Sudbine nestalih dve i po decenije taoci politika (FOTO/ VIDEO)
Autor: Jelena L. Petković, Izvor: KoSSev
“On je idol mog života. Velika ljubav, veliko razumevanje. Živeli smo bez trunke razdora, skladno. Bio je veliki humanista, obožavao je ljude, živeo za druge. Za njega je pacijent uvek u pravu. Dobar dijagnostičar, praktičar i pažljiv sa bolesnicima. Hiljade noći je proveo u bolnici. U kući smo živeli za trenutak da nam kaže da je čovek spašen.”
Pauze među ovom rečima su prekidali duboki uzdasi.
Verica Tomanović je supruga Andrije Tomanovića, hirurga, načelnika Hirurške klinike u Prištini i redovnog profesora Medicinskog fakulteta u Prištini. Kidnapovan je 24. juna 1999, godine. Imao je 63 godine. Od tada se vodi kao nestao.
Na stolu ispred Verice Tomanović je brojna dokumentacija. Predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na ramenima nosi sudbinu mnogih koji četvrt veka kasnije žive sa agonijom pitanja – gde je?
Naslagane fascikle na policama beleške su o na stotine sastanaka, molbi, apela, praznih obećanja i godinama sve dubljih rana na srcu. Ne postoji osoba, organizacija ili misija gde Verica, kao predsednica tog Udruženja nije pokucala, moleći za istinu.
Obećanja je dao Hans Hakerup, specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN na Kosovu. Seća se, šef istražne jedinice UNMIK-a Malkom Stark je porodicama ponudio pregršt izgovora. Porodice su svedočile i u američkom Kongresu, ali…
“Bilo je poznato da je mnogo zatvorenih Srba bilo po selima, gde je mnogo zatvora bilo privatnih, gde su ljudi maltretirani na razne načine. Niko nije proveravao i nisu logori pronađeni. Nijedan čovek nije spašen. Godina 2008. je bila najkritičnija. Karla del Ponte objavila je knjigu o Žutoj kući i podatke da je oko 300 ljudi prebačeno u Albaniju gde su završili na najtragičniji i najmonstuozniji način. Izveštaj Dika Martija je prihvaćen u Savetu Evrope. Potom smo, 2012-2013 imali česte sastanke sa predstavnicima Euleksa, ispitivali su naše slučajeve, ali odgovora nema”, kaže Verica Tomanović za KoSSev, nastavljajući da je Euleks “prebacio sve predmete tužilaštvu Kosova i mi sada ne znamo dokle se stiglo.”
Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP) procenjuje se da je do kraja sukoba na Kosovu, juna 1999. godine nestalo oko 4500 osoba, a danas se blizu 1700 vodi kao nestalo.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) Verici Tomanović nije doneo istinu. Nadala se da bi ona mogla doći sa Specijalizovanim većima i tužilaštvom Kosova u Hagu.
Na samom početku traganja, 2002. godine, potpisana su tri važna protokola: o prekograničnoj repatrijaciji identifikovanih posmrtnih ostataka, o razmeni forenzičkih eksperata i ekspertiza i o zajedničkim verifikacionom timovima za skrivene zatvore.
Deset godina kasnije, 2012. godine, o pronalaženje nestalih podvučeno je kao najvažnija temi kojom moraju startovati tada tek otpočeti pregovori u Briselu.
I još jedanaest godina je prošlo dok Beograd i Priština, potpisom Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija, maja 2023. nisu dogovorili da sarađuju na lociranju i identifikaciji onih koji se još vode kao nestali.
Prošlo je još godinu i po dok su glavni pregovarači Petar Petković i Besnik Bisljimi, decembra 2024. dogovorili imenovanje komisije koja će sprovoditi tu Deklaraciju o nestalima.
Od tada do danas – nije održan nijedan sastanak.
“Stalno smo očekivali da će potpisane deklaracije u Londonu, Vašingtonu, Briselu, dati rezultate, međutim politička situacija ne dozvoljava. Insistirali smo na brzom rešavanju, jer i albanske i naše porodice dovoljno trpe i tuguju. Krajnje je vreme da svi saznamo istinu”, apeluje Verica Tomanović, ali..
“S obzirom na iskustvo od 26 godna, smatram da su mnoga obećanja lažna. Prolongiraju ovaj proces da što duže traje, možda i zbog nekih razloga koji nama nisu poznati”.
