Tatjana Lazarević: „Samo je još kod Srba na Kosovu trpljenje aktivna radnja“
Razgovarala: Nastasja Radović, Izvor: Monitor
Daljinskim upravljačem ih od tada pali i gasi i podešava kao ton i sliku na TV kanalu sa kog se rasturaju uglavnom primitivizam i propaganda, kazala je u intervjuu za crnogorski MONITOR, urednica portala KoSSev, Tatjana Lazarević.
Kako vidite postizbornu krizu na Kosovu?
Četiri meseca od izbora za skupštinu Kosova i činjenice da skupština nije konstituisana, postizborna kriza je postala eufemizam za institucionalnu krizu u kojoj se Kosovo našlo.
Nijedna stranka nema potrebnu većinu da samostalno formira vladu. Posle više proceduralnih začkoljica Samoopredeljenje i opozicione stranke sada se spore oko kandidata za predsednika skupštine – potonje ne podržavaju Aljbuljenu Hadžiju koju je predložilo pobedničko Samoopredeljenje, dok oni sa druge strane ne odustaju od njene kandidature.
Krizu komplikuje i to što se novi vanredni izbori ne mogu raspisati dok se ne iscrpe sve mogućnosti za formiranje vlasti u postojećem sazivu, a to podrazumeva upravo izbor predsednika Skupštine i formiranje vlade.
Dakle, osim političke blokade, postoji ustavna praznina jer Ustavni sud nije jasno definisao šta se dešava ako pobednik izbora ne uspe da izabere predsednika Skupštine.
Da stvar bude još komplikovanija, takvo pitanje nije upućeno sudu na odlučivanje, kao što se na primer desilo 2014. kada je nakon prvih izbora od jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova u junu, Kosovo dobilo vladu tek u decembru zahvaljujući upravo ustavnom tumačenju, uz krajnji kompromis dve najveće stranke tada (PDK-LDK) i međunarodni pritisak.
Šta su mogućnosti za razrešenje?
To je, pre svega, trebalo da bude politički kompromis između glavnih stranaka koji bi omogućio izbor predsednika Skupštine i formiranje vlade; podnošenje zahteva Ustavnom sudu za tumačenje pravne praznine; pritisak međunarodne zajednice – koji je neuporedivo slabiji na Kosovu nego onaj iz 2014. godine.
Iako se Osmani (kosovska predsednica Vjosa Osmani, prim.red) uključila u rešavanje krize, ona će moći da raspiše izbore samo nakon što se iscrpe svi pokušaji formiranja vlade u postojećem sazivu. Dakle, čini se da bez obraćanja Ustavnom sudu nema izlaza. Ili zakulisnim trgovinama za još četiri „tajna“ glasa.
Posle više meseci, nije održan prvi tehnički dijalog Beograda i Prištine – kojem je trebalo da rukovodi novi EU izaslanik Peter Sorensen. U međuvremenu, pojavila se i ideja (od strane izvestioca EU parlamenta Riha Terasa) o oživljavanju dijaloga i kroz razgovor predstavnika kosovskog i srpskog parlamenta. Šta mislite o ovom predlogu?
Kosovo nema ni vladu ni skupštinu već četiri meseca, dok Srbija pola godine gori sa protestima. To nije realno sada. Ali ako je to nova zamisao „normalizacije odnosa“, industrija mira će začas takvu aktivnost sprovesti.
Tehnički dijalog BG-PR kontinuiran, posledice na terenu
Od uspostavljanja nove vlasti posle vanrednih izbora u opštinama na Severu, pojačan je, od strane prištinskih institucija, pritisak zatvaranja objekata u kojima su se nalazile ispostave beogradskih struktura. Reagovanja srpskih vlasti su deklarativna ili ih nema, a međunarodna zajednica ih – uz primedbe, prihvata. Da li je to samo gruba realizacija Briselskog sporazuma ili njegovo kršenje?
Paradoks – ali samo naizgled, jeste to da Samoopredeljenje ne posustaje u sprovođenju svoje strateške politike za Sever (i uopšte za preostali srpski korpus na Kosovu) i operativnih aktivnosti na terenu.
Dok Kurti poručuje da će na sastanak s Vučićem otići samo kada Beograd bude bio spreman da potpiše novi konačni sporazum o uzajamnom priznanju, tzv. tehnički dijalog se odvija kontinuirano.
