NOVOSAĐANI: Studentkinja Jelena Radić otpevala je uvodni solo pesme “Cveta trešnja u planini” na komemoraciji 1. novembra

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Nema duše ovdašnje koja 1. novembra 2024. godine nije utihnula od tuge, kada je čula za stradanje 16 ljudi u padu nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. Zgusnuta kao najtamnija zimska magla, ta tuga se osećala i godinu dana kasnije, na jednogodišnjem pomenu žrtvama, u danu isto onako sunčanom kao što je bio dan u kojem su stradali Sara, Valentina, Đorđe, Milica, Nemanja, Anđela, Miloš, Anja, Stefan, Sanja, Vasko, Goranka, dva Vukašina, Mileva i Đuro.

Nepregledno mnogo sveta bilo je u Novom Sadu, u danu pomena žrtvama. Šesnaest minuta čemerne tišine odzvanjalo je do nebesa, a kada se grčkim stradalištem ispred stanične potkovice potom prolomio – kao planinska reka čist – ženski glas, koji je otpevao uvodni solo pesme “Cveta trešnja u planini”, nema čoveka koji se nije slomio…

Poema na epskom stratištu 

Pesmu “Cveta trešnja u planini” za potrebe filma “Sabirni centar” napisao je dramski pisac Dušan Kovačević. Zoran Simjanović je od nje napravio upečatljivu filmsku melodiju. Na komemoraciji u Novom Sadu, uznemirujuće potresno izveo ju je novosadski Pop hor Radio, a uvodni, epski solo u pesmi, otpevala je dvadesetjednogodišnja Jelena Radić, novosadska studentkinja Fakulteta tehničkih nauka, muzičarka i buduća scenografkinja.

– Jako me potreslo stradanje 16 ljudi tog 1. novembra i mislim da se niko od nas, ni godinu dana kasnije, nije sabrao od tog događaja – kaže za Moj Novi Sad Jelena Radić i priseća se:  

– Nije bilo drugačije ni kada smo saznali da su studenti pozvali Pop hor Radio da na komemoraciji izvede jednu pesmu. Odgovornost je bila velika, napetost, trema… Dirigentkinja Pop hor radija Dušica Stojković izabrala je Kovačevićevu pesmu, a nedugo potom predložila da ja otpevam uvodni solo. Prvobitno smo mislili da ga uživo izvedem, ali smo na vreme shvatili da to ne bi bilo moguće, jer bi me sigurno savladale emocije, slomila bih se od odgovornosti, tuge i treme koje sam osećala. Zato smo moj glas snimili na matricu, a hor je uživo pevao. Matricu su napravili moj brat blizanac Jovan i moj otac Zoran. Tokom izvođenja pesme stajala sam ispred hora, među ljudima, i bilo je zaista potresno, za mene baš dramatično, tim više što je pesma došla posle one neverovatne tišine, tokom koje je sve zanemelo. Bio je totalni muk i pre početka odavanja pošte, ljudi su prosto intuitivno zaćutali. Ceo dan nisam mogla da se smirim, bila sam pod snažnim utiskom svega.

Mislili da ga uživo izvedem, ali smo na vreme shvatili da to ne bi bilo moguće, jer bi me sigurno savladale emocije, slomila bih se od odgovornosti, tuge i treme…

 

Čelična je snaga volje

Pop hor Radio nikada do komemoracije nije izvodio pesmu “Cveta trešnja u planini”. Spremili su je – bukvalno – za dva dana. Čak ni samu matricu nisu čuli pre nastupa, stoga je njihov gest dokaz da su snaga bola, solidarnosti i volje – čelična snaga u nama ljudima.

Jelena Radić inače je studentkinja treće godine Scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Ima više hobija, a jedna od strasti joj je maketarstvo, koje se izučava na predmetu, u okviru koga studenti prave makete kojima predstavljaju neku scenografiju ili izborni prostor. Jelenin rad, kojim tematizuje prostor foajea Pozorišta mladih, bio je pre dve godine izložen u okviru Salona arhitekture u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu. Okušala se već i kao scenograf, u predstavi “Beskonačni”, koju je režirao glumac Aleksa Ilić.

