Gospoda diktatori – svjetski, a naši

Autorka: Zorana Šuvaković

Kako to da iz totalitarnih režima, korupcije i masovnih ljudskih tragedija, kako to da iz opšte propasti proizilaze najkreativnija dela latinoameričke lepe književnosti? Ovakvo pitanje nameće se pri čitanju romana Gospodin predsednik, koji svojim naslovnim koricama mesecima krasi knjižarske izloge. Kao da taj roman, koji u latinoameričkom svetu ponekad zovu i Gospodin diktator, cinično provocira Beograđane i poziva ih da shvate okolnosti pod kojim im se odigrava život.

Gvatemalski nobelovac Miguel Angel Asturias ovu je knjigu napisao još 1933, a prvo izdanje je izašlo tek 1946. u Buenos Airesu.

Trebalo je da u Gvatemali prođe još desetak godina, dok se nije stvorilo neko duže međuvreme između državnih despotija, pa da Gospodin predsednik bude štampan u rodnoj zemlji svog autora. A evo ove romaneskne priče o životu pod diktaturom, i kod nas, 78 godina kasnije.

Najveći u historiji, mudrac među mudracima

U pravo vreme, reklo bi se. Baš dok traje potraga za brojem fantomskih birača, napakovanim spiskovima, baš kada se upozorava da su izbori u budućnosti potpuno obesmišljeni, baš kad ujedno sa protestima zbog izborne krađe obeležavamo šestu godišnjicu od ubistva Olivera Ivanovića i tražimo da se izađe na videlo sa imenima kriminalaca i ubica, smeši nam se remek-delo o tiraniji, koju je pre više od 100 godina u dalekoj Gvatemali sporovodio „nezamenjivi vrli vođa“. A nije se ništa suštinski promenilo u vezi sa autokratijama i ova je knjiga, kako vreme prolazi, sve aktuelnija.

Vredi je uzeti u ruke i pročitati, jer svaki detalj iz života njenih (anti)junaka, pruža svedočanstvo o razornim posledicama koje za sobom seje apsolutna vlast, oličena u jednom čoveku.

„Zašto bismo rizikovali da brod države plovi u nepoznato, kad se na njenom čelu nalazi najpotpuniji Državnik našeg vremena, onaj koga će Istorija pozdraviti kao Najvećeg među Najvećima, Mudraca među Mudracima”, citat je iz propagandnih listića koji se pred izbore deli narodu, kako se može pročitati već na prvim stranicama.

Dodaje se i upozorenje kako je i „sama pomisao da neko drugi, a ne On, vrši najvišu dužnost ravna atentatu na dobrobit zemlje“.

Tako nekako, možda tek za neku oktavu niže, glase napadna propaganda i hvalospevi Aleksandru Vučiću, kojoj su izloženi preko svih nacionalnih medija, građani Srbije poslednjih godina.

Literarni žanr o apsolutistima

Gospodin predsednik spada u latinoameričke prvence među romanima koji se na umetnički način bave životom pod diktaturom, gde se zlo širi kao epidemija: od moćnog političkog lidera pa naniže – do ulica, škola, domova, bolnica, sudova, policije, vojske i zatvora… Bekstvo od tiranije je nemoguće, ona je otrovala sve velike teme poput ljubavi, pravde, prijateljstva.

Gospodina predsednika pojedini kritičari svrstavaju u svojevrsnu studiju o strahu čiju proizvodnju podstiče vrh vlasti. To je dokazano svemoćno oružje za dugovečnost diktature.

Iako se u ovoj knjizi nijednom rečju ne pominje Gvatemala, pa ni konkretno ime tiranina, po rečima književnih kritičara i samog autora, roman Gospodin predsednik inspirisan je diktaturom Manuela Estrade Cabrere, gospodara i vlasnika Gvatemale koji 22 godine, od 1898. do 1920, sprovodi svoju strahovladu.

Za razliku od mnogih drugih latinoameričkih diktatora, istorija je zapisala da on na vlast nije došao iz vojnih pobunjeničkih redova, već je kao „prvi potpredsednik“, prethodno ubijenog vladara stupio na čelo države gotovo legalno. I tu kao apsolutni vlasnik istine i države četiri ili pet puta produžavao je svoju vlast – na lažnim izborima. Njih je organizovao uz upotrebu propagande, biračkog inženjeringa, a uz pomoć sveobuhvatne mreže svojih špijuna surovo se obračunavao sa neistomišljenicima. Svuda i svakog trenutka otkrivao je nove zaverenike među svojim najbližim saradnicima.

Kako vreme pod apsolutnom vlašću jednog čoveka odmiče, poplava straha, zazora, spletki, zavera… potapa nedoraslo društvo. Sjajna satira autora koji je za ovaj roman, 1967. godine, dobio Nobelovu nagradu. Naopako stanje on iscrtava kao normalnost.

Asturias se u književnoj kritici spominje i kao preteča latinoameričkog književnog booma, obeleženog magičnim realizmom, a autori tog umetničkog pravca takođe su kasnije dobili najviše literarno odličje. U komentaru objavljenom u The New York Review of Books, povodom novog prevoda Gospodina predsednika na engleski jezik, navodi se da je Asturius rodonačelnik latinoameričkog magičnog realizma i da je takozvani boom, u kome su najčuveniji Gabriel Garcia Marques ili Mario Vargas Llosa, počeo od gvatemalskog književnika čija su dela često bila zabranjivana.

