Suroi o „Idite na Kosovo“, „šiptarima“ i „ustašama“ sa protesta u Srbiji

Autor: Veton Suroi (Surroi) Izvor: Koha

Akteri sukoba na ulicama Srbije danas su deca rođena ili odrasla tokom ovog veka. Dok je pažnja sveta usmerena na druge krize u svetu, taj isti svet je pretpostavio da će se, nekako vremenom, zaceliti i rane prošlosti, da će nove generacije koje odrastaju u Srbiji same po sebi postati demokrate i liberali, poput većine svojih evropskih vršnjaka. Srbija nije znala, ili nije htela, da se suoči sa prošlošću. Danas njen problem postaje nesposobnost suočavanja sa sadašnjošću.

1.

Andrej, brat predsednika Srbije Vučića, izašao je na protest protiv studenata demonstranata (tako se nazivaju, iako odavno nisu samo studenti, već je u pitanju širi narodni pokret). Njegovo pojavljivanje bio je znak da i vlast zna da protestuje na ulici, štaviše, da to može da čini jer uživa široku podršku građana, podršku koja se na izborima ritualno potvrđuje još od 2012. godine, a koje dobija njegov brat, koji je na čelu jednog populističkog političkog pokreta.

Približavajući se mestima gde su se nalazili antivladini demonstranti, kamere su zabeležile povike grupe Andreja Vučića upućene protivnicima: „Ustaše, ustaše…!“ Tokom iste noći, antivladini demonstranti formulisali su i svoje povike predsedniku Srbije, koga pristalice nazivaju „Aco Srbine“ – kao narodnu potvrdu njegovih nacionalnih ili patriotskih zasluga. Povik protiv Vučića bio je: „Aco Šiptare!“

Demonstranti su zatim jasno stavili do znanja šta misle o etničkoj pripadnosti vlasti, izazivajući specijalne jedinice policije pitanjem i povikom: „Idite na Kosovo!“. Jer, da su otišli na Kosovo, srpske specijalne jedinice bi, prema tradiciji, morale da tuku i ubijaju Albance – što se njihova uloga koja se podrazumeva – a ne da rade ovo što upravo rade: da tuku obične Srbe.

2.

Srbija je ušla u neviđenu napetost između dve sukobljene strane, napetost za koju ne verujem da je postojala čak ni tokom pada Miloševića 5. oktobra 2000. godine. Četvrt veka posle pada Miloševića, ova napetost nije između „partizana“ i „četnika“, „komunista“ i „demokrata“ ili „proevropskih“ i „proruski“ orijentisanih, već se svela na uvrede fudbalskih huligana. Tako je borba između Vučićevih pristalica i njegovih protivnika postala borba između „šiptara“ i „ustaša“.

Naravno, nisu svi učesnici na protestima, bilo za, ili protiv vlasti, jedni druge nazivali „šiptarima“ ili „ustašama“. Ali mi se čini da je ova verbalna manifestacija jedne noći indikativna za presek društvenog fenomena u Srbiji. U njoj se vidi oživljavanje termina „šiptar“ kao uvrede. U socijalističkoj Jugoslaviji, poštujući jezičku normu, građani Srbije imali su pravo da biraju termin „Albanci“ za svoje sunarodnike, ali neki su birali „šiptari“, ne samo da bi pravili razliku između Albanaca iz Albanije i onih iz bivše Jugoslavije, već i da izraze njihov niži društveni status. „Šiptar“ nije bilo toliko etničko određenje koliko oznaka društvenog ranga, pre svega vezanog za fizički rad. U Beogradu, „šiptar“ je bio drugi naziv za ‘hamala’ (nosača, prim.red.) koji nosi ugalj za loženje ili drvoseču koji seče i slaže drva za zimu.