Za manje od dve nedelje u maju i junu, kosovske vlasti preuzele su na Severu devet objekata u kojima je bilo smešteno najmanje 12 srpskih službi, pre svega onih koje su pružale osnovne usluge lokalnom stanovništvu: vodovod, sportske hale i kulturne ustanove, nacionalna služba za zapošljavanje, komunalno, itd.
Paralelno, Kosovska policija je na prelazima počela da izdaje usmena upozorenja građanima da će uskoro lične karte izdavane u Srbiji za gradove na Kosovu biti smatrane nevažećim dokumentima. Sada – mahom uz tišinu srpske vlasti, uprkos slavodobitnoj najavi iz Beograda pre dve godine – da je postignut usmeni dogovor kojim se one priznaju zauzvrat tome što je Srbija priznala kosovske lične karte.
Skupštine severnih opština – sa skoro potpuno jednonacionalnim sastavom odbornika – kao sateliti centralnih vlasti, odnosno Samoopredeljenja, punom parom štancaju odluke i utvrđuju nacionalne politike iz programa Samoopredeljenja, vršeći etnički inženjering, dok bezobzirno ignorišu raspoloženje i volju još uvek većinskog srpskog stanovništva, izvrgavajući ruglu instituciju lokalne samouprave i samu demokratiju.
Inače, proces tzv. normalizacije odnosa – suprotan duhu odnosa na terenu, ima tokom decenija svoj gradacijski karakter.
U istoriji sporazuma unazad, svi su delimično sprovođeni, vremenski se razvlačili u odnosu na naznačene vremenske okvire – formulisani tako da su mogli da obezbede istovremeno dva različita učitavanja, ali i sigurnost kroz detalje i pažljivo birane formulacije – da će se osigurati njihova međunarodna validnost.
Za vodeće zapadne diplomate u Prištini, zatvaranje srpskih institucija koje nazivaju paralelnim, nije sporno. Sporan je samo način ili tajming za to. Anemična saopštenja za cilj imaju samo da zapadne diplomate verbalno ostave trag za svoje zemlje da nisu izdale vrednosti brige o ljudskim pravima i dobrobiti ranjivih kategorija.
Za zvanični Beograd – vlast koja ubrzano isporučuje ostatak preuzetih obaveza i to kombinuje sa agendom različite klijentele i sopstvenim finansijskim apetitima.
Ono što se trenutno na Kosovu dešava sa Srbima i njihovom budućnošću – ali i interesima države Srbije, jeste „pomoć neprijatelja“: Uradi prljavi posao umesto mene, ja ću te svejedno posle toga nazvati đubretarom i niko se neće osvrnuti da sam isto posejao ja.
Koliko su akcije – za koje se smatra da dolaze iz Beograda – kao ona u Banjskoj, ali i poziv da Srbi izađu iz kosovskih institucija, olakšale vladi u Prištini da ima izgovor i situaciju u kojoj može da se „obračuna“ sa srpskom manjinom?
Mislim da sam sve rekla u prethodnom odgovoru.
Upitno koliko bi Srbi sa Kosova imali kapacitet i resurse da se obrate Savetu Evrope
Kosovo ima problem da pored UN, uđe u Savet Evrope i da postane članica Partnerstva za mir, između ostalih. Da li to odgovara vlastima u Prištini jer bi kosovsko društvo tako dobilo i pristup Evropskom sudu za ljudska prava?
Kosovo želi u Savet Evrope i u svaku instituciju koja potvrđuje ili afirmiše njegovu samostalnost i dalji uticaj u međunarodnoj areni. Kao jedan od krucijalnih dokaza da želi jeste to da je posle osam godina od presude sopstvenog Ustavnog suda i kontinuiranog pritiska zapadnih partnera da odluku sprovede u delo, popustilo i izvršilo povraćaj 24 hektara manastirske zemlje Visokim Dečanima, što je bio praktično ključni uslov za pozitivan signal izvestiteljke Dore Bakojani prošle godine.
No-na Kosovu, mnogi vide učlanjenje i kao šansu da dalje internacionalizuju i pitanje gubitaka u ratu, dok su odluku o povraćaju manastirske zemlje doživeli kao duboko nepravednu ali i kao „bolan kompromis“.
Otvoreno je pitanje, koliko će srpska zajednica odnosno Srbi pojedinačno, imati vremena i resursa da pred ovim sudom traže pravdu koja im je sve nedostupnija na Kosovu – što zbog urušenosti i zajednice i pojedinaca što zbog administrativnog gušenja i očiglednih primera selektivne pravde kojoj su izloženi gotovo sistematski pred kosovskim pravosuđem.