Sa pozorištem je, međutim, umrežena i na muzički način. Naime, od pre nekoliko godina svira sa glumačkim bendom “Šlagvort“, koji izvodi filmsku muziku. Jelena u bendu svira bas gitaru, po potrebi violinu, a nekada je i prateći vokal.

– Muzikom se bavim odmalena. Zapravo, muzikom se bavi cela moja porodica: majka Vesna i brat blizanac su u muzičkoj produkciji, a otac komponuje i svira instrumente. Ja sam završila nižu muzičku školu “Isidor Bajić”, Odsek violina, u klasi profesora Čabe Zime. Zainteresovala sam se i za pevanje, baš kod Dušice Stojković, u njenom horu, u kojem me često birala da budem solista. Pop hor Radio postoji od 2016 godine. Na početku blokada pevao je ispred Filozofskog fakulteta, i tad su se međusobno prvi put razumeli studenti i hor, a danas se veoma podržavaju i jako vole. Hor je pevao i na protestu “Tri mosta”, kod NIS-ove zgrade – podseća Jelena. 

Budućnost je u mislima onog koji zna 

Na pitanje gde se u budućnosti vidi, kojim će putem na raskrsnici između pozorišta i muzike, krenuti, sagovornica portala Moj Novi Sad kaže da se vidi u oba sfere, da su joj obe opcije, i muzička i scenografska, otvorene. Voli da ima više hobija, prati svoja interesovanja, voli da savladava razne veštine, jer veruje da će tako biti kompletniji čovek, a onda će vremenom shvatiti kojim će konkretnim putem krenuti.

Kako se Jelena školuje na mestu, koje, između ostalog, proučava fenomen prostora, urbanosti, humanog življenja, odgovorila je na pitanje o tome kako u tom smislu oseća da danas pulsira Novi Sad? 

– Ne osećam više vedrinu grada koju je Novi Sad imao. Oseća se u vazduhu neka turobnost, drugačija energija. Osećam to i među svojom generacijom, izgubila se motivacija, entuzijazam, mi smo za ovih godinu dana maltene zaboravili šta studiramo i čime želimo da se bavimo. Taj strašni događaj od 1. novembra zaista je promenio sve u nama, pa i smisao ovog grada. Novi Sad je bio grad po meri čoveka, ali mu se oduzelo mnogo toga. Oduzimanje je počelo i ranije, počevši od oduzimanja zelenih površina kojima je grad ne tako davno odisao. To sveopšte modernizovanje svega, bez ozbiljnog razmišljanja o gradu i ljudima, besmisleno je. Nikada mi neće biti jasno zašto se to radi. Kada se uklone postojeće zelene površine da bi se zamenile nekim zgradama i kao nekim novim drvoredima, to zaista nema smisla. Nekadašnje zelenilo ne može se nadomestiti ničim. Npr. Ulica Modene, koja je bila jedna od lepših u gradu, sada je nešto što ne mogu da pojmim šta je. Deprimirajuće je kako ona sada izgleda – smatra Jelena.

Taj strašni događaj od 1. novembra zaista je promenio sve u nama, pa i smisao ovog grada…

Na pitanje kako iz ugla svoje generacije vidi neke buduće životne scenografije i da li u njima vidi bolje osmišljenje scenografije razumevanja i pažljivosti među ljudima, kaže: 

– Nisam pesimistična, ni optimistična. Mislim samo da borba za pravdu ne treba da stane. Ponosna sam na svoju generaciju, što pripadam baš ovoj generaciji mladih, koja je uspela ovako da pokrene zemlju i srećna sam što sam deo svega toga.

 

Tekst prenet sa portala Moj Novi Sad.