ZSO je izvlačenje maksimuma iz minimuma koji je kapitulacijom Srbije ’99 ostavljen Srbima na Kosovu

„Lajčak i Eskobar su to jasno istakli da ZSO jeste nešto što treba da bude ispunjeno od strane Prištine, jer ona stoji toliko dugo u Briselskom sporazumu. Ja mislim da je to nešto bez čega neće ići ako se ne vidi neki ozbiljan pomak u tom pravcu. Činjenica da Eskobar insistura toliko na tome u svojim odgovorima, mislim da jasno govori o određenom pritisku koji se vrši na prištinsku stranu da se krene u pravcu ispunjavanja tog dogovora iz Brisela“, kaže u razgovoru za KoSSev stalni član Bečkog instituta društvenih nauka i direktor „Europe’s Futures project“.

Nije video najnoviji dokument koji od danas kruži u medijima o navodnom nemačkom predlogu nacrta Statusa ZSO, niti može da potvrdi autentičnost, ukazujući na to da već godinama kruže razni predlozi, ali je uveren u to da je nemačko-francuski predlog obuhvatio kombinaciju elemenata dobrih evropskih praksi autonomija, kojima se omogućava, kaže, ozbiljna autonomija srpskog stanovništva u okviru kosovskog ustava. A u njega su, podseća, već inkorporirani elementi Ahtisarijevog predloga, kojima su mogućnosti zaštite srpskog stanovništva predviđene takođe već na zavidnom nivou.

„Kružili su mnogi papiri i nonpejperi tako da je veoma teško reći šta je autentično a šta nije. Ono što je jasno jeste da je od promene vlasti u Srbiji dvehiljaditih pa naovamo, bilo mnogo ideja o tome kako ići dalje u rešavanje kosovskog pitanja. Tadašnji predsednik vlade Zoran Đinđić bio svestan kako mora da se reši taj odnos Beograda i Prištine što pre, jer to apsolutno koči reforme i demokratizaciju Srbije. Kao i u pojedinačnom životu, problem treba rešavati, a ne živeti sa problemom. Dakle, mnoge strane su izlazile sa mnogim predlozima kako treba da izgleda, da najjednostavnije kažem – autonomija srpskog stanovništva na Kosovu. Razni su tu bili nacrti statusa ZSO i sigurno je da neke od tih varijanti, s obzirom na to da ima toliko modela autonomija u Evropi, samo da spomenemo Južni Tirol, Severnu Irsku, Farska ostrva… Mnoga rešenja već postoje i mislim da je Ahtisari već bio neka kombinacija tih rešenja. Nije se tu topla voda izmišljala, zato što postoje istorijski presedani.

Da li je moguće da postoji autonomija bez izvršnih ovlašćenja Zajednice? Kako je moguće da se formira ZSO koja obezbeđuje autonomiju većinski srpskim opštinama a da nema izvršna ovlašćenja?

Ja nisam ustavni pravnik, niti stručnjak za tu oblast, tako da ne mogu stručno na tu temu da govorim, ali sigurno, i to je već bilo i u Ahtisarijevom predlogu, a to je da je predvideo razna ovlašćenja, posebno kada je reč o obrazovanju, zdravstvu i drugim elementima gde srpsko stanovništvo ima svoj jasni glas i ovlašćenja, ali dalje od toga ne mogu da kažem. Kolokvijalno se govorilo da to neće biti Republika Srpska, ali to neće biti ni nevladina organizacija. Dakle, jedna autonomija, Zajednica srpskih opština koja ima svoje suštastvo i koja ima ovlašćenja. Modeli postoje na primer u Belgiji, sa stanovništvom Nemačke. Ima mnogo raznih rešenja i siguran sam da ljudi koji su gledali u ta razna rešenja su su nastojali da uvide nešto što ima smisla a da nije samo na papiru. Sa druge strane – da ne bude država u državi.

