Život sa nanogicom

Piše: Milivoje Mihajlović

Angažman američkog posrednika u pregovorima između BG i PR, osim što demonstrira moć “Trampove administracije” i daje neku nadu u ovom okeanu besmisla, stavio je, bar se meni tako čini, tačku na ideju podele (korekcije granica, razgraničenja). On je rekao da treba raditi na ekonomiji i približavanju naroda koji ovde žive, što je dovoljno za “upokojenje” fatalne ideje o podeli koja je pretila za zapali ceo Balkan.

Ambasador Grenel kao da je odnose sa javnošću “učio” u Srbiji, pa je medijsku podršku za “istorijsku odluku o avio – liniji PR-BG” obezbedio  i na trenutno najcitiranijem “izvoru informacija” u svetu – Tviter nalogu predsednika SAD. Poznato je da sve svetske agencije imaju urednika koji “dežura” prateći tvitovanje Donalda Trampa. Posle Trampove medijske podrške “avion koji povezuje Srbe i Albance” kao da je počeo da “leti”. A vidimo da se i železnice pripremaju. Možda je vreme da ambasadora upozorimo na iskustvo da železnički saobraćaj na ovim prostorima ne treba opterećivati umetničkim izrazima, posebno ne fresko-slikarstvom na vagonima i lokomotivi.

Priča o avio-saobraćaju pokazuje da dijalog nije zamro (iako je zapravo zamro) pa je medijski udahnula život Briselskom procesu. Takođe, govori da posrednici u dijalogu nešto rade (iako u suštini nema nikakvih pomaka). Avio – linija je, na neki način, probudila Hašima Tačija iz izbornog nokdauna i sada je na sceni “predstava” kako izigrati izbornu volju građana. Po već oprobanom receptu, pobednici izbora će se smučiti biračima zbog toga što ne mogu da se dogovore. A onda idemo ispočetka.

Nije me iznenadio podatak da su četiri najtiražnija beogradska tabloida u prošloj godini objavila najmanje 945 lažnih vesti na naslovnim stranama. Lakše bi bilo da počnu da broje tačne vesti. U mojoj profesiji se zna da ne postoje lažne vesti – postoje samo vesti ili laži. Kao što se zna da je laž – nasilje. Laž je prva pratilja kulture korupcije i krunski dokaz da se politička klasa udaljila od realnosti. Lažna javnost je dijagnoza bolesnog društva i poražene demokratije. “Kad će ta demokratija da prođe, pa da opet živimo kao ljudi”- narugao se aforističar. Javnost na ovim prostorima nije naglo obolela. Još su u periodu komunizma novinari često bili optuživani za zemljotres “ jer nisu držali luster da se ne ljulja”.

Impregnacija javnosti je projekat svake vlasti, samo što to pametniji rade sa stilom. Vernici istine su se pogubili u magli stranačkih interesa, a mediji postali oglasna tabla psihijatriskih bolesti.

Ovdašnji mediji kao da pripremaju društvo za kremaciju ili eutanaziju. Pretnje ratom, nesreće, prostitucija, siledžijstvo, krv, sex, pornografija, nadrilekari, uzori iz mulja i podzemlja, obnažene zvezde rijalitija… sve to vrišti sa naslovnih strana. Prazne reči prazne glavu.

Tabloidi su čitulje za srpsko novinarstvo, fabrike lažnih vesti, industrije spinova, prekidači za isključivanje logike i savršene mašine za dovođenje ljudi u zabludu. Na “paradi malih gebelsa” nema mesta istini, a mediji se uređuju iz jednog centra, odakle se osigurava i podrška društvenih mreža u ponavljanju dnevne doze besmislica.

Cilj je da građani ne primete da su zarobljeni, da su opljačkani i prevareni.

Zaštititi krivca, relativizovati krivicu, edukovati ljude da mogu bez kazne da opljačkaju, da ubiju, da pregaze… Uceniti svakoga ko stoji na putu pljačke…Tako mediji stvaraju haos u kojem će svako da brine svoju brigu, a brigu će mu svakodnevno u kuću unosti sa malih ekrana i naslovnih strana…

Tabloidi ( i tabloidne televizije) presuđuju umesto suda, leče „bolje“ od doktora, „sahranjuju“ pre smrti, „otkrivaju špijune“ pre policije. Život postoji samo u njima. Oni određuju kako da mislite i šta treba da radite… Taj neverovatan recept držanja ljudi u medijskom zatočeništvu – to je život sa nanogicom. To je „hibridni rat“ bahate vlasti protiv sopstvenih građana, u atmosferi „minhenskih pivnica“.

Uplašeni ljudi lako pristaju na obmane i poniženja, mediji razmišljaju umesto njih, pa javnost postaje „aplauz mašina“ za političare. Zaboravlja se da se to uvek završava „u suzama“ i da su u istoriji najduže vladali oni koji su se držali istine.

Zbog toga me je, bez obzira na sve, ohrabrilo što je neko video da Beograd i Priština nisu toliko udaljeni, kako nas ovi naši političari svakodnevno ubeđuju, i da treba početi sa normalizacijom, pa makar i od avio-linije. Za sada smo “dobili” slobodu kretanja u vazduhu. Valjda će ubrzo sloboda stići i na zemlju.