U Makedoniji je bilo njegovo srce, a u Novom Sadu je video svoju budućnost (FOTO)

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Mojnovisad (Zlatko Jankulovski pomogao pri prevodu s makedonskog)

Jedan takav, izuzetan, o kojem nismo znali ništa, bio je naš sugrađanin sve do 1. novembra 2024. godine – do 11.52, kada se – zbog korupcije, bahatosti i nesavesnosti državnih funkcionera Srbije, srušila nadstrešnica novosadske Železničke stanice i ubila 15 nedužnih ljudi. Među njima bio je i on – naš makedonski Novosađanin. Ovo je priča o dr Vasku Sazdovskom, izuzetnom čoveku i naučniku, čije je srce kucalo kao jasno sonce njegove Makedonije, a Novi Sad bio zeleno polje njegove budućnosti…

– Moj Vaske, tri je godine stariji od mene. Bio je predivno, izuzetno lepo vaspitano dete – istrajno, miroljubivo momče koje je bez zadrške pomagalo svima. Dar za muziku nasledio je od našeg oca Stojančeta, koji je preminuo pre više od dve decenije, baš u trenutku kada nam je bio najpotrebniji.

Tako priču o svom rođenom bratu Vasku Sazdovskom počinje njegova sestra Sonja Efremova, koja živi u mestu Sveti Nikola, gradu odakle potiče njihova porodica, u kojem danas živi i njihova šezdesetdevetogodišnjom majka Stavra.

Čudo od deteta

Uprkos tome što je u osetljivim tinejdžerskim godinama ostao bez oca, Vaske je izrastao u izvanrednog mladog čoveka. Oduvek je bio dete za primer, svedoči Sonja. Od malih nogu bio je vrlo strpljiv, u školi odličan đak. Sonja se vrlo dobro seća da je uvek imao radoznali, istraživački duh. Kaže da pamti slike iz njihovog porodičnog dvorišta po kojem Vaske baca rakete koje bi sam pravio: dok one lete visoko, visoko, deca ciče od radosti zbog Vasketovih letećih poduhvata. Čini joj se, kaže, da se još tada u njemu rodila golema želja da jednom postane pilot.

– Kada je upisivao Vojnu akademiju “General Mihailo Apostolski” u Skoplju, sticajem okolnosti koje su podrazumevale da te neko pogura da upišeš to što je on želeo – a kako su naši roditelji bili pripadnici radničke klase, Vasko nažalost nije uspeo da upiše ono što je hteo, tako da je pilotiranje zauvek ostalo njegov nedosanjani san. – kaže Sonja i nastavlja.

– Ali je vojnu akademiju 2002. godine završio s prosekom 9.98, te je kao diplomac s tom visokom ocenom odmah dobio posao na graničnom prelazu Sopot. Vaske je, međutim, osećao da to nije bio njegov život. Zato je u roku od nepune dve godine napustio taj posao – čak je plaćao i neke penale, jer je imao jasan cilj da želi da se bavi nečim drugim. Upisao je magisterij na skopskom Fakultetu za elektrotehniku i informacione tehnologije pri Univerzitetu “Sveti Kiril i Metodije”. I tu počinje njegovo pravo školovanje, početak onoga čemu je stremio. – kaže za naš portal sestra Vaska Sazdovskog.

Cenjen u svetu, srećan među brdima

Usledile su doktorske studije u Engleskoj, na prestižnom Kraljevskom koledžu Krenfild, kao i postdoktorska istraživanja u Hrvatskoj, na Fakultetu elektrotehnike i računarstva Sveučilišta u Zagrebu, i u Nemačkoj na Fakultetu elektrotehnike i informacionih tehnologija “Denken in Systemen” u Drezdenu.

