Milanović: Kina je opasnost za SAD zbog sudara dvije vrste kapitalizma

Piše: Vedrana Maglajlija

Političke posljedice pandemije koje će se pojaviti sa porastom cijena i inflacijom u svijetu, što će najviše pogoditi srednju klasu i siromašne, tek nam predstoje, kao i u slučaju finansijske krize koja je nakon nekoliko godina dovela do Brexita, desničara, populista kao što je Donald Trump, a svijet se mora pripremiti za to, ističe u intervjuu za Al Jazeeru jedan od najvećih stručnjaka za nejednakosti i proces globalizacije Branko Milanović.

S njim smo razgovarali i o tome da li je Kina zapravo kapitalistička zemlja, ko su gubitnici a ko dobitnici globalizacije te kako se stvara klasa iznimno bogatih ljudi koji čine “jedan posto” svjetske populacije, što su zapravo neka od glavnih pitanja kojima se uglavnom bave naučnici u oblasti međunarodne političke ekonomije.

Među njima je Milanović jedan od vodećih, a on je autor i jedne od najpoznatijih krivulja – “Elephant Curve” (“Slon krivulje”) – koja pokazuje čiji su prihodi porasli a čiji opali u procesu globalizacije. Milanovićeve nagrađivane knjige i radovi obavezna su literatura na univerzitetima širom svijeta, a on sam je bio gostujući profesor na nekima od najprestižnijih, kao što su Oxford i Johns Hopkins. Sada predaje u Centru za postdiplomske studije Univerziteta grada New Yorka (CUNY) i Londonskoj školi ekonomije. Također je naučnik u Stone Centru za socioekonomsku nejednakost.

Nakon što je doktorirao ekonomiju ‘80-tih na Univerzitetu u Beogradu, Milanović je dvije decenije bio glavni ekonomista u Istraživačkom odjelu Svjetske banke. Podatke do kojih je dolazio pretočio je u knjigu Odvojeni svjetovi (2005). Magazin The Globalist je njegovu knjigu The Haves and the Have-nots, u Srbiji prevedenu kao Bogataši i siromasi, izabrao za Knjigu godine 2011. Njegova knjiga Globalna nejednakost, prevedena na 16 jezika, dobila je nagradu Bruno Kreisky za najbolju političku knjigu u 2016. godini, a 2018. godine i nagradu Hans Mathefer za najbolju knjigu u oblasti ekonomije. Također, Financial Times je uvrstio u najbolje knjige iz oblasti ekonomije objavljene 2016. godine. Posljednju Milanovićevu knjigu Capitalism, Alone: The Future of the System That Rules the World (Kapitalizam, sam – budućnost sistema koji vlada svijetom), objavljenu u septembru 2019. godine, magazin Foreign Affairs uvrstio je na listu najboljih knjiga u 2020. Te iste godine, britanski magazin Prospect uvrstio je Milanovića u 50 najbitnijih mislilaca na svijetu.

Intervju sa Milanovićem počeli smo upravo pitanjima o kapitalizmu, njegovoj podjeli i karakteristikama, te sudaru Amerike i Kine kao dva najočitija predstavnika dvije vrste kapitalizma, koji se posmatra sve više kroz geopolitičku, a ne ekonomsku prizmu.

• Nakon Hladnog rata desila se globalna pobjeda kapitalizma kao ekonomskog sistema, kako opisujete u svojoj knjizi. Međutim, nakon klasičnog i socijaldemokratskog sada imamo novu fazu kapitalizma koji nije monolitan. Vi ga dijelite na liberalni meritokratski kapitalizam i politički kapitalizam. Možete li opisati ukratko njihove karakteristike?

– Treba reći da tu nema potpunog slaganja svih, da je kapitalizam jedini socioekonomski sistem koji trenutno postoji u svetu. Naravno, često se tu postavlja pitanje Kine koja ima Komunističku partiju. Kada pogledate to, kao i njihovu retoriku, izgleda da to nije baš potpuni kapitalizam. Međutim, ako pogledate cifre i definiciju – to nije nova definicija, nju je koristio Karl Marx i Max Weber posle – a to je da je u kapitalizmu većina proizvodnje na privatnim sredstvima za proizvodnju, da postoji najamna radna snaga, te da je proizvodnja decentralizovana, zatim ako pogledate situaciju u Kini, ona jeste sledeća: oko 85 posto društvenog proizvoda Kine se proizvodi u privatnom sektoru, 90 posto zaposlenih radi ili u privatnom sektoru ili su samozaposleni. Po tim indikatorima Kina jeste kapitalistička zemlja ekonomski, ali vraćajući se ranije na ono što sam rekao, naravno Kina nije sistemski jednaka Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj ili Nemačkoj.