Na čemu se trenutno insistira u tzv. evroatlantskoj diplomatskoj (Brisel+SAD) inicijativi prema Beogradu, odnosno Prištini? Ono što je posebno vidljivo od izbijanja rata u Ukrajini jeste jedan zamajac prema Zapadnom Balkanu, a pitam vas sa naglaskom na Beograd i Prištinu. Upravo prisustvujemo najnovijem intenziviranju diplomatskih aktivnosti iz EU, odnosno SAD, što kroz posete Miroslava Lajčaka, Gabrijela Eskobara, što kroz aktivnosti kvinte i posebno ambasadora SAD i u Beogradu i u Prištini, verovatno i kroz druge inicijativa koje nisu toliko vidljive široj javnosti?

Treba poći od najšireg konteksta, koji ste i sami spomenuli, a to je ruska invazija na Ukrajinu, evropsku zemlju od 44 miliona ljudi, što je zaista istorijska prekretnica, kao što je bio i pad Berlinskog zida. To je u toj ravni istorijskih promena i ništa nije jednako posle tog događaja. Sve ono što se događa u svetskoj politici, pa i u evropskoj i u regionalnoj, sada se posmatra kroz tu lupu. Druga stvar je da se evo, već 11 godina od kada su započeli razgovori između Beograda i Prištine iz marta 2011, tada još uvek pod predsednikovanjem Borisa Tadića, i postignutog Briselskog sporazuma iz aprila 2013, došlo do nekih manjih dogovora i ispunjavanja nekih od uslova Briselskog sporazuma, i čini mi se da je u svetlu ovih događanja u Evropi nakon 24. februara, došlo do sazrevanja činjenice da jedan evropski problem treba privesti polako kraju postepenim rešenjem kako se to od početka nazivalo – dolaženjem do sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine.

Bilo je pokušaja i prethodnih godina?

Naravno da je bilo pokušaja i prethodnih godina, međutim, često je to bilo zaustavljano i prekidano izbornim ciklusima i u Srbiji i na Kosovu, pa i u drugim zemljama. Ali se nekako sada otvorio jedan prozor gde neće biti ni izbora u Srbiji, ni na Kosovu, ali ni u Francuskoj, ni u Nemačkoj, i ako možemo tako da kažemo – postoji jedna politička izborna ravnica gde može da se krene u ozbiljnije sagledavanje i postepenog rešavanja jednog sleda koraka koji slede onaj dogovor iz aprila 2013. Takođe treba reći da učestale posete i Lajčaka i Eskobara govore o učestalosti evroatlantske politike – evroameričkog pristupa. To je i Eskobar jasno rekao u svojim izjavama u prethodna dva dana da je Evropa ta koja vodi proces posredovanja a Amerika sledi i podržava svaki potez i odluku koje Evropa iznosi i predlaže i ono što je Eskobar takođe jasno rekao u ovom najnovijem intervjuu je da su obe strane – i Beograd i Priština te koje definišu kako će se ići napred. Podsetimo, kada je Ketrin Ešton kao visoka predstavnica vodila te razgovore, ona je uvek insistirala na tome da uspeh tih razgovora i dogovora može biti jedino na osnovu toga što obe strane same odluče a ne nešto što Evropa ili Amerika nameću. Dakle, postoji posredovanje u iznalaženju tih rešenja. Mislim da ovo što, kao što sam rekao, gledamo i čemu smo svedoci je upravo korišćenje tog vremenskog prostora da u toj novoj istorijskoj situaciji ruske invazije na Ukrajinu, gde se bezbednost i spoljnopolitički okviri evroatlantske politike u odnosu na Rusiju menjaju, i da treba pomoći da se reši jedno otvoreno evropsko, regionalno pitanje kao što je odnos Beograda i Prištine.

Spomenuli ste dva važna elementa, približavanje momentuma i tzv. sporazum o normalizaciji. Da li mi govorimo o nekim specifičnim rokovima, posebno u odnosu na ono što je Eskobar kazao sinoć – da razume da nisu u pitanju godine, veće nedelje. Da li su u opticaju specifični rokovi, ako ne za zaključenje tog tzv. konačnog dogovora, a ono za početak njegove finalizacije – razgovor strana?

