Priča o dvojici generala i jednoj poseti Hagu

Autor: Veton Suroi (Surroi) Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Jedan pokajnik koji je pokriven ćutanjem i jedan koji nastavlja borbu iz groba; zašto nema pomirenja sa Kosovom?

1.

Bio sam svedok Tužilaštva na suđenju dvojici generala Srbije pred Tribunalom za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju, i oba generala su tokom ove godine puštena pre vremena.

General Nebojša Pavković je bio na suđenju zajedno sa drugim optuženima, kao deo “zajedničkog kriminalnog poduhvata” zajedno sa drugim generalima i Nikolom Šainovićem, najvišim srpskim zvaničnikom koji se bavio Kosovom nakon S. Miloševića.

Tokom rata na Kosovu, Pavković je bio komandant Treće armije. Svake večeri sam video njegovo lice u vestima srpske televizije, snimljeno na frontu sa vojnicima, obučenim u borbene uniforme i sa oružjem u rukama – motivišuća slika vojne propagande. Tokom suđenja u Hagu, njegovo nekada samouvereno lice sada je bilo odlučno da ne da nikakav znak, dok je čitana optužnica Tužilaštva:

“Dana 25. marta 1999. ili oko tog datuma, snage Savezne Republike Jugoslavije i Srbije opkolile su i napale selo Bela Crkva (opština Orahovac). Mnogi stanovnici Bele Crkve pobegli su duž reke Belaje izvan sela i bili primorani da traže utočište pored železničkog mosta. Kada su snage SRJ i Srbije prišle mostu, otvorile su vatru na određeni broj meštana, ubivši 12 osoba, uključujući 10 žena i dece. Dvogodišnje dete preživelo je ovaj incident. Snage SRJ i Srbije potom su naredile preostalim meštanima da izađu iz korita potoka, pri čemu su stariji muškarci i dečaci odvojeni od starijih muškaraca, žena i male dece. Snage SRJ i Srbije naredile su starijim muškarcima i dečacima da se skinu, a zatim su im sistematski oduzeli sve vredne stvari. Ženama i deci je zatim naređeno da se upute ka susednom selu zvano Zrze. Lekar iz Bele Crkve pokušao je da razgovara sa komandantom napadačkih snaga, ali je pogođen i ubijen, zajedno sa svojim unukom. Preostali muškarci i stariji dečaci su potom vraćeni u korito potoka pod nadzorom snaga SRJ i Srbije. Kada su se povinovali naredbi, na njih je otvorena vatra, ubivši približno 65 Albanaca sa Kosova“.

2.

Drugi general bio je Vlastimir Đorđević, zamenik ministra unutrašnjih poslova.

Nikada ga ranije nisam video, a Tužilaštvo me je pozvalo kao „kontekstualnog“ svedoka, onog koji je trebalo da objasni političke okolnosti, pregovore, opšte stanje, kako bi se stekla slika o tome kako je eskalirao oružani sukob i koje su bile aktivnosti vlasti Srbije protiv građana Kosova, bilo da su u pitanju miroljubivi učesnici otpora, obični civili ili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK).

General Đorđević, poznat kao Rođa, suočavao se sa delovanjem svojih podređenih, kao u sledećem slučaju:

„Dana 27. marta 1999. ili oko tog datuma, snage Savezne Republike Jugoslavije i Srbije bombardovale su selo Izbica (opština Srbica) teškim naoružanjem. Najmanje 4.500 meštana Izbice i okolnih sela sklonilo se na livadu u Izbici. Dana 28. marta 1999., snage SRJ i Srbije opkolile su meštane i prišle im tražeći novac. Nakon što su snage SRJ i Srbije opljačkale vredne stvari meštana, muškarci su odvojeni od žena i male dece. Muškarci su potom podeljeni u dve grupe, od kojih je jedna poslata na obližnju brdo, a druga u korito obližnjeg potoka. Snage SRJ i Srbije potom su otvorile vatru na obe grupe muškaraca, pri čemu je ubijeno najmanje 116 Albanaca sa Kosova. Takođe, 28. marta 1999., žene i deca okupljeni u Izbici primorani su da napuste područje i krenu prema Albaniji. Dve stare žene sa invaliditetom sedele su na prikolici i nisu mogle da hodaju. Snage SRJ i Srbije zapalile su prikolicu, i obe žene su spaljene žive. Pored toga, Đorđević je optužen i za prikrivanje tela ubijenih na Kosovu, smeštanjem u masovne grobnice u Srbiji ili čak u kamionima sa prikolicama bačenim u Dunav“.