Tako, kada demonstranti nazivaju predsednika Vučića „šiptarom“, to čine s dva cilja. Prvo, da pokažu da on nije „Aca Srbin“, već njegova suprotnost, dakle da ne brani nacionalne interese Srba. I drugo, da ga smeste za stepen niže od svakog Srbina – i društveno i civilizacijski.

Sličnu nameru ima i korišćenje termina „ustaša“. Ovaj naziv, koji označava kvislinške hrvatske formacije iz Drugog svetskog rata, počeo je da se koristi u Srbiji tokom raspada Jugoslavije kao pokušaj da se rat srpskih naoružanih snaga („naroda bez oružja“) za okupaciju i podelu Hrvatske prikaže kao borba „antifašista“ protiv „ustaša“. Od tada, svako ko se protivi srpskoj nacionalističkoj politici u Hrvatskoj nazivan je „ustašom“, što je obuhvatilo gotovo sve u toj zemlji. Kao produžetak tog diskursa, sada je i studentski pokret protiv Vučića proglašen za „ustaše“.

3.

Obe ove etikete deo su starog i dobro poznatog modela dehumanizacije. Ako je Vučić „šiptar“, on nije samo strano telo u Srbiji, već pripada nižem društvenom rangu – što jednog dana može učiniti nasilje nad njim opravdanim. Nasilje Srbina nad Srbinom (brata nad bratom) nije prihvatljivo, ali nasilje protiv „šiptara“ ne samo da jeste tolerisano, već je i tradicionalno potpuno legitimno. Utoliko pre danas, kada su oni „šiptari“ – ta niža društvena klasa – izgradili od Kosova nezavisnu državu, priznatu od velikog dela sveta, uključujući i njegov najrazvijeniji deo. Isto tako, nasilje prema „ustašama“ postaje istorijski opravdano jer je taj naziv vezan za sistematski progon Srba u Drugom svetskom ratu i zatim dodeljen svim Hrvatima koji su stvorili svoju nezavisnu državu i uveli je u NATO i EU.

Na čudan način, Srbija se priprema za novi rat. Tokom devedesetih, dehumanizacija protivnika u drugim jugoslovenskim republikama bila je uvod u nasilne kampanje protiv njih. Slovenci su bili „Bečki konjušar“, Hrvati „ustaše“, Bošnjaci „Turci“, a Albanci jednostavno „šiptari“ – svi zajedno deo velike antisrpske zavere Vatikana, CIA i Irana. Kada su protivnici tako označeni, rat protiv njih postaje lakši.

Sada, posle svih ratova protiv drugih naroda, Srbija ulazi u diskurs koji treba da opravda nasilje prema sopstvenim političkim protivnicima. Tako se „albansko-hrvatski rat“ pretvara u poslednji rat Srbije.

4.

Akteri sukoba na ulicama Srbije danas su deca rođena ili odrasla tokom ovog veka. Dok je pažnja sveta usmerena na druge globalne krize, taj isti svet je pretpostavio da će se rane prošlosti s vremenom same od sebe zaceliti, da će nove generacije koje rastu u Srbiji biti prirodno demokratske i liberalne, kao većina njihovih evropskih vršnjaka. Deo kritičkih intelektualaca u Srbiji upozoravao je da Srbija, kao i ceo prostor bivše Jugoslavije, mora da se suoči s prošlošću, kao osnovnim preduslovom demokratije, onako kako je to, na svom primeru, uradila Nemačka posle Drugog svetskog rata.

U različitim rezolucijama Evropskog parlamenta i u programima Berlinskog procesa više puta je naglašeno da Srbija mora da se suoči s prošlošću. Ona to ne samo da nije učinila, već je prošlost prepisala tako da svaki zločin protiv drugih naroda, uključujući i genocid, dobije svoje opravdanje i smisao unutar sistema vrednosti savremene srpske države.

Srbija nije znala ili nije htela da se suoči s prošlošću. Sada njen problem postaje nesposobnost suočavanja sa sadašnjošću.

Tekst prenet sa portala KoSSev.