Društvo prestane da mari
Svakog namernika, jer se u tu ne ulazi slučajno, dočekuju oči lica sa zidova kancelarije Udruženja u Beogradu. Oči, nos, usta, kosa, nestalih, stavljaju pred ogledalo. Ne prekrije vreme, nego društvo prestane da mari.
Verica je govorila stežući u rukama medalju za humanost, Crvenog krsta Jugoslavije. Zlatno blago i jedan od dokumenata veličine i sećanja na Andriju.
“Taj tragičan dan ću pamtiti celog života”, nastavila je osvrćući se i na obećanje britanskog potpukovnika koji je Andriji garantovao bezbednost.
Bio je 24 jun. Bilo je 13 časova. Tomanović je završio smenu u bolnici. Kćerki Jeleni je javio da kreće kući.
“Obukao se i krenuo ka bolničkoj kapiji. Dvojica nepoznatih ljudi su mu prišla i nasilno ugurala u automobil. Oko kapije i ulaza u bolnicu je bilo zaposlenih, ali i vojnika KFOR-a, u pet punktova raspoređenih po čitavom dvorištu Kliničko-bolničkog centra. Niko nije reagovao na nasilno otimanje čoveka koga znaju svi u Prištini i okolini. Nakon toga, jedan strašan muk, strašna tišina”.
Usledila je noć košmara. Milion poziva ka kućnom telefonu. Kumovi, prijatelji, komšije, niko ništa ne zna.
“Andrija je bio veoma siguran u taj narod. Siguran da je dobra učinio. Slobodno je hodao i bolnicom i gradom. Zabijen nam je nož u srce. Pitam se da li su ti ljudi kojima je život svakodnevno spašavao, rekli jednu lepu reč za njega, da li mu je neko pružio ruku? Andrija je dostojan i dosledan sebi. Želeo je da dokaže da čovek mora do kraja svog života da ostane – čovek”.
Andrija je verovao u ljude i lažna obećanja, radovao se zajedničkom životu, podeća supruga. Poslednje reči su mu bile: “vidimo se sutra, napravićemo zajedničku vizitu”.
Kidnapovani i ubijeni
“Bio je 21. april 1999. godine. Srpske snage su opkolile celo naše selo, selo Nakarada u Kosovu Polju. Odveli su nam 16 članova porodice, supruga sa deverima i sve muževljeve muške rođake. Šest godina nismo znali gde su. Kasnije smo saznali da su ih ubili te večeri, pokopali su ih u selu Pomazatin u Kosovu Polju. Zatim su premestili leševe, odneli su ih u Batajnicu, u Srbiji. Nedostaju im mnogi delovi tela, koje još nismo našli”, u dahu je ispričala Šerife Mirena, supruga ubijenog Nazifa Mirene.
Tiho, uz puno uzdaha, govorila je u prostorijama Resursnog centra za nestala lica u Prištini.
Te večeri, obratili su se komšijama Srbima za pomoć.
“Svi smo otišli u jednu srpsku porodicu, tu su nam blizu. Otišli smo u jednu porodicu, gde su bili vojnici koji su se oblačili… Oni su nam rekli da ne znaju ništa tačno o našima. Rekli su nam da odemo u policijsku stanicu… Nakon toga, mi smo samo radile, po podacima koje smo dobijali od ljudi, po onome što su ljudi govorili, te u zatvoru su, te su ovde, nismo znale gde da se uputimo, jer i nismo imale gde da se uputimo. Jer, tada je bio rat i nismo smele uopšte da izlazimo”, nastavila je teško.
Šest godina nisu znala da joj je suprug i ostali muškarci iz familije ubijeni.
“Ljudi okolo su znali, ali niko nije imao hrabrosti da dođe nama to da kaže. Kada su ih sahranili u Pomazatinu, neko je pronašao tamo ličnu kartu jednog lica iz porodice Mirena. Oni su znali, ali niko nije mogao da dođe i da nama to kaže, jer smo ostale samo mi žene i deca”, priča Šerife za KoSSev.
Seća se svakog momenta, kada je sa dvoje ljudi otišla u Pomazatin. Tamo je, tvrdi, našla Nazifovu kapu.
“Čim sam ugledala kapu, rekla sam: Ovo je Nazifova kapa”. Komšije koje su pošle sa mnom, da ne bih poverovala u to, su rekle: Ma nije, nema samo tvoj muž takvu kapu”, dodaje.