Tokom doktorskog boravka u Engleskoj, Sazdovski je radio na istraživačkim projektima u Centru za autonomne sisteme Odeljenja za informatiku i sistemski inženjering. Bio je vrlo cenjen, stekao je prijatelje. Međutim, u jednom trenutku se svega zasitio, a kako je hteo da zasnuje porodicu, vratio se u Makedoniju i počeo da radi na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta “Goče Delčev” u Štipu.

– Tu je doživeo mnogo nepravdi. – seća se Sonja. – Pritisnut njima i ljudima koji nisu razumeli njegove vizije, a kako uprkos svemu tome nije pristajao da radi ono što nije mislio da je etički, kada mu je bilo svega preko glave, otišao je u Nemačku. Dok je tamo radio, u Makedoniji su mu se rodila dva sina. Bilo je to vreme mnogih avionskih putovanja, odlazaka i dolazaka. Pratili su se međusobno Vaske i porodica, dok je on uporno tražio mesto gde bi mogao da se dokaže kao stručnjak i istovremeno bude sa porodicom.

“Brda, planine, planinski vrhovi i kampovi bili su Vasketova velika strast. Imao je svu moguću opremu za pešačenje, kampovanje i vožnju biciklom. Bio je deo Planinarskog društva Skoplje i aktivni član izviđačkog odreda “Goce Delčev” u svom rodnom Svetom Nikoli. Svaki slobodan trenutak koristio je da hoda ili vozi bicikl, bilo u Makedoniji ili izvan nje. Imao je običaj da vozi bicikl od Skoplja do Svetog Nikole i nazad.”, ističe bratovljevu ljubav za prirodu sestra Sonja.

Krajem 2022. godine svoj naučni kutak i mirno mesto za svoje ideje Vasko Sazdovski našao je u Novom Sadu, na Institutu “Biosens”, gde je mogao da upotrebi svoja inženjerska znanja. Govorio je sestri da u Novom Sadu vidi lep život za sebe, da vidi mesto za svoju laboratoriju.

– Cenili su ga i poštovali, ali radio je mnogo, previše. Iscrpljivao se. Dane i noći je tamo provodio radeći na projektima. Govorila sam mu da uspori, da se ne daje svom snagom, jer će pregoreti, ali on je sve stizao, jer je Novi Sad doživljavao kao mesto svoje budućnosti i budućnosti svoje porodice. Rekao mi je: “Sonja, od drugog polugodišta uzimam decu i ženu i selimo se u Novi Sad.”. Ceo avgust prošle godine proveo je sa porodicom u Novom Sadu. Učio je decu vrednostima, kako upornošću da stignu do nečeg dobrog i vrednog. Govorio je da put nije uvek prohodan, da je prečesto trnovit. Pričao im je da smo mi ceo život išli tim trnovitim putem da bismo došli do nekog cilja. Nažalost, kada je moj Vaske u pitanju, taj se put tragično završio.

“Prvi zasad stevije, osušen, iz 2021/22. godine, za koju ovde kod nas u Makedoniji nije bilo mesta, vremena, ni laboratorije, moj je Vaske odneo u Novi Sad. U Novom Sadu uspeo je da uradi ono što mu je u njegovoj rodnoj zemlji bilo uskraćeno. Uspeo je da, u domaćim uslovima, sa svojim robotom napravi malo čudo. Radujući se tom uspehu, umeo je da mi kaže: “Sonja, zelena Vojvodina je odlična za steviju. Ovde ću je saditi, ovde ću živeti. Biće uspešno, samo mi treba malo vremena.“.

