Ivan Ergić, pesnik, nekadašnji fudbaler, laureat Sterijine nagrade za dramski tekst na 70. Sterijinom pozorju (FOTO)

Autorka: Snežana Miletić za Bilten 70. Sterijinig pozorišta Izvor: Moj Novi Sad

“Konačna”

Tražim samo jednu
jednu jedinu
koja će konačno reći
ne volim sneg što je romantičan
volim ga jer je zaustavio Hitlera pred Staljingradom
kad vidim njene oči posle buđenja
da ne pomislim na ljubav
već da pomislim na slobodu

(Iz zbirke “Cveće živi na vodi” Ivana Ergića)

Onaj ko je napisao stihove s početka teksta, koji u slobodi, začetoj u očima one koja pored njega spava – ljubav traži, koji je zaronio u sve mirise i obrise da bi duši, obrasloj u bršljan, dao krila, komotno se može svrstati među kajzere savremenog regionalnog pesništva, one među kojima su Marko Tomaš, Vitomirka Trebovac, Radmila Petrović, na primer.

O Ivanu Ergiću je reč, izuzetnom pesniku, ali i istom takvom fudbaleru – nekada, kažu muški. Ergić je sa (dramskim) piscem Filipom Grujićem napisao dramu “Jezik kopačke”, koja je na 70. Sterijinom pozorju doživela stojeće ovacije, i to pre nego što je publika potpuno “poludela”, a nakon što su glumci Zagrebačkog kazališta mladih razvili transparent “ZKM je uz studente”.

Ergić i Grujić su za svoju dramu, napisanu u četiri ruke, dobili Sterijinu nagradu za dramski tekst, a sama predstava osvojila je još nekoliko nagrada: Sterijinu nagradu Okruglog stola kritike, Sterijinu nagradu publike, Sterijinu nagradu za scenski pokret, Sterijinu nagradu za mladog glumca iz Fonda “Dara Čalenić” dobio je Bernard Tomić (glavna uloga), dok je nagradu “Zoran Radmilović” za bravuru dobio Rakan Rušaidat (otac u predstavi).

Ergićeva drama na pozorišnim daskama možda će biti povod još ponekome da uzme da pročita pesme iz njegovih zbirki “Cveće živi na vodi” i “Priručnik za čekanje” (izdavač “Kontrast”). Dragoceno štivo, viteško i plemenito, ujedno nežno i dirljivo – lekovito.

Razgovor s Ivanom Ergićem nastao je povodom izvođenja predstave “Jezik kopačke” na Sterijinom pozorju.

Kako ste se Vi i Filip Grujić konektovali: preko fudbala ili pisanja?

– Jako komplikovana priča: trebalo je da radimo predstavu u Beogradu, imali smo dogovor s jednim našim pozorištem, imali smo čak i ugovor, ali je sve propalo, zašto, oni znaju. Put do scene bio je dug i komplikovan, ali se na kraju ispostavilo da smo dobili mnogo bolje uslove za rad u svakom smislu, pa i to da smo od male scene u Beogradu, došli do velike u ZKM-u. Sve je počelo kada je mladi reditelj Marko Čelebić, inače iz Novog Sada, u nekom podkastu čuo kako sam pomenuo da bih napisao neku parodiju ili komediju o fudbalu, ali da, iako pišem, nisam vešt u tom žanru, jer to je žanr za sebe, ipak moraš biti obučen za tu vrstu pisanja. Marko i Filip Grujić su drugari od detinjstva, javili su se i tako je sve počelo, dakle na Markovu ideju. Zbog raznih komplikacija, koje su se u međuvremenu izdešavale, Marko je prestao da bude deo te priče, ali smo ga na kraju konsultovali da li mu je u redu da idemo dalje – do predstave. Odmah na početku dogovorili smo se da pokažemo ceo svet fudbala, celovito, ceo put jednog fudbalera, onakav kakav je, sa svim okolnostima s kojima se sreće, da sve bude autentično, da bude kao život, svi žanrovi, ne samo komični.

