Vukašin Obradović i Adriatik Keljmendi za Le Monde Diplomatique: Nevidljivi zidovi

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, osim naslova koji je adaptiran; jučerašnje izdanje)

Nedostatak evropske perspektive za Zapadni Balkan, koji je nedavno doveden u pitanje zbog „Ne“ Evropske unije za otvaranje pregovora o članstvu s Albanijom i Severnom Makedonijom, etnički zasnovane opcije za mogući konačni dogovor između Kosova i Srbije, regionalni geopolitički i geostrateški izazovi, Balkanski „mini-Šengen“, nekažnjeni ratni zločini u bivšoj Jugoslaviji, autoritarni režimi, masovne migracije, društveno-ekonomska nerazvijenost i nepostojanje vladavine zakona, ostaju teme i problemi od lokalnog značaja za ovih trideset godina od sloma Berlinskog zida, koji je usledio krvavim raspadom bivše Jugoslavije i promenom regionalnog monetarnog sistema.

Kakvi su albansko-srpski međuetnički odnosi danas sa ove distance? Da li se i kako može projektovati budućnost bez suočavanja sa prošlošću? Da li danas postoji više nade za demokratiju, razvoj i slobodu i koja bi bila paradigma koja bi mogla radikalno da preobrazi trenutnu situaciju?

O ovim temama razgovarali smo s dva poznata novinara, dobitnika brojnih nagrada za građansku hrabrost i profesionalni rad: Adriatik Keljmendi iz Prištine, novinar, moderator, univerzitetski predavač i aktivista civilnog društva; kao i Vukašin Obradović iz Beograda, novinar poznat po učešću protiv režima Slobodana Miloševića i bivši izdavač nedeljnika „Vranjske“, koji je bio prisiljen da se zatvori nedavno a zbog pritiska najmoćnijeg čoveka u Srbiji, predsednika Aleksandra Vučića.

Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije rezultirali su ne samo formiranjem novih država u regionu, već i nadom u više demokratije, razvoja i slobode. Kako biste iz ove perspektive sagledali ovih trideset godina?

Adriatik Keljmendi: Ironično je govoriti o kontekstu Zapadnog Balkana upravo uoči 30. godišnjice pada Berlinskog zida – koji se smatra konačnim ujedinjenjem naroda i potencijalom za ekonomski rast u Evropi – kada poruke koje stižu iz EU se protive ujedinjenju, što posledično ostavlja države ovog regiona van Evrope. To samo po sebi govori o tome kako se brzo zaboravljaju ideali i napori koji su doveli do rušenja Berlinskog zida i govori o insistiranju na stvaranju takvih podela država unutar Evrope, koje mogu biti u klubu 1 i klubu 2. Nedostatak evropske perspektive, posebno među šest zemalja u regionu, takođe bi mogao dovesti do pogoršanja bezbednosne situacije i otvoriti vrata uticajima neevropskih agendi u određenim zemljama.

U kom pravcu idemo?

Vukašin Obradović: Na globalnom nivou, čini mi se da su demokratski procesi nakon skoka posle pada Berlinskog zida zapali u ozbiljnu krizu. Danas imamo Trampa i Džonsona, Orbana i Erdogana na vlasti, uspon desnice, milione izbeglica na granicama EU koji nemaju odgovor na ovaj izazov… Stekao sam utisak da je demokratija kao socijalni model pred ozbiljnom probom. Ne bih se usudio da sudim šta će se desiti u bliskoj budućnosti, ali nisam veliki optimista kada je reč o pravcu kojim će ići svetska zajednica.

Ali odnosi između Kosova i Srbije, Albanaca i Srba, izgleda da se nisu poboljšali?

Adriatik Keljmendi: Iako je došlo do određenog napretka, odnosi između Kosova i Srbije, Albanaca i Srba, daleko su od mesta gde bi trebalo da budu. Zapamtite, 20 godina posle rata, to takođe znači da danas imamo generacije birača koji su rođeni posle rata 1999. godine i koji danas odlučuju o vladajućim elitama. Dakle, generacija koja nije direktno doživela ratne strahote, ali se ne razlikuje mnogo u pristupu jednih prema drugima od pristupa ratnih generacija. To bi trebalo da zvuči čudno, ali nije. Verujem da je ključna reč ovde – priznanje. Ne poznajemo se dobro, kao Albanci i Srbi, jer naše države Kosovo i Srbija imaju problema da se uzajamno priznaju. Postoji jedan lepo ilustrativan a konkretan primer koji ide u prilog ovoj tezi: Srbija se takođe borila s Hrvatskom, ali priznale su se i danas su odnosi Hrvata i Srba, iako nisu najbolji, daleko napredniji od odnosa između Albanaca i Srbije. Kao i mnogi crnogorski policajci i službenici koji su služili na Kosovu tokom devedesetih, koji su učestvovali u diskriminaciji i maltretiranju albanskog stanovništva, ali Crna Gora je priznala Kosovo i danas su odnosi Prištine i Podgorice,  Albanaca i Crnogoraca – odnosi dobrosusedstva i obostranog odnosa poštovanja.