– Srce mi puca kad se setim naše šetnje od 23. oktobra prošle godine, kada smo obišli ceo Novi Sad. Bila sam kod njega s mužem, sinom i kćerkom, sin mi je u to vreme boravio u Beogradu, na jednom muzičkom takmičenju. Moj nas je Vaske tada proveo kroz ceo grad, vodio nas na mesta gde je dobra hrana, voleo je kafanu “Gusan”, tu smo sedeli, pokazivao nam je gde voli da sedne i odmori se, koja mesta u gradu voli, kojim ulicama voli da hoda… Jako sam ponosna na sve što je uradio, na svaki njegov postupak. Bio je nevelik čovek visinom, ali je bio gromada od čoveka, a to su neki kasno shvatili. Neću oprostiti ako ne bude pravde, jer mi brat nije umro prirodnom smrći. Ne mogu nikom da oprostim, i ne mogu da se ne ljutim. Svakog dana molim se za njegovu dušu, koja je nepravedno otišla. Da je znao da se čačkalo oko nadstrešnice i da stanica nije imala dozvolu za rad, sigurno na nju ne bi kročio nijednog od godinu i po dana, koliko je s nje svakog petka putovao do Skoplja. Nije znao da je tu nešto trulo, mislio je da je Novi Sad njegov drugi dom. Bio je uveren da je to mesto njegove budućnosti u koju vredi ulagati. Nažalost, nije ispalo tako i on je sada sa našim ocem.

“Neću oprostiti ako ne bude pravde, jer mi brat nije umro prirodnom smrći. Ne mogu nikom da oprostim, i ne mogu da se ne ljutim..” Sonjine su reči.

Nema utehe

Sonja kaže da joj je sve teže kako vreme odmiče, sve teže prihvata da brata nema. Počesto zamišlja da je on još tamo, negde u Novom Sadu. Te joj misli daju snage da potpuno ne klone duhom, da istraje, kao što je uvek istrajavalo izuzetno makedonsko momče iz Svetog Nikole.

– Svaka me pora zbog njegove smrti boli. Tešim se samo da ništa nije osetio, da se nije branio, da je samo zaspao… – kaže na kraju Sonja Efremova.

Moramo pamtiti čestite ljude

Četresetpetogodišnji Vasko Sazdovski svakog petka putovao je sa novosadske Železničke stanice kući u Skoplje, da bi bio sa suprugom i svoje dvoje dece. Bio je  vrhunski naučnik iz oblasti robotike. U Institutu “Biosens” u Novom Sadu bio je zaposlen u Centru za senzorske tehnologije, na radnom mestu stariji istraživač u okviru projekta ANTARES, čiji je cilj da osmišljava napredne tehnologije u održivoj poljoprivredi, pruža vrhunska digitalna rešenja evropskom poljoprivrednom sektoru, i da, podstičući naučnu izvrsnost, obezbedi dovoljno sigurne hrane za rast populacije. Sazdovski je više od dve decenije kombinovao svoje akademsko obrazovanje sa istraživačkim iskustvom u fuziji senzora i podataka u robotici. Neka od njegovih poslednjih istraživanja bila su u modelovanju pristupa procesima prostorne i vremenske dinamike u biosistemima, konkretno: pristupi 4D mapiranju, fuzija podataka dinamičkih modela, itd… U Skoplju je janura 2022. godine osnovao firmu “Pinna Robotics”, u okviru koje je napravio robota za poljoprivrednu proizvodnju hrane.

Iako su se oko njega otimali nemački i srpski instituti, sa Elektrotehničkog fakulteta u Štipu, gde čak ni pod pritiscima nije hteo da daje desetke onima koji nisu zaslužili ni šest, Vasko Sazdovski došao je u Novi Sad. Tu su ga, nažalost, na novosadskoj Železničkoj stanici, 1. novembra stigli ti isti – ali ovdašnji, “inženjeri-desetkaši”.

Bilo bi zato posle svega važno da se neki drugi – pravi inženjeri, izbore da se imenom Vaska Sazdovskog – u Novom Sadu i Skoplju, nazove neki naučni projekat, ulica ili bar robot, koje je toliko voleo. Bilo bi to važno da bi se post festum pokrenula kosmička pravda i tako odala počast ovom čoveku, koji se zadivljujućom upornošću i obrazovanjem borio za izvrsnost u svakom smislu, profesionanom i ljudskom. Do poslednjeg trena…

Tekst je prenet sa portala Mojnovisad.