Kako se drama piše udvoje – u četiri ruke?

– Recimo da smo pisali manje-više podjednako, s tim da Filip, naravno, zna sve dramaturške detalje, dok sam ja tu kao priučen. Filip je postavio dramsku strukturu i dao mi prostora, gde sam se možda ja mogao bolje raspisati. Dramaturg ZKM-a Tomislav Zajec, kada je pročitao tekst, rekao je da se ne vidi da su dramu pisala dva čoveka. Meni je bilo važno da je Filip neko ko voli fudbal…

A trenira tenis?

– Da, da, ali voli fudbal, voli ga intenzivno, dok sam ja prestao da ga gledam odavno. Međutim, kad sam ušao u ovo pisanje, opet sam počeo da ga gledam. Činilo mi se da je to pristojno uraditi, fer prema onome što radim. Tokom pisanja smo nekako izbalansirali ko šta radi, koje delove ko piše, on je imao više dramaturškog znanja, a ja fudbalskog, kliknuli smo i sprijateljili se.

Kako ste došli do ZKM-a, možda i najboljeg pozorišta u regionu?

– Prostor u ZKM-u se otvorio kada su otkazali jednu drugu predstavu koju je Borut Šeparović trebalo da radi. Boruta znam od ranije, prijatelji smo.

Preko pozorišta ili fudbala?

– I jedno i drugo. Borut je to što jeste u pozorištu, izuzetan stvaralac, ali je on u fudbalu odličan, zna ga bolje od mene. Njegov rad pratim dugo, povezali smo se preko filozofije, političkog aktivizma, još dok sam ja bio u Hrvatskoj, a bilo je to vreme tamošnjih studentskih protesta. Ideološki smo bliski. Uglavnom, posle posle dve godine čekanja ovde, nakon što smo tekst poslali ZKM-u, sutradan je stigao odgovor da radimo. Marko se složio, jer je video koliko smo imali problema oko dolaska teksta do scene. I tako počinje rad na predstavi.

S tim iskustvom dugog dolaska do predstave i susretanjem s raznim komplikacijama na tom putu, a poredeći sa iskustvima koje ste imali sa ljudima tokom fudbalske karijere, čini li vam se da su ta dva trnovita puta slična? Da li je dinamika odnosa u tim esnafima slična?

– U neku ruku i jeste, ali moje iskustvo sa ZKM-om i njihovim ansamblom vratilo mi je veru u ljude. Oni su odličan ansambl u kojem se oseća solidarnost i složnost, nema hijerarhije, čak su i isto plaćeni – ako se ne varam. Osetio sam drugu vrstu radne i životne energije među njima. Kada govorimo o ljudima, oni su svuda isti, ali odluka o okolnostima, pod kojima se susreću i radna etika, koje se drže, stvaraju te dobre prostore za stvaranje. Postoji i bitna razlika između ta dva miljea. U fudbalu si dobro plaćen, pa to amortizuje sve drugo, ako može da ti amortizuje, dok su ljudi u pozorištu mnogo manje plaćeni, pa to ljude frustrira. U jednom trenutku u predstavi, kroz priču o pritiscima i nagradama, Borut vrlo konekretnim podacima poredi te dve profesije i postavlja pitanje vredi li se baviti jednom, odnosno drom? I naravno, u pozorištu je malo više taštine, dokazivački momenat je izraženiji. Sve u svemu, ja sam posle svega naučio da više poštujem glumački posao, vidim da nije nimalo lak, pa i bukvalno. Ova naša predstava, konkretno, nije laka. Borut je insistirao da bude i fizička, ima dosta koreografskih tačaka, što je njegov rediteljski pečat. I kroz to govorimo kako izgleda život mladog čoveka koji ulazi u sport, s kojim se sve izazovima on susreće, profesionalnim i privatnim, koje su sve stranputice oko njega dok njegova mlada duša gori.