Tvrdi da su porodici non-stop govorili da su njihovi najmiliji u zatvorima.
“Pozivali su nas do odemo da se sastanemo sa nekim čovekom na Merdaru, da odemo da ga vidimo u zatvor u Srbiji. Htela sam da odem, ali me deca nisu pustila govoreći mi: „I tatu su ubili i ti hoćeš da ideš tamo.“ I dok ih nisu našli, preko Vlade, mi nismo ništa znale. Davale smo novca koliko smo mogle ljudima koji su nam govorili, nekim advokatima, davali smo u to vreme po 100 maraka, ali ništa tačno nismo saznale”.
Želela bih i ja da kažem, dodala je Fetije Mirena, koja je zajedno sa Šerife godinama čekala da sazna strašnu vest.
“Moj muž se zvao Nezir Mirena. Rođen je 1964 godine. Imao je 35 godina. Završio je geometriju, ali je tada radio kao osiguranje u KEK-u (Elektroprivreda). Bio je miran i porodičan čovek. Sa njim sam u braku provela 12 godina. Nikad nije imao, niti nas je zanimalo da se bavimo nečim što se dovodi u vezu sa ratom. Interesovala ga je njegova žena, njegova deca i njegovi roditelji. Za mene je bio veoma dobar čovek, a mislim da je to bio i za druge. I tako ga odvedoše”, brišući suze pričala je Fetije za KoSSev.
Tražili smo svuda, nastavila je.
“Gde god smo čuli da se govorilo, te ovde su, te onde su. Davali smo i velike pare. Moju jetrvu su zvali i govorili da će joj dovesti sina Mentora na granicu. Dala je 40.000 nemačkih maraka jednom advokatu u Srbiji, koji je govorio da će dovesti dete te danas, te sutra, izađite na Merdare i pogledajte ga”.
To su bile obmane, dodala je sležuči ramenima u očaju.
“Upropastili su čitave kuće, naša srca, nije ostalo ništa živo u nama. Za nas je ovo samo prolazni život, koji provodimo u mraku”.
Fetije Mirena je majka četvoro dece. Da krene da priča, podvlači ni 500 stranica ne bi bilo dovoljno da opiše užase i patnje kroz koje je porodica prošla. Na telefonu je pokazivala fotografiju mlade, lepe žene, u venčanici, na groblju. Ćerka nije pravila svadbu, samo je otišla na očev grob.
“Kao majke smo mnogo propatile. Našu decu nikada ne možeš da vidiš srećne i radosne”.
Ranije je objavljeno da se „21. aprila 1999. u Kosovu Polju iz voza iskrcala grupa paravojnih formacija koja su došla iz Srbije. Obučeni u crno, naoružani i maskirani, ušli su u kuće…”
Šerife ističe da za ovaj zločin nije bilo suđenja.
“Nisu nas zvali ni u sud u Hagu niti bilo gde i još uvek nam je rana to što nismo pronašli ratne zločince. Uvek ćemo tražiti da ratni zločinci budu izvedeni pred lice pravde”
Veruje da bi se istragom saznalo ko su ubice.
“Nama su Srbi bili komšije”, dodaje u očaju Fetije Mirena i ističe:
“Nadamo se da će se njihova sudbina veoma brzo rasvetliti. Nadam se da će i Beograd i Kosovo raditi na tome i da će, kako za Albance, tako i za Srbe obelodaniti njihovu sudbinu. Mi smo i sa srpskim majkama i ženama održavale sastanke i sa njima smo se veoma lepo rastale.”
“Može da se vrši pritisak na Srbiju, ali se na tome ne radi. Ima dosta nestalih lica i čini se zločinci su ih zaboravili, ali mi ih nikada nećemo zaboraviti”, podvukla je Šerife Mirena u Prištini.
Nisu identifikovani
“Problem je Prištini. Odbijaju da urade identifikacije”, kazala je Verica Tomanović u Beogradu.
Povodom Međunarodnog dana nestalih, 31 avgusta 2024, Fond za humanitarno pravo, u ime REKOM mreže pomirenja predstavio je knjigu “Dostojanstvo za nestale” o 1636 nestalih osoba u vezi sa ratom na Kosovu. Sa konferencije za medije, upućen je apel dvema vladama da udvostruče napore kako bi se identifikovali posmrtni ostaci u prištinskoj mrtvačnici.