Vukašin Obradović: Odnosi se nisu poboljšali, ili bar ne u onoj meri u kojoj smo očekivali i verovali da će dva naroda naučiti lekcije iz rata, patnje, civilnih žrtava, zločina i vratiti se ka zajedničkoj budućnosti. S druge strane, postavlja se pitanje jesu li naše nade da se uspostave mostovi saradnje dva naroda bile stvarne, pre svega zašto smo posle dve decenije u živom pesku nacionalizma, mržnje i ksenofobije? Ja ne pripadam onima koji veruju u veštačke analogije i nameću paralele, pa je teško odgovoriti na jednostavno pitanje. I srpskom i albanskom društvu potrebno je dubinsko skeniranje sebe i traženje pojedinačne dijagnoze i terapije za svoje stanje. Međutim, ako bih bio prisiljen da pronađem zajedničke primere za ovakvu situaciju, čini mi se da Kosovo i Srbija nisu imali političke elite spremne da naprave iskorak iz balkanskog stereotipa nacije kao temelja društva, odnosno percepcije da je taj mir samo nastavak rata, ali sada drugim sredstvima. Jednom rečju, srpsko i kosovsko društvo tokom ove dve decenije nisu uspeli da generišu političke elite, što bi nas spasilo iz ovog zatvorenog kruga.

Koji je danas preovlađujući duh na Kosovu za Srbe?

Adriatik Keljmendi: Najveća šteta do sada nanesena bilo kojim albansko-srpskim odnosima je nespremnost Beograda da prizna Kosovo kao suverenu i nezavisnu državu, kao što je to učinila većina svetskih demokratija. Ovo nepriznavanje države nije samo politička apstrakcija, jer se može reći da Kosovo funkcioniše kao nezavisna država, uprkos političkom nepriznavanju Srbije. Ne, to nije slučaj, jer je praćen konkretnim akcijama blokade od strane Beograda, koje imaju direktan uticaj na živote građana Kosova. Na primer, donedavno je Srbija vodila kampanju protiv pridruživanja Kosova evropskim i svetskim sportskim federacijama. Ovo insistiranje je ostavilo mnoge mlade stanovnike Kosova, izuzetno talentovane u svojim sportskim oblastima, iako superiorni da nemaju priliku da dokažu svoj talenat na međunarodnim takmičenjima. Mnogo je sportista koji su tokom 20 godina započeli i okončali sportsku karijeru, a nemaju priliku da nastupaju van granica Kosova. Kakva je to poruka za decu Kosova? Budući da ste određene nacionalnosti, jer postoji druga nacionalnost koja prema vama nije tolerantna, bićete isključeni iz snova i ambicija svih vaših vršnjaka na svetu, da budete u potpunosti nejednaki prema svim drugima. Postoji mnogo takvih primera kao posledica blokade nezavisnosti Kosova, što na kraju blokira normalan život građana koji žive na Kosovu. To, međutim, ne utiče na poboljšanje međuetničkih odnosa. Naprotiv. U takvim situacijama, građani su obično nesvesni toga da su zabarakadirani zbog odnosa svojih političkih elita i akcija, koje na žalost ne vode do pozitivne percepcije i poboljšanja međuetničkih društvenih odnosa.

Srbi i Albanci su i dalje su taoci mitova, nacionalne megalomanije i posleratnog sindroma. Sve dok ove društvene ideje ostaju dominantne, Srbija i Kosovo ostaće u ovom mračnom balkanskom vrtlogu čekajući da neko ugasi svetlo i budu ponovo ubijeni kao ljudi (Vukašin Obradović)

Šta je sa Albancima u Srbiji?

Vukašin Obradović: Srpsko društvo je dugo talac „kosovske zakletve“ i arhetipa Albanaca kao vekovnih neprijatelja Srba i Srbije. Trenutno doživljavamo porast plime anti-albanskih osećanja, jer se moć Aleksandra Vučića zasniva na svakodnevnom obračunavanju sa stvarnim i izmišljenim neprijateljima. Albanci, naime „šiptari“ (izraz za Albance) nalaze se na vrhu ove liste, najviše zahvaljujući tabloidima i medijima koji su pod kontrolom vlade. U isto vreme, čelnici Srpske liste druže se i piju šampanjac sa Bedžetom Pacolijem, dok Vučić razgovara sa Tačijem. Ova šizofrena situacija prvenstveno je usmerena na korišćenju Kosova u unutrašnje političke svrhe. Želim da budem ilustrativan do kraja: ako u Beogradu kažete da „u Srbiji postoji autokratija“, vlada vas proglašava „Haradinajevim Srbinom“ ako tražite demokratske izbore – označeni ste kao da želite da prodate Kosovo, ako se protivite korekciji granice, sutradan ćete u svim naslovima medija biti najveći izdajnik Srba sa Severa Kosova. I tako do beskrajno. Dakle, ovoj vlasti Albanci su potrebni kao „negativci“. To je stereotip od kojeg Srbija ne samo što ne uspeva da se otkloni, već i sve više tone.