“Jezik kopačke” govori o izazovima i stadanjima mladog čoveka na pragu fudbalske karijere. Govori zapravo o svemu onome što se dešava iza kulisa fudbalske igre na terenu, i to ne samo bukvalne kulise, nego i one koja znači odrastenje, vaspitanje, poreklo, ceo bekgraund iz koga nastaje ono što posle izrasta u predrasude – istinite ili pogrešne. Govori o surovoj fudbalkoj mašineriji koja gazi čoveka nastojeći da u njemu izbilduje što ubojitiju mašinu, preciznu, korisnu, učinkovitu, na kojoj se što više može zaraditi. Kapitalizam über alles – indeed.

Šta znači “jezik kopačke” u našem patrijarhalnom društvu?

Naslov komada je višeslojan. U jednom trenutku se ta sintagma u predstavi pominje i u dosta vulgarnom smislu, a radi se o naglašenoj svlačioničkoj mačo spiki, koja podvlači taj maskulinitet, uvek vrlo izražen u svetu fudbala. Mačizam i njegova pokazivačka priroda su deo patrijarhalnog društva. Morao sam i da se prisećam svega toga, svih detalja, kako je to izgledalo, koliko sam bio deo toga, kako sam se osećao…

S koliko ste godina počeli da igrate fudbal?

– Profesionalno, s 18. S tim što sam ja jako rano prestao da igrama i sada me svi pitaju jesam li to ja u predstavi. Ima dobar deo mene u tom liku, ali to nisam samo ja. Tu su i iskustva kolega koje sam čuo u razgovorima, pogotovo onih koji su bili nežniji, drugačiji, možda homoseksualci. Mi smo se u komadu bavili i svim tim tabuima. Gledali smo da prikažemo kroz šta sve prolazi duša mladog čoveka na pragu fudbala. I gde je granica. Ja sam bio na granici da sa 22 godine prestanem da igram, a to je praktično trebalo da bude početak. Ti se pitaš ima li smisla nastaviti, a onda shvatiš da je oko tebe toliko ljudi koji zavise od tebe. Klinac iz naše priče je iz defavorizovanih, najnižih slojeva društva, ima roditelje koji nisu dovoljno obučeni za surovi svet fudbala. Otac je malo ambiciozniji, a majka je majka, ali opet u tom nekom patrijarhalnom modelu.

Negde je pisalo da je profesionaoni vek jednog fudbalera, neki njegov vrhunac, osam-devet godina. Dakle, fudbaler, ako tako rano prestane da igra, vrlo rano izgubi jedan deo svog identiteta – taj radni. Slično je sa balerinama i baletskim igračima, npr. Kako se čovek posle oseća, a nije naučen da se nosi s tim, ni u porodici, ni u školi, niti ga okolina uči tome?

– Time se nismo bavili, jer se radi o klincu koji tek ulazi u svet profesionalnog fudbala, ali postoji ideja da radimo možda i taj deo. Videćemo kako će predstava proći, za sada ide dobro i nekako bi onda po prirodi stvari bilo da se bavimo i pričom kako sve izgleda nakon završteka karijere. To je još u domenu ideje, ali nema celovite priče o fudbaleru ako se ne ispriča šta se dešava posle profesionane karijere. To može biti još uzbudljivija priča, to su mi rekle neke kolege iz Hrvatske, kada sam im pomenuo mogućnost nastavka priče.

Znate li za odbojkaša Andriju Gerića koji danas pomaže mladim sportistima da bilduju svoje samopouzdanje, uči ih i podstiče kako da se nose sa problemima, a neki su upravo i ti koji se tematizuju komadu i predstavi: autoritet, roditelji, samopouzdanje, mobing, kraj karijere, preživljavanje kraja karijere… To što on govori primenjivo je ne samo na sport, nego i na sve životne stupice i zamke. Važi za sve situacije u kojima čovek mora biti disciplinovan da bi uspeo u tome što radi.

– To je odlična stvar. Jedno od dramtičnih pitanja posle karijere je da li ti imaš prava da, nakon tako velike karijere, kukaš svima, jer, dovoljno je 15 minuta slave, a tebi nije dovoljno 15 godina karijere? Imamo sada primer Luke Modrića, i tu vidimo koliki je strah od prestanka karijere, pogotovo ako nisi izgradio nešto što bi posle mogao da nastaviš da radiš.