Što se tiče vremenskog roka, teško je reći. Bilo je raznih izjava. U svakom slučaju, misli se na dogledno vreme, da li je to 3. novembar kada se sastaje ponovo oko Berlinskog procesa, ili je to posle Nove Godine, ili je to na godišnjicu ruske invazije 24. februara, ili ide do evropskih parlamentarnih izbora na proleće negde 2023. Teško je odrediti, ali ja mislim, u svakom slučaju, EU i SAD gledaju da to bude pre skorije nego kasnije ali zavisiće, naravno, od Beograda i Prištine o tome da li će moći da usklade poglede, tako da mogu da potpišu to što je sporazum. Vidim da je Eskobar izbegavao, i to s pravom da govori o konačnom sporazumu jer se tu s pravom govori o jednoj postepenosti, koja je ja mislim pravi pristup. Lajčak i Eskobar su to jasno istakli da ZSO jeste nešto što treba da bude ispunjeno od strane Prištine, jer ona stoji toliko dugo u Briselskom sporazumu. Ja mislim da je to nešto bez čega neće ići ako se ne vidi neki ozbiljan pomak u tom pravcu. Činjenica da Eskobar insistura toliko na tome u svojim odgovorima, mislim da jasno govori o određenom pritisku koji se vrši na prištinsku stranu da se krene u pravcu ispunjavanja tog dogovora iz Brisela.

Kada kažete da se ostavlja stranama da dogovore, da li govorimo o samostalnom Kosovu kao nepovratnom procesu, dakle nezavisnom – sa ili bez modelima priznanja od strane Srbije, svejedno, ili postoji drugačija mogućnost rešenja statusa?

Što se tiče pitanja o kosovskoj nezavisnosti ili ne, mislim da su tu stvari jasne već od kraja bombardovanja ili de fakto kapitulacije koja se dogodila 10. juna kada su sve srpske institucije – kao i vojska napustile Kosovo, kada su UN izglasale rezoluciju 1244 gde imamo, a to je mnogo puta ponovljeno, neku vrstu de fakto nezavisnosti Kosova. De jure je još uvek suverenost Srbije nad tom teritorijom. Uvek se govorilo još sa početka, pa i iz vremena vlade premijera Đinđića da treba izvući maksimum iz tog minimuma koji je takva situacija ostavila. Čini mi se da je to ta Zajednica srpskih opština, dakle to da srpsko stanovništvo ima svoje institucionalne okvire u kojima ima određene nadležnosti a u okviru Kosova kakvo danas postoji. Mislim da tu govorimo, a to se i iz vašeg pitanja jasno kaže, kakav će to biti modalitet prema kojem Srbija neće priznati nezavisnost Kosova u uvom trenutku a da zapravo Kosovo ima neku vrstu svoje državnosti, ali gde su apsolutno prava srpskog stanovništva ta koja su zajamčena na najbolji mogući način, naravno i položaj Srpske Pravoslavne Crkve. To mnogo toga postoji u Ahtisarijevom sporazumu iz 2007, gde treba sada jasnije definisati neke od elemenata kako bi prava srpskog stanovništva i drugih bila sada postpuno zajamčena i da postoji bezbednost, kao i osećanje bezbednosti za Srbe na Kosovu.

A da li Vam je poznata tendencija, odnosno čak mejnstrim narativ svih kosovskih vlada, naročito izraženo kroz aktuelnu vladu Samoopredeljenja, kod kojih se ništa nije promenilo ni u odnosu i na njihovo opoziciono delovanje, a to je da je najbolniji kompromis koje je Kosovo učinilo upravo Ahtisarijeve odredbe o tome da su jednoj manjini neopravdano data najveća moguća prava u Evropi, da inkorporirani Ahtisarijevi predlozi u ustav Kosova čine Kosovo nefunkcionalnom državom, te da sada posebno od strane Samoopredeljenja postoji tendencija da u dugoročnoj perspektivi bi rado videli izmene kosovskog ustava, zapravo bi ga očistili od Ahtisarijevih elemenata o upotrebi jezika, garantovanim mestima za srpsku zajednicu u parlamentu, kada je u pitanju zabranjivanje ujedinjenja, odnosno nemogućnost održavanja referenduma o tome, o vojsci, itd.