Međunarodna komisija za nestale osobe (ICMP) na svom sajtu ističe da je prikupio 97 odsto uzoraka DNK materijala porodica nestalih potrebnih za proces identifikacije, ali u u više od 1.700 slučajeva, uključujući i oko 400 predmeta koji se nalaze u prištinskoj mrtvačnici, nije bilo moguće utvrditi podudarnost.
EULEX-a je aprila 2022, obavestio javnost da zajedno sa kosovskim vlastima rade na pregledu svih ljudskih ostataka koji se čuvaju u prištinskoj mrtvačnici.
Sa namerom da upitamo o rezultatima trogodišnjeg rada i posebno osvrnemo na temu identifikacije i dosadašnjeg forenzičkih timova Euleksa, početkom maja ove godine, KoSSev se obratio toj misiji sa molbom za kratak intervju sa šeficom Euleksovog tima sudske medicine, dr Luizom Marinjo. Odgovorili su da nije dostupna i da će se javiti kada u pogodom trenutku.
Tokom godina otkrivane su greške i prilikom identifikacija, naročito u vremenu kada je to činjeno klasičnom identifikacijom, odnosno prepoznavanjem.
Zbog ovakvih primere, Verica Tomanović podseća, porodice su tražile reeshumaciju oko 2000 sahranjenih. To je posebno delikatno, dodaje, jer su porodice napravile spomenike.
Njene reči je čuo, kaže, jedino Bajram Ćerkinaj, predsednik udruženja “Glas Roditelja” iz Mitrovice, kasnije i direktor Resursnog centra za nestala lica u Prištini. Insistirao je da se ovaj proces sprovede.
Verica Tomanović ističe da je tako otkriveno 13 pogrešnih identifikacija.
“Srce jednako boli i albansku i srpsku majku”, rečenica je po kojoj će se pamtiti Bajram Ćerkini, koji je preminuo početom 2025. ne dočekavši da sazna sudbinu svog sina Rešata za kojim je tragao 26 godina.
Ćerkini i Milorad Trifunović, koordinator Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu, koji je preminuo 2020. godine, tragajući od 1998. za bratom Miroslavom, ostaće upamćeni kao dvojac koji je napravio ogroman i važan korak zajedno nastupajući i osnivajući Resursni centar za nestala lica u Prištini.
Ostaće zapamćeni po hrabrim nastupima u kojima su uvek podvlačili i da političari koče proces rasvetljavanja sudbine nestalih, ali i da porodice neće odustati.
Greške
Prilikom identifikacija grešili su i oni kojima je poveren ovaj osetljiv posao.
Zbog niza propusta UNMIK-a, porodica Rajka Milenkovića iz Kosovske Mitrovice posmrtne je dobila tek 2014. godine, 14 godina nakon što je pronađen, više od deset godina od pozitivne DNK identifikacije.
Milenković je nestao 14 novembra 1999 u selu Bukoš, u opštini Vučitrn. Njegovi pronađeni posmrtni ostaci u Vučitrnu, sahranjeni su u Prištini. Kako je navedeno u UNMIK-ovom dokumentu naslovljenim sa “Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju”, telo je ekshumirano juna 2000. na dragodanskom groblju.
Iako je postojala podudarnost DNK podataka, Unmikovo odeljenje za Sudsku medicinu “greškom” je 2003. predalo posmrtne ostatke Milenkovića albanskoj porodici, nestalog B. K. iz Kline.
Spekulisalo se da su posmrtni ostaci prbačeni u mrtvaničnicu u Orahovcu ili Suvoj Reci, ali je Savetodavna komisija za ljudska prava UNMIK-a izvukla sledeći zaključak:
“Čini nam se da od trenutka kada su ograni UNMIK-a shvatili da su posmrtni ostaci Rajka Milenkovića izgubljeni, svi kontakti između porodice i UNMIK-ovih organa prekinuti.”
Tek u drugoj polovini 2013, posle insistiranja Savetodavne komisije za ljudska prava UN na Kosovu, a po žalbi porodice Milenković, “greška” je ispravljena.
Deklaracija kao poslednja nada
Deklaracija potpisana krajem prošle, 2024. godine, obavezuje Beograd i Prištinu da sarađuju na lociranju i identifikaciji stotina ljudi koji se još vode kao nestali tokom sukoba 1998-1999.
Politička volja je ključna prepreka u rešavanju problema nestalih, podvlači i Bekim Bljakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo, koji je prvi preporučio da se pitanje nestalih lica nađe na dnevnom redu dijaloga u Briselu.