Razlika se pojavljuje u moći države i u činjenici da država još uvek ima velike poluge vlasti u ekonomiji. Zato sam smatrao da je ispravno podeliti kapitalizam na ove dve vrste – jedan politički i drugi liberalni, s tim da je u političkom kapitalizmu osnovna razlika moć države i politički sistem koji nije demokratski. Ima i drugih razlika kojih ćemo se dotaći, ali osnovna je razlika u moći države.

• Dakle, ‘socijalizam s kineskim karakteristikama’, kako Peking često opisuje razvoj Kine, zapravo je politički kapitalizam? 

– Moja knjiga nije prevedena u Narodnoj Republici Kini nego je prevedena na Tajvanu, što je zanimljivo. Kada sam imao nekoliko nastupa u Kini preko videoveze, nisam preterano insistirao na terminologiji, jer Kinezi više vole, kao što ste rekli, da govore o socijalizmu sa kineskim karakteristikama ili socijalističkoj tržišnoj privredi sa kineskom karakteristikom. Ne upotrebljavaju reč kapitalizam. Lično meni nije bio problem kada sam to govorio u Kini, jer mislim da je malo besmisleno insistirati toliko na terminološkim razlikama. Glavna razlika, koju oni isto tako prihvataju, jeste u ulozi države.

Naravno, ta razlika može da bude povoljna, u smislu da se država više bavi nekim stvarima, kao što sad vidimo sa Xi Jinpingom koji govori o “common prosperity”, zajedničkom prosperitetu, prosperitetu za sve. Naravno takva uloga države se može videti ne kao negativna koja nameće neka pravila, nego pozitivna, da se država bavi siromašnijim slojevima društva, mnogo više nego što se to radi u liberalnom kapitalizmu.

• Međutim, kao što sami tvrdite, često države sa autoritarnim vlastima imaju najviši ekonomski rast, jer tako ostaju na vlasti, a korupcija i odsustvo vladavine prava također su podloga za takav rast.

– U analizi političkog kapitalizma došao sam do tri karakteristike koje, po mom mišljenju, definišu taj sistem: jedna je kvalitetno upravljanje državom, što znači kvalitetna birokratija koja je veoma stručna i koja je dobro plaćena, a drugo i veoma značajno je nepostojanje vladavine prava. Te dve stvari kada ih stavite zajedno su glavni uzrok korupcije. Korupcija je endemskog karaktera.

U principu, imate birokratiju koja poštuje pravila. Onda imate činjenicu da odsustvo vladavine prava znači da u pojedinim slučajevima zadržavate diskreciono pravo da nekoga kaznite, a da nekome date specijalne privilegije. Onda se 90 posto stvari dešava prema zakonskim pravilima, a 10 posto ne. Sama diskreciona moć vodi ka korupciji, jer se neke odluke donose u skladu, ne sa zakonom, nego u skladu sa pojedincima kojima to odgovara. Pokušao sam da problem korupcije vidim u neku ruku kao deo samog sistema; to nije neka anomalija nego je to pojava unutar sistema.

Antikorupcijska kampanja koja je u Kini počela 2013. godine je u suštini neophodna, jer u tom sistemu imate stalne opasnosti za širenje korupcije, tako da svakih 15 ili 20 godina morate imati antikorupcijsku kampanju da svedete korupciju na neki razuman nivo. Mislim da je to razlog za Xijevu antikorupcijsku kampanju.

• Kada govorimo o tome, o korupciji, nepotizmu, nedostatku vladavine prava, u koji kapitalizam biste svrstali zemlje bivše Jugoslavije? 

– Rekao bih, bez nekog okolišanja, da Srbija ima trenutno neke karakteristike koje su prilično slične političkom kapitalizmu. Za Bosnu i Hercegovinu mi je to mnogo teže reći, jer je tu komplikovana situacija. Mislim da Crna Gora pripada nekom sličnom političkom kapitalizmu, zatim u široj okolini i Mađarska. Čini mi se da je uloga države u tim zemljama, ili vlast, veoma značajna. Ne kažem da je to sve negativno. Mislim da je uloga države u Srbiji prije pandemije bila dosta značajna, zato što je država prvi put u neku ruku počela da se bavi ekonomijom, što nije radila u tom obimu ranije. Otuda ne mislim da je to sve negativno. Naravno, ima negativnih stvari kao što je odsustvo vladavine prava i nesamostalnost pravnog sistema.