Danas kao i u prošlosti

U kojoj se meri kosovska i srpska društva, kao i društva zapadnog Balkana uopšte, suočavaju sa prošlošću?

Adriatik Keljmendi: Svedoci smo izvrsne regionalne inicijative za suočavanje s prošlošću – REKOM, koju je pokrenula aktivistkinja Nataša Kandić, a koju nakon mnogo godina države bivše Jugoslavije nisu u stanju da konkretizuju, nema dovoljno volje. Imajte na umu da je u središtu ove inicijative ideja da se sve države barem dogovore oko gubitka života tokom nedavnih ratova, broja i imena žrtava itd. Za sada, uprkos određenom napretku, ova inicijativa tek treba da bude odobrena. S druge strane, i Srbija i Kosovo govore o patnjama druge strane samo onda kada od nje stranke na vlasti ili one koje žele da dođu na vlast imaju korist. Na primer, o masovnim grobnicama sa albanskim telima na srpskoj teritoriji u Beogradu u Srbiji je počelo da se govori tek onda kada se tražila podrška naroda „demokratskim snagama“ nakon pada Miloševića a potom je to zaboravljeno kao tema. Ili, na Kosovu je prvi put u vreme uspostavljanja Specijalnog suda pomenuto u Skupštini Kosova to da je među 1.700 nestalih bilo oko 400 Srba i drugih nealbanaca. Dakle, mi smo i dalje u toj fazi suočavanja sa prošlošću onoliko koliko je to u određenim situacijama vladajućim elitama potrebno. Suočavanje s prošlošću koristi se kao opruga koja se oslobađa samo onda kada je potrebno da se nakvase usta i zaustavi onda kada više to nije potrebno.

Vukašin Obradović: Prvo moramo da se suočimo sa sadašnjošću, vremenom u kojem živimo. Čini mi se da nam to najviše nedostaje. Suočeni sa stvarnošću, ubrzo uvidimo da nema budućnosti bez suočavanja sa prošlošću. Ali mi jesmo uhvaćeni u prošlosti, ne tako da gradimo zajedničku budućnost, već da pronađemo izgovore za sadašnjost, za međusobnu mržnju. I ovde se nalazimo kao što najbolje može biti. „Ne mi, već oni“ – to je slogan, moto većine, ako ne i svih vlasti zapadnog Balkana. Pored toga, mi pokušavamo da bacimo kamen zla i zločina u dvorište suseda dok o sebi mislimo koliko smo pravedni, a drugi zločinci i drugi zločini gori, mnogobrojniji i morbidniji. Oni koji ne žele da se bave ovom disciplinom i koji ne traže opravdanje za sva zla koja su učinjena u nedavnoj i dalekoj prošlosti, ostaju kao redovni izuzeci koji doživljavaju linč kod svojih sunarodnika. U takvim okolnostima, naša sadašnjost je naša prošlost. Srbija nije izuzetak, jer takva situacija vlada širom Zapadnog Balkana.

Na Kosovu je prvi put u vreme uspostavljanja Specijalnog suda pomenuto u Skupštini Kosova to da je među 1.700 nestalih bilo oko 400 Srba i drugih nealbanaca. Dakle, mi smo i dalje u toj fazi suočavanja sa prošlošću onoliko koliko je to u određenim situacijama vladajućim elitama potrebno (Adriatik Keljmendi)

Iako žive u doba globalizacije i naprednih komunikacionih tehnologija, izgleda da građani u regionu imaju više radoznalosti i znanja o društvenom životu u prestonicama sveta nego onima u okruženju. Kako se ovo objašnjava?

Vukašin Obradović: Nisam sasvim siguran da građane nije briga šta se dešava u regionu. Pre bih rekao da se ovaj kulturni model nameće jer su naše političke elite svesne da njihova moć, koja je zasnovana na nacionalnoj isključivosti, može biti ugrožena posebno komunikacijom, dijalogom građana zapadnog Balkana, razmenom ideja, kulturnim vrednostima, obnavljanjem veza koje postoje u bivšoj SFRJ. U takvoj situaciji nacionalističke elite žele da se drže što dalje od toga da shvate da bi građanima bilo lakše da razumeju modalitete zajedničkog života nego što bi to učinili politički predstavnici. U suprotnom bi izgubili posao, što znači da samo oni mogu da nas „zaštite“ jedni od drugih.

Šta bi bile paradigme koje bi omogućile radikalnu promenu trenutne situacije?

Adriatik Keljmendi: Priznavanje jedni drugih, prepoznavanje patnje jednih kod drugih, političko priznanje naše dve države i ekonomski razvoj regiona. I, da, potvrda evropske perspektive.

(Objavljeno u „Le Monde Diplomatique, izdanje na engleskom)

Članak Vukašin Obradović i Adriatik Keljmendi za Le Monde Diplomatique: Nevidljivi zidovi se pojavljuje prvo na KoSSev.