“I nakon zajedničke deklaracije, premijera Kosova Kurtija i predsednika Srbije Vučića, ni slovo nije sprovedeno. Nije čak ni održan jedan sastanak te zajedničke dogovorene komisije. Bez obzira što kažu da je pitanje nestalih humanitarno i da dalje se sve sprovodi kao da je političko”.
Podvlačeći u razgovoru za KoSSev da identifikacije poslednjih godina idu jako sporo, zaključuje da “ako se nastavi ovakvim tempom neće biti nekog pozitivnog progresa”.
Činjenica je da potraga za nestalima teška 26 godina nakon rata, ističe.
“Međutim, kosovske institucije bi morale da budu mnogo proaktivnije i reše pitanje posmrtnih ostataka u mrtvačnici Instituta za forezenku u Prištini. S druge strane, sumnja se da u Srbiji može biti još masovnih grobnica. Srpska strana bi trebalo da pronađe te informacije ukoliko postoje, da obavi ekshumacije i da se tela predaju porodicama”.
I porodice nestalih su žrtve, uvek ističe Bekim Bljakaj.
Opasne posledice po društvo
Fond za humanitarno pravo Kosovo 2022. godine izveštajem “Memorijalizacija, njena uloga i značaj u suočavanju sa prošlošću”, posebno ističe značaj memorijalizacije i osvrće kako ona izgleda u praksi.
“I to je prestrašno. U Srbiji, gde su bile masovne grobnice, u Batajnici, gde je pronađemo 755 tela kosovskih Albanaca, nema niti jednog kamena, pločice ili memorije. Na Kosovu i sami znate, na mestu gde su nestala dva novinara, svake godine je oštećena ili ukradena jedna mala spomen pločica, sećanje na njih. Ta mesta treba da se obeležavaju svuda, za sva nestala lica. Dok ne stvorimo tu svest i društvo i političari će pitanje žrtava posmatrati jednostrano”.
Nedostatak takve svesti zasejava novu opasnost. Društva koja se iskreno ne suoče sa prošlošću, plaćaće ceh u bućnosnosti.
“To možemo da izmerimo kroz naš projekat koji se odnosi na neformalno obrazovanje mladih, u čijem sklopu organizujemo letnju školu za tranzicionu pravdu”, objašnjava Bljakaj i dodaje:
“Primetili smo poslednjih godina da su sve radikalniji mladi, rođeni posle rata, koji nemaju lično iskustvo, nego su dobili informacije u porodici ili putem medija. Očito smo u nekom lošem pravcu i da smo stvarali generacije koji imaju predrasude, nemaju tačne informacije o prošlosti i na žalost, to je potencijal za neki drugi krug nasilja u budućnosti. Čak i bez nasilja, nenormalno je živeti sa takvim potpuno suprotnim stavovima o prošlosti. Naravno, prvi korak je prihvatanje istine i priznanje žrtava sa bilo koje strane”.
Porodice moraju da budu u centru tih dešavanja kada je reč o suočavanju sa prošlošću.
Centar za utehu
Porodice nestalih uglavnom su materijalno nezbrinute, socijalno na ivici, psihički iscrpljene.
Potrebno im je i da se njihova priča čuje. Zato je Fond za humanitarno pravo Kosovo jedna od važnih adresa.
Druga je Resursni centar za nestala lica u Prištini.
“Resorni centar nam je otvorio vrata. Ovde smo ispričali svoje muke. Ukazali su nam na neke stvari, gde su i kakve su, jer mi nismo znale”, kazala je Fetije Mirena objašnjavajući da su i Šerife i ona ovde našle novu nadu i podršku, i zahvaljujući njima svoju sudbinu ispričale i u Beogradu i Nišu.
“Ići ćemo gde god je potrebno”, podvlače.
Na Kosovu ima 25 registrovanih organizacija ili udruženja porodica nestalih lica, ali je mali broj zapravo funkcionalan, podseća Nataša Božilović, programska menadžerka Resursnog centra za nestala lica.
Simbolično smešten u zgradi autobuske stanice u Prištini centar je siguran prostor gde porodice, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, dođu da ispričaju svoje priče, sastanu se jedni sa drugima.
“Put ka izlečenju, pomirenju i nekom normalnom životu, počinje od toga da prepoznemo žrtve jedni drugima”, dodaje Nataša Božilović i nastavlja:
“I porodice su godinama zloupotrebljavane i zanemarivane od od strane raznih institucija. Onda su shvatili da se moraju okrenuti jedni drugima, da udrže svoje snage do zajedničkog cilja”.