• Koje su onda negativne i pozitivne strane liberalnog kapitalizma?

– Što se tiče negativnih stvari, to su nejednakost i moć bogatih da kontrolišu politički proces. U političkom kapitalizmu često postoje veoma politički moćni ljudi i onda koriste to da sebi, svojoj porodici i prijateljima obezbede specijalne privilegije ili mesta na značajnim ekonomskim pozicijama gde dobijaju velike pare, a imaju veoma malu odgovornost. To je slično sa kineskom elitom koja političku vlast pretače u ekonomsku.

Kod liberalnog kapitalizma imamo obrnutu situaciju, a to je da se ekonomska moć koristi da bi se uticalo na politiku, da bi se uticalo na donošenje zakona koji su u korist onih koji su bogati i moćni. Finansiraju se politički kandidati da bi se kasnije uticalo na njihovu politiku kada dođu na vlast. U tom pogledu SAD je najbolji primer. Američko ministarstvo pravde već dve ili tri godine vodi antimonopolski proces protiv Facebooka i Googlea, a rezultati su nikakvi. Amazon naprimjer sada ima najveći broj lobista, više od svih drugih kompanija. Znači, vi ste tu ograničeni u mogućnost da kontrolišete monopole.

A s druge strane pogledate Kinu koja je u avgustu prošle godine odlučila da ide protiv Jacka Maa (osnivača Alibabe) i Anta, a odluka je bila donesena u tri dana. To je ta velika razlika – s jedne strane imate moć države, a s druge strane ta moć države je smanjena zbog bogatih kompanija ili pojedinaca.

• Razvili ste argument da će neminovno doći do sudara između ove dvije vrste kapitalizma, pogotovo što dolazi do razvoja u afričkim zemljama. Dakle zemlje u svijetu će birati između ove dvije vrste kapitalizma. Koliko kineski globalni projekat ‘Pojas i put’ i stvaranje kineskih međunarodnih finansijskih institucija, paralelno sa onim iz Breton Woodsa kao što su MMF i Svjetske banka, ima veze sa ovim? 

– Kada sam govorio o sudaru, nisam imao nameru niti želju da taj sudar predstavim na način na koji se sad to dešava – da taj sudar može da proizvede rat. Govorio sam o sudaru u smislu da su to dva različita kapitalizma i da će onda imati konkurenciju. I mislim da je dobro da se takmiče, ali problem je ako to postane geopolitička konkurencija kao sada, gde se taj problem ne gleda više na način da li je jedan sistem efikasniji ili manje efikasan, gde kroz saradnju možete da izaberete i vidite koji je sistem vama bolji. Sada se to više posmatra kroz jedan geopolitički ugao gde se vidi Kina kao potencijalna opasnost koja će dovesti do toga da ona postane jednako moćna ili čak moćnija nego sadašnji svetski hegemon Sjedinjene Američke Države.

Sigurno je da Kina počinje da ima značajniji međunarodni uticaj nego ranije, ali on je daleko ispod američkog. Ali činjenica je da sada Peking formira neke institucije koje niko osim Zapada nije formirao. To je zanimljivo. Jedina institucija svetskog karaktera, koja je bila nezapadna u formiranju, bila je Kominterna koju je osnovao Sovjetski savez. Sve ostale institucije, od Lige nacija, Poštanske unije, Svetske trgovinske organizacije, uvek su bile formirane od strane Zapada, Velike Britanije, Francuske, Sjedinjenih Američkih Država; čak i pregovori koji su doveli do osnivanja Ujedinjenih nacija su u velikoj meri bili određeni od strane Zapada. Sada imate prvi put da neka nezapadna sila organizuje svoje međunarodne organizacije i kroz inicijativu ‘Pojas i put’ pokušava da ima veliki uticaj na ostatak sveta, uključujući Afriku. Mislim da je to interesantno jer pokazuje da Kina ima izvesne globalne ambicije.