Toga ima i kod Đokovića…

– Da. Po tome se vidi da nije samo strast koja te goni, tera. Nisu to samo rekordi. Ima i te industrije. Veliki je strah od prestanka i te vrste identiteta.

Komad je i epopeja o depresiji i anksioznosti. Zašto su ljudi koji su ostvareni u svakom smislu, privatno i profesionalno su uspešni, zašto su depresivni?

– Jedan deo toga je priroda. Kod mene je, npr. bila specifična situacija, a kroz terapiju sam saznao dosta o korenima svega u mom slučaju. Moji su roditelji bili jako strogi, moji su i sa sela, to je drugačiji kod shvatanja sveta. Ja sam se recimo plašio kad donesem četvorku. Plačeš kad je nosiš u torbi. To je bio način odrastanja, a kada su došli rat, izbeglištvo, selidbe, verovatno se sve to spojilo, ja sam u 20 – 21. godini upao u depresiju, koja je biše bila anksioznost. Prema mom terapeutu, nisam sklon depresiji, ali sam došao na taj put sklopom životnih okolnosti. Međutim, ako se setim šta sam čitao tokom odrastanja, šta me vozilo od literature, sve mi je jasno. Ja sam uspeo na koncu da dođem do sebe, da se izvučem iz toga, a da nisam, tavorio bih sada kao neki prosečan fudbaler, koji juri ribe i vozni park, i možda bi me sve ipak stiglo kasnije. Meni pak izlazak iz fudbala nije nimalo teško pao. Kod mene je baš bilo – ne mogu više. Rano sam prestao, imao sam dovoljno novca da uložim i da mogu normalno da živim. Ja sam s tim sasvim miran. Razumem da se ljudi pitaju kako neko ko izgleda gladijatorski moćno i sigurno na terenu ili na sceni, bilo gde, ko vlada nekim znanjem, veštinama, ko je uspešan, može da bude u depresiji. Ali nije dovoljno biti ostvaren u smislu nekih rezultata i postignuća, koji se nameću. Pitanje smisla življenja je sasvim drugačije pitanje od sreće. Jedno je živeti srećan život, a drugo smislen. Smislotražitelji uvek imaju tendenciju da vide više od toga i zato ih stalno tera neki nemir.

Ima li smislenog života u Srbiji danas, može li ga biti bez dijaloga u društvu koje monologizira? Može li ono uspostaviti dijalog kao što se on uspostavlja u pozorištu? Danas u društvu imamo dva monologa, svako se drži svog i nikako da se nađe neki jezik za budućnost. Možemo li naći zajedničke imenitelje od kojih bismo krenuli dalje?

– Ako igram fudbal za reprezentaciju, ne mogu da igram i za hrvatsku i za srpsku, dok, evo, mogu da pišem za koga hoću. To pokazuje koliko kultura zbližava, koliko je ujedinjujući faktor. Ako me pitate za trenutni momenat, vidi se polarizacija i ne vidim kako bi ovo moglo da se reši, oko čega bismo mogli da se ujedinomo kad su to dva vrednosno potpuno drugačija sveta. Problem je nedostatak solidarnosti, ali to je globalni problema. Meni se čini da mi živimo neku darvinističku matricu, koja je bukvalno svuda u svetu sada, samo je kod nas još gore, zbog siromaštva, pa se stvara veća doza dramatičnosti.

Ovo je, inače, prvi put u istoriji srpskog pozorišta da jedan (nekadašnji) fudbaler u bilo kom stvaralačkom smislu, dolazi na najstariji i najvažniji srpski pozorišni festival. I osvoji najvažniju festivalsku nagradu.

Šta u Vama danas budi fudbal, šta poezija, šta pozorište, kako se smenjuju u vama, na koji Vas način pokreću?