Romani o diktatorima odjekuju u obje Amerike

Još čitava generacija latinoameričkih pisaca je uz ovu trojicu nobelovaca (Marquez je nagrađen 1982, a Llosa tek 2010. godine) obogatila španski jezik i kulturu.

Setimo se samo minucioznog seciranja tiranije u Jarčevom slavlju, Marija Vargasa Llose koji je magijom svog pera oživeo (ne)vreme brutalnog režima Rafaela Trujilla u Dominikanskoj Republici. Pune tri decenije, od 1930. do 1961. godine, Trujillo je žario i palio svojom zemljom.

No, vratimo se Asturiusovom romanu koji, kako tvrdi nedavno uvodničar kostarikanskog Naciona još od 1946. kada je prvi put štampan, „ne prestaje da odjekuje Latinskom Amerikom“.

Sadržaj Gospodina predsednika praktično se „reprizira u Nikaragvi u liku diktatora Daniela Ortege i njegove žene Rosario Murillo, koja je zvanično na mestu potpredsednice“, ocenjuju analitičari u medijima koji se bave prilikama u Nikaragvi, a izmešteni su iz ove zemlje.

U tom uvodniku nabraja se da je Ortega ogrezao „u hladnom i okrutnom primitivizmu“, „odvojen od stvarnosti i naroda“ i da je njegov režim upao u „lanac zločina i delirijuma, naročito nakon masovnih protesta 2018“. Konstatuje se sličnost sa radnjom u romanu Gospodin predsednik i da se, baš kao i Asturiasov protagonista, u Nikaragvi „sprovodi represija, fizička ili pravna eliminacija političkih protivnika, zabrana nezavisnih organizacija, progon Katoličke crkve, zatvaranje medijskih kuća, gušenje akademskih centara, korupcija… i prezir prema dobrobiti osiromašenih ljudi“.

U Gvatemali, Asturiusovoj domovini, ljudi se nadaju „novom proleću“ jer je uprkos brojnim podmetačinama, negde posle ponoći, 15. januara uspela inauguracija novog predsednika koji je još u avgustu pobedio na izborima. Bernardo Arevalo obećao je da će oporaviti institucije, izbaviti ih iz duboke korupcije, ukinuti nekažnjivost i uvesti vladavinu prava.

Nada u ‘novo proljeće’ u Gvatemali, ali ne i u SAD-u

Ima nade za gvatemalsku demokratiju, ali na severu kontinenta, u moćnoj Americi sve je više znakova da SAD „nezadrživo klize ka Trumpovoj diktaturi“ kako to konstatuje prestonički list The Washington Post.

Gotovo istog dana kada je Gvatemala najzad slavila „dolazak slobode“ u Ajovi, gde je po dubokom mrazu od -30 stepeni, održana prva unutarstranačka trka za predsedničkog kandidata Republikanske stranke i gde je bivši predsednik po broju glasova nadmoćno pobedio protivkandidate, SAD se približio „Trumpovoj autokratiji“ koju analitičari najavljuju još od novembra. Washington Post i New York Times još pre dva meseca predvideli su da će republikanci i konzervativci koji su „uživali relativnu slobodu da kritikuju Trumpa i pozitivno govore o alternativnim kandidatima“, tu slobodu brzo izgubiti.

Ako u martu na takozvanom „super utorku“, kada se održavaju unutarstranački izbori u 10 američkih država, Trump pobedi, zatvaraju se vrata za kritičko razmišljanje, konstatuje Robert Kagan u kolumni za Washington Post.

Na ovim predsedničkim izborima, kako objašnjava Kagan, „samo jedan kandidat može da potegne sopstvenu neograničenu moć da bi se stvari obavile i da pravila pošalje dovraga“. Trump se kandiduje protiv sistema, a Biden je živo otelotvorenje sistema, zaključuje Kagan, koji navodi da sve veći broj Amerikanaca upravo očekuje da predsednik uprkos sistemu obavi posao: blokira migrante, uspostavi red na granicama, smanji poreze…. i ljudima da oružje da sami brane svoj život i imovinu.

SAD će, očekuje Kagan, vrlo brzo i neizbežno približiti diktaturi i pre nego što Trump krajem ove godine bude izabran za predsednika.

I Argentina se pribojava da je na izborima glasala za diktaturu. Javier Milei već je počeo da testeriše novu državu, da ukida institucije, privatizuje obrazovanje i zdravstvo, ukida socijalnu pomoć kao komunističku izmišljotinu da lenštinama napuni džepove… Pojačava samo vojsku i naoružanje. To je uostalom obećao u kampanji, a Argentinci razočarani u establišment i partije, odlučili su da mu daju glas.

Kako od ovih rogobatnih karaktera i ružnih priča, kreirati vanvremensku umetničku literaturu? Ukoliko se ostvare crne prognoze i propusti ova prilika da se vrate pokradeni izbori, smeši nam se verovatnoća da i u Srbiji dobijemo doživotnog vrlog gospodina predsednika u liku Aleksandra Vučića.

A biće valjda neki novi književnik pred kojim će se pokloniti Švedska akademija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Članak je prenet sa portala Aljazeera Balkans.