Ne treba preterivati, jer još uvek Kina nije dovoljno snažna, ali ona je najvažniji trgovinski partner većem broju zemalja nego što su to Sjedinjene Američke Države. Postoje te ambicije koje idu uz ekonomsku moć: ako imate veliku ekonomsku moć onda pokušate i da sistem organizujete na način koji više vama odgovara.

• Da li s druge strane Kina i SAD zavise jedna od druge? Kina je najveći posjednik američkih državnih obveznica, a SAD je najveće tržište za Kinu i njenu robu…

– Da, to je naravno drugačije u odnosu kada su Sjedinjene Američke Države i Sovjetski savez bili veoma malo ekonomski integrisani. Imali su naravno trgovinu i investicije, ali to je bilo malo. Kina i Sjedinjene Američke Države su veoma povezane. Kao što ste rekli, Kina je najveći vlasnik američkih državnih obveznica, Kina ima ogromni izvoz u SAD, SAD ima ogromne investicije u Kini. Kada sam govorio da ta dva sistema treba da konkurišu jedan drugom, međuzavisnost je u neku ruku dobra jer im omogućava da napreduju. Problem je u SAD-u što su ti dobici od napretka bili veoma neravnomerno raspoređeni i doveli su do povećanja nejednakost. Ista je stvar sa Kinom, ali u SAD-u je situacija bila očiglednija jer je puno ljudi izgubilo posao upravo zbog kineskog izvoza i američkih investicija u Kinu. Amerikanci ne ulažu u Kinu jer je vole, nego žele da naprave pare. S druge strane, ima sada pokušaja od strane SAD-a da se smanje investicije Kine u SAD-u zbog toga što se smatra da je to način na koji Kinezi dolaze do tehnologije i onda koriste to za svoje svrhe i razvoj. To u suštini smanjuje ekonomski rast i Kine i SAD-a.

• Kina tvrdi da ne želi mijenjati trenutni svjetski poredak, a on joj je i donio najviše koristi. Zapadni kapitalizam stvorio je preduslove za novi val globalizacije u kojem je zasigurno Kina jedan od najvećih dobitnika. Vi ste napravili poznati prikaz, takozvani ‘elephant curve’ – ‘slon krivulju’, koji pokazuje da je od 1988. došlo do uzdizanja radničke i srednje klase zemalja u razvoju, pogotovo Kine. Istovremeno, bogati su postali još bogatiji svugdje u svijetu. Daje li ovo odgovor na pitanje da li je globalizacija donijela više dobra ili zla svijetu, odnosno ko su gubitnici, a ko dobitnici ovog procesa?

– Empirijski posmatrano, kada gledate ko je bio dobitnik tog vala globalizacije koji je počeo ‘80-tih godina i trajao do neke 2006, ali se posle nastavio i traje i danas – Azija je veliki dobitnik; Kina, ali ne samo ona, nego i Vijetnam, Tajland, Indonezija, Indija sa veoma visokim stopama rasta u prvoj dekadi 2000-tih. Azija je veliki dobitnik, što je i razumljivo, jer Azija je uvek bila mnogo značajnija u globalnoj raspodeli proizvodnje, nego što je to bilo 19. i početkom 20. veka. To je neka svetska anomalija u periodu kada je Azija bila kontrolisana od strane Evrope što se nije nikada ranije desilo. Dobitnici su takođe bili i najbogatiji na svetu, onaj jedan posto, možda čak i pet posto najbogatijih na svetu.

Gubitnici su u neku ruku bili radnička i srednja klasa zapadnih zemalja. Oni nisu gubitnici što su postali siromašniji, iako neki jesu, nego su gubitnici zato što je stopa rasta njihovog dohotka bila veoma niska. U poslednjih 20 godina, oni na vrhu su imali dupliranje dohotka, a oni na dnu stagnaciju. To jeste dramatična slika, gde je veliki dio stanovništva imao neki ekonomski napredak ali prilično mali, manje od jednog procenta godišnjeg rasta. A oni na vrhu imaju po četiri ili pet procenata. Plus oni kreću sa većim dohotkom od samog početka. Tako da to jeste gubitak srednje i radničke klase; neki od njih su izgubili posao, kod nekih je došlo do opadanja samopoštovanja naročito među muškarcima, povećanja korišćenja droge i alkohola, i veće smrtnosti (još pre COVID-a 19).

• Generalno, da li su se nejednakost i siromaštvo u svijetu smanjili? Da li se nejednakost unutar zemalja povećala?