– Meni u fudbalu nije nedostajala samo dimenzija ljudskosti, humanog, već nadasve duhovnog i kulturnog. Fudbal je na početku bio igra, ali je evolurirao i sve više je postajao spektakl, bivao je komercijalizovana industrija zabave. To je stvaralo ogroman otpor u meni, nisam se mirio s tim i zbog toga sam imao otpor prema trenerima i klubovima, a ne zato što sam bio neki nadobudni klinac, bundžija. Sve se u meni bunilo protiv toga da fudbal više nije igra, da je u njemu od igre važnije milion drugih stvari. I taj otpor me gurao u traganje, u sferu duhovnog i kulturnog. Kada sam prestao da igram fudbal, svakog dana sam odlazio u pozorište i gledao jednu predstavu dnevno. To je bila neka vrsta mog eskapizma. Danas, međutim, vidim da je i pozorište u ozbiljnom problemu, da se retko pojavi izuzetna predstava. Posle toga, počeo sam da pišem kolumne, a poezija se pojavila usput.

Kako poezija počinje da se piše?

– Ako želiš da pišeš poeziju, moraš da čitaš, i to dosta. Naravno, potrebna su lična iskustva, a kad se stvori nagonska potreba da se o nečemu govori, tada nastaje pesma. Tako mi je došao osećaj i za pisanje komada, osetio sam da mogu i to da pišem, a kada su mi ljudi koji se bave dramskim pisanjem, rekli da mogu to da radim, otvorio se i taj put.

Ima li u ljudima danas autentičnog potencijala, revolucionarnog potencijala za nežnost prema bližnjem svom?

– Mislim da ima…

Gde ga vidite?

– Video sam ga kod ovih mladih ljudi oko nas. Video sam da su se probudili neki ljudi, koji su ranije bili apatični i skeptični, za koje znam da imaju prirodni potencijal da vrednuju i cene tačan vrednosni sistem. Oni su bili u nekoj hibernaciji i ovo ih je podstaklo na solidarnost. Probudili su nešto ljudsko. Ne tumačim to u političkim terminima, nego baš u psihološkom i ljudskom smislu. Ljudi su potaknuti. I nisam pesimista, iako se kaže da su pesimisti uvek u pravu. Čovek može da bude sve, ne verujem u tezu da je čovek prirodno zao i ne smemo tako da razišljamo. Istorija nam daje da vidimo i jedno, i drugo, samo je pitanje kako ćemo mi da dođemo do sebe i koji ćemo put odabrati. Čovek će morati da se vrati sebi, jer svet ozbiljno ide ka stranputici, i ako hoćemo da preživimo, samo istina, istinsko, smisleno življenje nas može vratiti na dobro. Ja sam doživeo i dobro, i loše, znam i jedno i drugo, da je sve moguće.

Na Sterijinom ste, svi glumci decenijama drhte da dođu na ovaj festival, da li se vi osećate kao pred neki meč, fudbalski?

– Kada sam pričao s Mikijem Radonjićem (direktorom Sterijinog), rekao mi je da je ovo pozorišna Liga šampiona. Ne znam da li je to preterano reći, ali dobro zvuči. Svestan sam koliko je značajno pozorište i Pozorje. Znači nam dolazak, tim pre što smo jako pošteno radili da dođe do ove predstave, što smo uložili svoj rad i trud, i zato sam miran sa samim sobom. Šta bude – biće. Voleo bih da se svidi ljudima, da osete da smo ispričali autentičnu priču.

Pišete li nešto?

– Spremam novu zbirku. Pišem i neke dramske tekstove, treba vremena za to, ali samo zadovoljstvo pisanja je već veliko.

Šta čitate?

– Najmanje prozu. U poslednje vreme sve oko pozorišta, teatrologiju u širem smislu, da bih se obučio za dramsko pisanje u širem smislu, i tu je Borut jako dobar, pomaže. Čitao sam sve, od Pitera Bruka do Mirjane Miočinović, sve što su napisali neki pametni ljudi, teatrolozi. Moraš imati neko uporište za ono što radiš, dobro je da se obavestiš.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.