Božilović dalje opisuje kako politička situacija utiče na ovaj proces:
“Svi znamo da su postkonfliktna društva veoma krhka, i da mišljenja i izjave onih sa vrha mnogo utiču na situaciju na terenu. Ukoliko je odnos Beograda i Prištine takav da nema javnih prepucavanja i nekih huškačkih izjava, onda je atmosfera i odnos među porodicama drugačiji. Čim se nešto zakuva na vrhu, to oseti u radu sa porodicama. Treba biti pažljiv i obazriv, pre sega mislim na predstavnike vlada, da svojim delovanjim i izjavama nanose veliku štetu porodicama žrtava”.
Njen kolega, Megim Mamović, klima glavom. U potpunosti se slaže.
Bez ozbira na sve, Resursni centar za nestala lica ne odustaje od organizovanja sastanaka i razgovora..
“Ove dve gospođe”, kazao je Mamović, “i druge porodice su narušenog zdravlja”. Pokazao je ka ulaznim vratima. Maločas su kroz njih izašle supruge i majke iz porodice Mirena. Žurile su da se vrate na posao.
“Psihosocijalna podrška je jako važna. Članovi porodice imaju potrebu da se čuju i da pričaju jedni sa drugima. Na poslednjoj radionici, bila je žena od 80 godina. Nikada je pre niko nije zvao da govori. Izgubila je sina i ćerku. Došla i podelila svoju priču, osetila je olakšanje”, podvlači Mamović.
Dvostruke žrtve
Istraga otmica i nestanaka bila je pod direktnim mandatom misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK), koja je imala izvršnu vlast u okviru Rezolucije 1244 do 2008. godine. Policija i pravosudni organi tada su bili u potpunosti u rukama misije UN na Kosovu.
Od 2008. godine, izvršna vlast vladavine prava, kao i odgovornost za istrage i krivično gonjenje zločina je u rukama Misije Evropske unije za vladavinu prava (Euleks). Euleks će u fazama, od 2014. predavati izvršni mandat u oblasti istrage i pravosuđa kosovskim vlastima.
Institucije pod međunarodnom ingerencijom napravili su seriju propusta i grešaka, za koje niko nije preuzeo odgovornost ili ponudio adekvatno objašnjenje. Ponuđeni odgovori svode se na to da se osoblje UNMIK-a često menja ili rotira, da zaposleni ne znaju šta je rađeno pre nekoliko dana.
Izgleda da je u pitanju bio nedostatak upravljanja, smernica i komunikacije, kako interno tako i eksterno. Drugim rečima, potpuna neorganizovanost i haos. Da li je postojao i politički motiv ili je reč samo o potpunoj neodgovornosti na pojedinačnom i višem upravljačkom nivou?
Tragičan primer je i nestanak novinara Marjana Melonašija, prijavljen septembra 2000, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, Crvenom krstu Jugoslavije i MUP-u Republike Srbije, ali i UNMIK-u.
UNMIK je istragu otvorio tek pet godina kasnije, 2005 godine. Policajac UN misije je otvorio istražni fajl da bi ga zatvorio kasnije istog dana. UNMIK nije nikoga ispitao u vezi sa ovim nestankom. Istražni “napor” je bio pro forme, ne stvaran.
UNMIK nije uradio ništa u slučaju nestanka novinara Marjana Melonašija, detaljno je opisano u mišljenju Savetodavne komisije za ljudska prava (HRAP).
Ta komsija osnovana je 2006. godine na Kosovu, kao reakcija na kršenja ljudskih prava koja su zabeležile tela UN za ljudska prava, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), Amnesti internešenel (AI), Human Rights Voč (HRW), a takođe i velikih kritika Saveta Saveta Evrope (SE) i Evropske komisije za demokratiju kroz pravo („Venecijanska komisija“).
Odlazeći sa Kosova, Marek Novicki, međunarodno priznati advokat u oblasti ljudskih prava i bivši Ombudsman na Kosovu, u poslednjem, u konačnom izveštaju Savetodavne komisije za ljudska prava (HRAP) UNMIK-a, kojom je predsedavao, beležeći brojne propuste u istragama, zaključio je: ovo slučaj dvostrukih žrtava – zločina i nedostatka delotvornih istraga od strane UMMIK-a.