– Globalna nejednakost se smanjila zahvaljujući Kini, dok naravno unutar zemalja se uglavnom povećala. U Kini se povećala značajno u poslednjih 30 godina, iako u poslednjih 10 dolazi do umerenog smanjenja. Ista je situacija sa SAD-om, Britanijom, Švedskom, Rusijom, Ukrajinom, dakle nejednakost se svuda povećala.

Ali ono što je interesantno za poslednju godinu (Svetska banka će sada objaviti te rezultate), u ove poslednje dve godine sa COVID krizom došlo je do zanimljivih promena u smislu da se možda po prvi put u 30 godina globalna nejednakost povećala. Mi to još uvek ne znamo tačno, ali ono što se desilo to je da je puno siromašnijih zemalja u Africi, Latinskoj Americi, zatim Indija, imalo veoma negativne stope rasta.

Mi smo sada u nekoj magli, jer sa COVID-om imate situaciju da zemlja ima stopu rasta u jednom kvartalu minus 30 posto, a u sledećem plus 30. Takođe, bili su i veliki izdaci u bogatim zemljama za podršku upravo srednje klase. U SAD-u je oko 20 posto društvenog proizvoda bilo različitim merama preusmereno srednjoj klasi, tako da ima puno novosti koje su teško obradive u tako kratkom vremenu.

• Kada govorimo o pandemiji, kao posljedica finansijske krize 2008. došlo je do jačanja populista u svijetu i na ljevici i na desnici, a do opadanja socijaldemokratije. Da li će pandemija po vašem mišljenju izazvati pojavu nekih novih socioekonomskih i političkih fenomena?  

– Moram da kažem da sam poprilično pesimista i mislim da će politički efekti pandemije tek osetiti. Politički efekti finansijske krize su se videli kasnije – sa Brexitom, sa Donaldom Trumpom, sa raspadom Socijalističke partije Francuske koja je bila jedna od istorijski najznačajnijih partija, a koja sad više ne postoji, sa jačanjem desnice u zemljama kao što su Švedska i Danska, čak i u Nemačkoj. Ti politički efekti su se pojavili nakon nekog vremena, otprilike nakon šest, sedam godina. Mislim da će ista situacija biti ovde.

To smo već videli u Turskoj sa povećanjem inflacije, nestašicom hrane. Onda sada u Kazahstanu što se dešava je potpuno iznenađenje. Još uvek ne znam šta se tačno tamo desilo, ali očigledno je nezadovoljstvo koje je bilo izazvano povećanjem cena gasa i drugih energenata. Tako da je to bilo neočekivano. Takve situacije će se sve više dešavati. Politički efekti će se tek videti sa porastom cena namirnica, sa porastom cena energenata, sa svim tim promenama koje će pogađati srednju klasu i siromašniji svet. Mislim da se moramo pripremiti na snažne političke efekte.

• Slažete li se da polarizacija društva nije nikad bila veća nego sada, gdje se naprimjer politički stavovi reflektuju i kroz pitanje vakcinacije?

– Tu imamo više polarizacija. Jedna je između onih koji imaju vrstu poslova koji su dobro plaćeni i ne moraju da budu na radnom mestu fizički i drugi koji moraju da budu fizički na tom radnom mestu i koji su više izloženi mogućnosti infekcije. To je prva polarizacija. Oni koji su bogatiji imaju stabilne prihode i manje su izloženi riziku  infekcije. Takođe, ta vrsta polarizacije je vidljiva i između bogatih zemalja koje imaju vakcine, čak su neke i istekle, i zemalja kao naprimer u Africi koje nemaju pristup vakcinama. A ima i treća polarizacija, između onih koji su ideološki protiv vakcinacije i onih koji smatraju da je to neophodno.

U toj podeli ja sam potpuno mišljenja da je odbijanje vakcinacije jednostavno pogrešno, jer to ne možete tretirati kao svaki drugi događaj, u smislu da vam neko nešto nameće. Vaša odluka da se ne vakcinišete ima negativne posledice za ostale ljude. To nije pitanje da li sam ja kontrolor svoga tela, nego da li ja imam pravo da ugrozim druge ljude. To je slična situacija sa onima koji govore o pravu na nošenje oružja. Ako vi hoćete da kažete moje je pravo da idem u grad sa mitraljezom, a možda čak i da pucam, ali to nije prihvatljivo za one kojima se ugrožava život.

