koji se bave pitanjima pravde i još više nepravde. Svetski eksperti posle projekcije vode debate kako bi se sudski mogle preduprediti slike krvoprolića, stradanja i ljudske nesreće.

“Okampo piše ministrima pravde iz celog sveta, očekuje od njih pomoć i saradnju ‘za zajednički cilj’, dok Karla, kako Argentinac zove svoju koleginicu u susednom sudu, češće okreće 011 i piše pisma na beogradsku adresu.”

Kad god sam mogla da stignem, sa zadovoljstvom sam slušala reči izgovorene na ceremonijama u MKS-u. Gotovo da sam poverovala kada je predstavnik svetske asocijacije tužilaštava pozvao sve tužioce na planeti da „prepoznaju i odole rasizmu, diskriminaciji između polova, kultura i nacija” i svemu što “sputava jednakost pred pravdom”. Tužiocima se poručuje da budu “hrabri, a ne slepi”. Poručuje im se: “Držite se istine i ona će podržati vas”.

Najdalje u zacrtavanju globalnih ciljeva ovog suda pre 20 godina ide Okampo. Tvrdi da se osnivanje MKSJ može meriti jedino sa hiljadugodišnjom evolucijom nacionalnih pravosuđa. Pominje stvaranje “globalnog državljanstva” očekuje jaku podršku svih država, njihovih lidera, diplomata, policije […] da ”okončamo eru nekažnjivosti i da tako zaštitimo prava svake osobe u svakoj zemlji na svetu”.

Eto nas danas, kad se pretnja nuklearnom pečurkom nadvila nad svet, a nema tog sudije koji bi bio ovlašćen da odmeri krivicu i uzurpatora stavi iza rešetaka.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.