Očekuje se početak velikog procesa protiv 53 vojna i policijska rukovodioca srpskih vojno-bezbednosnih snaga, za zločine počinjene na Kosovu 1999. Suđenje će se voditi u odsustvu optuženih. Da li je kosovsko pravosuđe dovoljno nezavisno da u ovom slučaju donese žrtvama pravdu?
Ne.
„Ćuti, može gore“
Deo kosovskih Srba – posebno opoziciono orijentisane partije i organizacije, podržale su studentske proteste. U kojoj meri među Srbima na Kosovu priželjkuju promenu vlasti u Srbiji i šta oni očekuju od te promene?
Srbi na Kosovu promenu priželjkuju duboko u sebi. Ona je jasna i bolna, kao što su spremni i da trpe. Samo je još kod Srba na Kosovu trpljenje aktivna radnja. Oni stoga nisu vični da izdiferenciraju svoju podršku državnoj vlasti i partijskoj politici čak i kada su jedna ili druga, a najčešće i jedna i druga – duboko štetne i po njih i po Srbiju. I dok veruju da će nekada doći bolje, kratkoročno se teše time – „Ćuti, može gore“.
To što je Aleksandar Vučić izgubio kod Srba sa Kosova oreol patriote i čuvara Srbije, nije umanjilo njegov uticaj na njih. Naprotiv. Srbima na Kosovu je Beograd preko SNS-a i njegovih svih struktura oduzimao godinama autentični politički subjektivitet i teritorijalnu i institucionalnu kontrolu koju su Srbi na Severu imali i iz čega su de fakto crpeli moć da utiču na sopstveni položaj i status.
Daljinskim upravljačem ih od tada pali i gasi i podešava kao ton i sliku na TV kanalu sa kog se rasturaju uglavnom primitivizam i propaganda.
Ipak, kod veoma, veoma mladih Srba sa Kosova primećujem drugačiju kulturu. Uočavam novu lepotu, integritet, slobodoumnost i dostojanstvo, za koje ne vidim da su voljni da prave trule kompromise. I dok ponosno nose Kosovo kao deo svog srpskog identiteta – gde će biti kada odrastu, to je drugo pitanje.
Putin neće lako odustati od upoređivanja Kosova i Krima
Neke političke organizacije Srba sa Kosova nedavno su izrazile bojazan u vezi sa predlogom Donalda Trampa da Krim bude priznat kao deo Rusije. Postoji li korelacija između dva slučaja, kada je faktičko stanje, a i imperativ Briselskog sporazuma i Ohridskog akcionog plana, da i bez formalnog priznanja Kosovo nije deo Srbije?
Putin je Kosovo koristio kao paralelu u nastojanju da opravda invaziju na Ukrajinu i aneksiju Krima, tvrdeći da je Zapad time stvorio opasan presedan koji, po njegovoj interpretaciji, legitimiše ruske akcije u Ukrajini.
Iz perspektive Rusije, Kosovo se koristi kao ključni primer koji Moskva koristi da ospori legitimnost međunarodnih intervencija i promenu granica bez saglasnosti suverenih država.
Ovakva retorika ukazuje mi na to, da ruski predsednik neće lako odustati od upoređivanja Kosova i Krima, te od pokušaja da kroz tu paralelu relativizuje međunarodne norme o teritorijalnom integritetu i suverenitetu država.
Time Rusija nastoji da oslabi legitimitet ukrajinske teritorijalne celovitosti i da opravda svoje postupke pred međunarodnom zajednicom.
Uprkos marginalizaciji teme Kosova, ovo me ipak vraća donekle u devedesete, kada je pitanje Kosova i postalo deo šire geopolitičke igre i sukoba velikih sila, gde se pravni i politički argumenti često koriste selektivno.
Ipak, većina međunarodnih zapadnih pravnih eksperata i država smatra da su slučajevi Kosova i Krima suštinski različiti i navode argumente — Kosovo je proglasilo jednostranu nezavisnost, ali uz podršku većeg broja država i pod formalno međunarodnim nadzorom, dok je Krim anektiran nasilno i bez saglasnosti Ukrajine, što jeste kršenje međunarodnog prava.
Tekst je prenet sa portala Kossev.