Taj jasno dokumentovan sažetak izgleda da nije uzdrmao vlasti. I dalje nema pomaka na temu pronalaska nestalih osoba.
“Na ovo reagujem sa dubokom tugom i saosećanjem za sve žrtve, bilo albanske, srpske ili romske. Obaveza efikasnog traženja nestalih i krivičnog gonjenja počinilaca bila je očigledna. Pravo na život, najosnovnije od ljudskih prava, to zahteva. Na Kosovu je to bila prva dužnost UNMIK-a, zatim kosovskih vlasti i misije EU. Rezultat je, nažalost, skoro nikakav. Mogu to da sumiram rečima „masovni bolan neuspeh“ – svih nas”, kaže Novicki za KoSSev.
Nedostatak istrage jeste kršenje ljudskih prava.
“U kontekstu Kosova, suočavamo se sa najtežim kršenjima člana 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima (EKLJP) koji garantuje pravo na život. Obavezuje se na zaštitu od lišavanja života i efikasno krivično gonjenje počinilaca. Vlasti moraju učiniti sve kako bi osigurale da počinioci budu izvedeni pred lice pravde i strogo kažnjeni. Garancije ovog prava imaju svoju osnovu u ustavima svih evropskih država i EKLJP i moraju se poštovati, svuda, a Kosovo ne bi trebalo da bude izuzetak”, zaključuje Novicki, tokom karijere angažovan i kao ekspert pri direkciji Saveta Evrope za ljudska prava i Venecijanskoj komisiji.
U mišljenjima objavljenim od 2010. do 2016. godine, Savetodavna komisija za ljudska prava (HRAP) je ocenila da su žalbe porodice koje su im se obraćale tražeći istinu i pravdu – opravdane. HRAP je preporučio šefu misije UNMIK da se javno izvini porodicama i da Euleks nastavi istragu. Traženo je i da Ujedinjene nacije omoguće obeštećenje porodicama žrtva i da i o tome obaveste javnost.
To se nije dogodilo.
“Porodice nastradalih treba da nastave da traže nastavak istrage, iako će kako vreme odmiče sve teže doći do očekivanih rezultata. Vlasti se ne mogu razrešiti toga, dok se ne iscrpe svi mogućnosti gonjenja. Za to je potreban pritisak javnosti, uključujući i medije. Vidim važnu ulogu u ovom pogledu i institucija Ombudsmana”, ukazuje Novicki.
Uloga medija
A mediji su uglavnom su odigrali negativnu ulogu, čak i kada ne koriste jezik mržnje, izveštavaju samo jednoj strani i time podupiru ekstremne stavove, još primećuje Bekim Bljakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo i podvlači:
“Osim par pozitivnih primera”
Veran Matić, nekadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik televizije B92, predsednik Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) kaže nikada nije bilo prave, profesionalne i intezivne potrage za nestalima i da je najveći broj pronađen kao deo istrage o ratnim zločinima, a ne kao potreba porodice i društva.
“Permanento je u drugom planu i u kulturi politika koje vladaju našim društvima. Takođe, potraga za nestalima je vezana uz rad tužilaštva za ratne zločine, pa kada neko želi da posvedoči, razmišlja da li će imati problema sa tužilaštvom, čak i ako nema veze sa zločinom. Postoji jedna vrsta ustezanja, a naročito kada su dominantne politike da štite svoje zločince”.
Ipak, mediji mogu imati jako važnu ulogu u procesu saznavanje istine.
“Dokumentarac o Otmici u Sjeverinu koji je svojevremeno napravila B92 je razotkrio to monstruozno ubistvo, a nakon emitovanja usledila su hapšenja i podignute optužnice. Mi smo nastojali da kroz emisije o suočavanju sa prošlošću senzibiliramo sveukupnu javnost, sa humanitarnog, ljudskog aspekta”, podseća.
Poslednjih godina posebno baveći se temom nestalih u Hrvatskoj, Matić ističe da je jako je važno da se tema potrage za nestalima poveže sa likovima, sa ljudskošću, da to nije samo statistika.
“Nedavno je proneđeno telo Hrvata, Mije Radića, u čijoj sam potrazi i sam učestvovao. Potraga je trajala 34 godine. Dakle, zaista je moguće uz određenu vrstu politčke volje.”