Što se tiče ove treće polarizacije, smatram da država ima pravo da u tim stvarima koji su od javnog interesa prinudno odlučuje kako bi se ljudi vakcinisali.

• U posljednjih nekoliko decenija razvijala se iznimno bogata klasa na Zapadu koja se često naziva ‘jedan posto’ društva. Koje su njene karakteristike? Također, da li se može praviti razlika između ovih klasa u liberalnom i političkom kapitalizmu, jer i u Kini postoji klasa iznimno bogatih?

– Postoje istraživanja koja su bazirana na Forbesovoj listi, a ima ista takva lista za Kinu. Sada trenutno Kina ima više milijardera na svetskoj listi nego SAD. To čak nije ni bogata klasa nego su to milijarderi koji su van uobičajene bogate klase. Caroline Freund je radila jednu interesantnu analizu. Ona je uzela sve milijardere koji su bili na listi Forbesa već 20 godina te gledala po različitim delovima sveta u kojim procentima su oni dobili svoje bogatstvo preko nasledstva, političkim sredstvima, političkim vezama, monopolima te koliko je tu novih bogataša, dakle self-made bogataša.

Jeff Bezos iz Amazona je očigledno bio taj, on sada ima monopol, ali on nije počeo tako. Interesantno je da Latinska Amerika i Evropa imaju relativno visoki procenat milijardera koji su to postali nasledstvom – to vidite u najbogatijim francuskim familijama, to je familijarno bogatstvo koje se nasleđuje.

U SAD-u je procenat onih koji su svoje bogatstvo sami napravili mnogo značajniji i to je rezultat novog tehnološkog razvoja. Bill Gates je takođe svoje bogatstvo napravio sam, jer ta tehnologija nije tada postojala. U Kini su bogataši uglavnom nastali političkim vezama ili su self-made. U Rusiji su uglavnom dominantne političke veze, pogotovo u eri Borisa Jeljcina i Vladimira Putina. Pokazuje se da svet nije u tom pogledu homogen. Recimo, Kina i SAD su tehnološki ispred ostalih, tako da tu ima veliki procenat self-made milijardera kao što je Jack Ma, osnivač Alibabe.

• Može li se kapitalizam ‘poboljšati’ u smislu da se ove nejednakosti smanje?

– Na kraju svoje knjige sam dao nekoliko predloga koji nisu preterano originalni i nisam hteo da idem u detalje, jer je to stvar koja mora da bude dublje razložena na nivou države koja to preuzima. Ovde je dato veoma apstraktno, a izneo sam četiri principa. Ne može sve da se reguliše kroz poreznu politiku. Postoje neke stvari za koje mislim da su od još većeg značaja, a to je prvo onemogućiti da porodice obezbede specijalne uslove svojoj deci kroz pristup obrazovnom sistemu koji je privatan i koji treba platiti, dok drugi koji nemaju ta sredstva ne mogu da učestvuju.

To znači da javno školstvo mora da bude bolje nego privatno. Ako je bolje, onda će naravno tu svi hteti da idu, a biće otvoreno za one koji su siromašni, a posle će imati dobro zaposlenje. To je upravo suprotno od onoga što vidimo, uključujući i Evropu, gde situacija sve više ide u korist privatnog obrazovanja.

Drugo je jako oporezivanje nasledstva, pogotovo u slučaju bogatih zemalja. Na primer, u SAD-u gde puno nasledstva ide kroz takozvane trustove koje porodice naprave i onda ne plaćaju porez kada taj novac odlazi njihovoj deci. Ova dva principa imaju za cilj da se smanji transmisija tih prednosti koju ima porodica i koja to daje svojoj deci, na način da se formira neka nova klasa.

Treća stvar je manja uloga novca u političkom životu, odnosno manje privatnog novca i finansiranja političkih kampanja. I četvrta stvar, koja nije nimalo laka, jeste proširenje pristupa kapitalu srednjim klasama; ne siromašnim jer će siromašni teško imati pristup kapitalu, ali srednjim klasama u smislu da sada imamo veoma veliku koncentraciju kapitala u rukama ovih bogatih, najbogatijih deset posto a ništa nema u rukama ovih 90 posto. Tu se govori o radničkom vlasništvu, o mogućnostima specijalnih poreskih olakšica za srednju klasu. To bi bio taj četvrti elemenat: proširenje vlasničkog kapitala i na srednju klasu.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.