Suroi odgovara Vujoviću: Strateški interes Kosova – Srbija u miru sa sobom i susedima

Autor: Veton Suroi (Surroi) Izvor:  Koha

1.
Da odmah na početku razjasnim, gospodine ambasadore, jedno vaše nerazumevanje, koje je neka vrsta opšte premise značajnog dela političke misli vaše zemlje, održavane dugo vremena, više od jednog veka. Napori za nezavisnost Kosova i postizanje nezavisnosti Kosova nisu učinjeni da bi se naudilo srpskom narodu, već da bi se zaštitio interes građana Kosova, u krajnjem slučaju da bi se zaštitilo i njihovo fizičko postojanje.

Pokret za nezavisnost bio je ujedno izgrađen i kao pokret za demokratiju i integraciju u evroatlantski svet, a mi koji smo u njemu učestvovali, kao najartikulisaniji glasovi od pada Berlinskog zida pa do danas, isticali smo da želimo da živimo u miru i saradnji sa drugim narodima. Adem Demaći, kojeg vi pominjete, a koji je decenijama demonizovan u srpskim nacionalističkim krugovima, u svojim prvim izjavama nakon izlaska iz zatvora posle 26 godina, izjavio je da neprijateljstvo ne postoji i da ne treba da postoji neprijateljstvo sa srpskim narodom. Značajan deo našeg stava prema nevećinskim zajednicama u našoj zemlji vidi se u Ustavu Republike Kosovo, jednom od najnaprednijih pravnih dokumenata za zaštitu manjina u Evropi.

Prvo pogrešno shvatanje u premisi vodi ka drugom, a to je da su naše aktivnosti na Kosovu usmerene ka nanošenju štete Srbiji, svojevrsna jednačina koja kaže da što je gore u Srbiji, to bolje za Kosovo. Da vam pomognem da uklonite i ovo pogrešno shvatanje: verujem da je strateški interes Kosova demokratska, napredna, evropska Srbija; Srbija koja je u miru sa sobom i sa nama, susednim državama.

Ovo nije samo izraz ljudske empatije, već i lekcija izgrađena na životnom iskustvu. Nedemokratska Srbija u zanosu nacionalizma donela je teške godine susednim narodima tokom 20. veka. Na Kosovu smo to iskusili skoro tokom celog 20. veka, a nastavak nedovršenih ratova u drugim oblicima i u 21. veku, uključujući i pokušaj oružane pobune u Banjskoj 2023. godine.

„Dakle, gledano na ovaj način, u našem je interesu na Kosovu da vaša država bude drugačija od onoga što jeste i što je bila – da bude demokratska.“

2.
U svom prethodnom tekstu istakao sam dve primedbe za koje mislim da su izazovi na putu ka demokratiji.

Prva je narativ nedovršenih ratova bivše Jugoslavije. Današnja omladina u Srbiji odrasla je u toksičnom okruženju u kojem glavno mesto u diskursu ne zauzimaju evropske vrednosti, već nastavak nedovršenih ratova drugim sredstvima – u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Hrvatskoj, a u poslednje vreme i u Crnoj Gori. To je manje-više već postao konsenzualni narativ u vašem društvu, sa jednom izraženom, dostojanstvenom i distanciranom manjinom koja je uvek za prioritet imala interes evropske Srbije.

Drugi izazov jeste krajnja polarizacija društva, koja takođe koristi jezik nedovršenih ratova (poput izraza „ustaše“), jezik koji predstavlja pripremu opravdanja za upotrebu nasilja na još višem nivou nego do sada.

Ovi izazovi opstaju u kontekstu u kojem nedostaje identifikacija osnovnog koncepta za rešavanje političke krize u zemlji – dakle, da li se ova kriza može rešiti uobičajenim sredstvima (iscrpljivanjem demonstranata, parlamentarnim izborima uz oslanjanje na presedane iz prošlosti) ili je potrebna primena instrumenata sistemskog tranzicionog procesa, od autokratije ka parlamentarnoj demokratiji.

Sadašnje trenje na ulicama Srbije vidim kao sukob između koncepta kontinuiteta i koncepta tranzicije. U nedostatku postizanja konsenzusa između vlasti i građanske pobune, čini se da će na ulicama biti sve više ljudi i sve više njihovog uverenja da će ulica na kraju odlučiti o sudbini politike u Srbiji.

Zato još jednom ponavljam ono što sam napisao u prethodnom članku. Srbija nije želela ili nije znala kako da se suoči sa prošlošću ratova bivše Jugoslavije, a danas ne zna kako da se suoči sa sadašnjošću.

Voleo bih da vaša država pronađe demokratski put za suočavanje sa sadašnjošću i da taj put vodi ka demokratskoj, evropskoj Srbiji. Ali, koliko god to bilo u interesu Kosova i drugih suseda, ne verujem da to može ili da treba da uradi bilo ko drugi osim građana Srbije.

3.
Video sam u studentskom pokretu u Srbiji – u njegovoj kreativnosti, snazi nenasilnog protesta – ono što smo imali na Kosovu sa mirolj,ubivim pokretom 1989. i 1990. godine. Dobro znam kako se studenti osećaju, bio sam jedan od organizatora tada, u mnogo težim uslovima, kada je policija koristila vatreno oružje.

Analogije obično ne funkcionišu savršeno i to je tačno i u ovom slučaju. Ali mislim da je važno izvući dve pouke. Prva je da, koliko god bio kreativan kao nenasilni protestant, vlast koja nema zakonska ili moralna ograničenja uvek će koristiti sve više nasilja. Druga je da je protest čin oslobađanja od straha, što je važno za narod koji je potlačen ili uplašen, ali to ne znači nužno da je taj narod pronašao slobodu; sloboda zahteva institucije koje je obezbeđuju, štite i razvijaju.

Mislim da se građanski bunt u Srbiji nalazi pred ovim dvema lekcijama. I to nisu kosovske lekcije; ranije su se s njima suočili Poljaci iz pokreta Solidarnost.

U stvari, i sa velikom mogućnošću greške, jer posmatram dešavanja u vašoj zemlji iz daljine, ponekad mi se čini da je kriza kroz koju vaša zemlja prolazi slična padu Berlinskog zida, 30 i više godina kasnije. Za mlade koji već deset meseci izlaze na ulice, ovo je još veći teret – zahtev za nečim što su njihovi roditelji trebali da reše mnogo ranije; mladost koja je odrasla uz priče o ratovima koji se ne završavaju.

4.
Ne znam kakva će biti razvoj događaja u vašoj zemlji, ali jedno znam – demokratija nije neizbežna. Dakle, činjenica da je bilo i da će biti protesta, činjenica da već više od polovine građana podržava studentski pokret, ne znači da će kraj ove krize proizvesti demokratsku Srbiju. Autoritarna gravitacija (povezana sa nacionalizmom) tradicionalno je jača i za to nije potrebno veliko teorijsko objašnjenje – dovoljno je pogledati kako je Srbija započela ovaj vek (oktobar 2000) i gde je sada.

Primite moje najbolje želje za vas i vašu zemlju. Nadam se da će se Srbija konačno suočiti sa sadašnjošću i izaći iz toga sa mirom i demokratskim konsenzusom za državu koja će biti naš evropski sused.

Tekst prenet sa portala KoSSev.