Mogu vlade, pojedinci i političari da žele šta hoće, ali takav jedan međunarodni dogovor, poput Ahtisarijevog, gde su učestvovale sve strane, pa i međunarodni akteri kao treći akter u toj stvari, ne vidim apsolutno nikakav način da oni te svoje želje ispune, niti to može da bude dopušteno od strane EU, a deklarisani su da žele da postanu i članica EU pa i NATO-a, a to znači da Amerika to neće da dozvoli. To je nešto što mi se apsolutno čini nerealnim i u suprotnosti sa onim što se trenutno nastoji da postigne, taj sledeći korak u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Dva puta ste spomenuli premijera Đinđića. Da se razlikuje od svih ostalih srpskih državnih vođa pokazao je upravo po tome što je žurio da reši status Kosova, ali se isto tako sećate odlično da je to nailazilo na strašan odijum u zapadnoj diplomatiji, da niko iz briselsko-američke osovine u to vreme nije podržavao žurbu da se status reši. Sada imamo upravo obrnutu situaciju. Kako to komentarišete?

Dve decenije posle njegovih predloga i njegove žurbe da tada reši – pa upravo je on shvatio da čivek ne treba da živi sa još jednim problemom već da je kao država i kao pojedinac sazreo dovoljno da problem rešava. A još uvek nije rešeno bez obzira na to što su neka pitanja ipak rešena. Za tada, to mogu da kažem jer sam bio na nekim od tih sastanaka, oni su bili protiv žurbe rekavši i to da nije rešen odnos tada ni Srbije ni Crne Gore, rekli su – ‘ajmo redom korak po korak da idemo. Neki su imali ipak mnogo više razumevanja u toj grupi zapadnih zemalja za njegovu žurbu znajući istoriju i problem sa kojima se Evropa već suočavala, ali se na žalost sve tragično zvaršilo njegovim ubitvom i onda smo opet počeli jedan usporeni put, prvo sa izveštajem Kai Aidea, pa Martija Ahtisarija, pa stigli i do Briselskog sporazuma i sada bi trebalo da se preduzme i taj veći korak u pravcu normalizacije odnosa.

Postoji jedan realnost sa kojom se treba suočiti koja je psoledica nekih odluka koje su donesene tada io dovele do NATO b ombardovanja bez glasa Ujedinjenih Nacija. Podsetiču samo na izjavu Vladana Kutlešića, koji je bio glavni pregovrač Srbije u Rambujevu i koji je pred svoju smrt, da narodski kažem, imao potrebu da otvori dušu i da kaže da ono što je tada nuđeno je verovatno trebalo priuhvatiti pa bit o bilo bolje nego sve što s eposle dogodilo?

Šta se sada Srbiji nudi? Šta se nudi Vučiću?

Ja ne znam šta se tačno nudi Srbiji, odnosno obema stranama prema ovom francusko-nemačkom predlogu, ali bih opet sveo na onu narodsku, samo da ne propustimo priliku. Ja se sećam jedne izjave predsednika Vučića od pre sedam osam godina. Rekao je, ne bih voleo da dođe jedan srpski predsednik za 20 godina i da kaže, kako nismo rešili problem. Dakle, imamo problem, jedan izazov koji nije nimalo lak. Veoma je težak, ali kao odgovorna država i ljudi u Evropi koji žele da budu Evropljani da nađemo način da to rešimo.

Da, ali isto tako predsednik je voleo tada da citira i svog oca koji mu je kazao – sine, samo ništa ne potpisuj, a sada voli da istakne kako, dok je on predsednik, neće priznati nezavisnost Kosovo i neće biti članica UN?

Da, on to govori, ali ne znam šta da vam na to kažem. Videćemo. Ono što jasno treba reći jeste to da mi živimo na evropskom kontinentu, deo smo evropske geografije, kulture, i istorije. Ne živimo ni u Aziji, ni u Latinskoj Americi. Zemlje koje su oko nas a mi želimo i imamo strateško opredeljenje da se kao država pridružimo Evropskoj Uniji. Nema ništa lakog u tome ali živimo u toj Evropi. Ona stvara radna mesta, ne stvaraju je druge države i to su okviri o kojima treba razmišljati kada treba donositi, ponavljam, odluke koje nisu uopšte lake, ali za dobrobit, mir i održivot jednog temelja mira koji imamo od kada smo ratovali devedesetih.

Autor: Tatjana Lazarević