B92 je emitovala i serijal, “Dobri ljudi u vremenu zla”, po knjizi Svetlane Broz, o ljudima koji su rizikujući život spasavali sugrađane druge nacije, ali i tada i sada jedan deo junaka tog serijala traži anonimnost, jer i danas imaju probleme.
“Koren toga je u tome što su pitanja odnosa u ratu i nestalih permanentno politička pitanja i sa njim se vode politički ratovi kao produžetak ratova koji nisu završeni do danas. Vidimo da je retorika često takva kao da će se sutra nastaviti oružani sukobi”, podvlači Matić i dodaje:
“Poslednjih nekoliko godina mi smo ponovo u tom hladnom ratu. Ne postoji saradnja, ne postoji ozbiljna zainteresovanost da se pronađu nestali, a vreme protiče. Svakoga meseca sve je manje šansi, manje svedoka i onih koji mogu dati informacije o nestalima. Kao da je nekome stalo da to tako ostane”.
Mediji ne mogu da rade potragu za nestalima, ali mogu da omoguće poltikama da se komotnije osećaju u njihovoj dužnosti da istraže pitanje nestalih.
“To nije etička tema. Svako od medija ima obavezu da se bavi najtežim pitanjima naših društva na različite načine, ako je važno i da kada se rade istraživačke teme i objavljuju informacije da se pominju svi nestali. Oni su svi naši nestali i mi kao novinari i profesionalci treba da se tako ponašamo”.
Serbeze Hadžiaj, istraživačka novinarka BIRN-a koja se godinama bavi bezbednosnim pitanjima i ratnim zločinima, skoro da je jedina novinarka koja se temom svih nestalih bavi u medijma na albanskom jeziku na Kosovu.
“Na Kosovu, kao i u drugim posleratnim društvima, ljudi često više vole da vide samo jednu stranu kao žrtvu. Mnoge moje priče odražavaju stvarnost, ali ta stvarnost nije uvek dobrodošla, posebno kada uključuje razotkrivanje zločina koje su počinile sve strane. Često dobijam komentare koji me etiketiraju kao „špijuna“, „prosrpskog“ ili nekog ko pokušava da „izbalansira“ zločine. Ove etikete meni lično ne smetaju. Ono što me zaista brine je politički način razmišljanja—i činjenica da većina medija i civilnog društva, na svim stranama, i dalje izgleda nespremna da položi teret prošlosti i radi na izgradnji mirne budućnosti”, istiće Hadžiaj u razgovoru za KoSSev.
Mediji i novinari u velikoj meri odražavaju realnost jedne zemlje i njenog društva, dodaje ona.
“Ali moguće je — i neophodno — prekinuti ovaj krug animoziteta. Ne treba biti strah od linča ili etiketiranja narodnog neprijatelja. Skoro dve decenije nakon rata, mediji na Kosovu I u Srbiji trebalo bi da budu glasniji u borbi za mir i stabilnost u regionu. Nažalost, oni još uvek nisu spremni da preuzmu tu ulogu”.
Kada mediji izveštavaju o nestalim osobama, obično se svaka strana drži svoje verzije istine.
“Nestale osobe ostaju jedno od najbolnijih poglavlja rata. Činjenica da svaka strana traži odgovore samo za „njihove“ nestale ne pomaže u zatvaranju tog poglavlja. Problem prevazilazi spremnost medija da izveštavaju ili želju ljudi da se zalažu za istinu i pravdu. Sa srpske strane, ovo pitanje bi se moglo lakše rešiti da ratne arhive i dalje nisu klasifikovane kao poverljive. U ovom trenutku, čini se da je međunarodni pritisak najefikasniji put napred”, kaže, pa i ona zaključuje:
“Politička volja je neophodna. Ali društvo takođe ima svoju ulogu — ono mora da podstakne političke lidere da deluju humanije i okončaju patnju hiljada porodica. Većina onih koji su nestali bili su civili, odvedeni samo zbog svoje nacionalnosti.”
Taj bol se ne može izlečiti bez istine, a istina ne može doći bez političke hrabrosti.
“Volela bih da znam gde se on sada nalazi. Da pronađem njegove zemne ostatke, da ih sahranim na dostojan način jer on je to zaslužio”, rečenica je svake majke, supruge i sestre koja traga.
Da li je moguće da ljudi žive zajedno dok se ne reši pitanje nestalih?
“Nemoguće je”, odgovorili su mnogi sagovornici KoSSeva.
I zašto politike ne rešavaju pitanje nestalih?
Jer je volja njihova.