3.

General Đorđević je bio prvi osuđenik koji je dobio 27 godina zatvora.

Video sam ga u Hagu, više ne na suđenju, već u zatvoru. Bio sam tamo da posetim bivšeg komandanta OVK koji je bio optužen, i dok smo sedeli u delu za posetioce, prišao je. Pružio je ruku i rekao:

„Došao sam da vam kažem da sam zaslužio zatvor. Odgovoran sam za zločine protiv vašeg naroda i veoma mi je žao. Izvinjavam se“. Zatim se povukao u svoj deo sale za posete, gde su bili njegovi članovi porodice.

Godinu dana kasnije, Apelacioni sud je održao ročište i kazna mu je smanjena na 18 godina. Tokom ovog suđenja tražio je reč i rekao:

„Godine 1999. na Kosovu su počinjeni ratni zločini. Nisam želeo da se ti ratni zločini dogode, i da mogu da vratim vreme, postupio bih drugačije.“ Zatim je dodao: „Duboko se kajem zbog svih žrtava na Kosovu i zbog patnje kroz koju su prošle njihove porodice. Bez ikakve rezerve, izvinjavam se svim albanskim civilima koji su izgubili život.“

Takođe se izjasnio i o prikrivanju tela:

„Da, bio sam uključen kada su kamioni sa telima stizali u Batajnicu (masovna grobnica u blizini Beograda), ali nisam znao kada su zločini počinjeni, nisam se suočio sa onima koji su pokušali da prikriju i sakriju zločine i nisam preduzeo nikakvu meru da pronađem odgovorne za ratne zločine, što sam trebao da uradim.“

General Đorđević je pušten u junu ove godine, nakon što je odslužio dve trećine kazne. Nisam čuo da je izjavio bilo šta niti da je neko rekao nešto o njemu. Vratio se na slobodu – u tišini.

4.

Nekoliko meseci kasnije, Nebojša Pavković je pušten iz zatvora iz humanitarnih razloga, jer je bolovao od neizlečive bolesti.

Preminuo je 20. oktobra, a predsednik Vučić je poslao telegram saučešća, ističući da je general „posvetio život službi vojske i države“. Ali, prema presudi Haga tribunala, upravo su ta vojska i država počinile sledeće:

„Dana 25. marta 1999. ili oko tog datuma, snage Savezne Republike Jugoslavije i Srbije napale su sela Mala Kruša i Velika Kruša. Meštani Male Kruše sklonili su se u šumsko područje izvan sela, gde su mogli da vide snage SRJ i Srbije kako sistematski pljačkaju i pale njihove kuće. Meštani su se potom sklonili u kuću Sejdija Batuše (Sejdi Batushës), koja se nalazi na periferiji Male Kruše. Tokom jutra 26. marta 1999., snage SRJ i Srbije pronašle su meštane. Naredile su ženama i maloj deci da napuste područje i krenu prema Albaniji. Muškarci i dečaci su zaustavljeni i pregledani, a njihovi lični dokumenti i vredne stvari su im oduzeti. Zatim su snage SRJ i Srbije pod pretnjom smrću naterale muškarce i dečake da krenu ka napuštenoj kući u Maloj Kruši. Snage SRJ i Srbije primorale su muškarce i dečake da uđu u kuću. Kada su muškarci i dečaci bili unutra, snage SRJ i Srbije otvorile su vatru iz mitraljeza na grupu. Nakon nekoliko minuta pucanja, snage SRJ i Srbije zapalile su kuću da spale tela. Kao rezultat pucanja i požara, poginulo je približno 105 Albanaca muškaraca i dečaka sa Kosova.“

General Pavković je sahranjen u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Čak i u smrti, sa sećanjem koje nije pokajničko i bez pomirenja, biće deo kontinuirane borbe protiv dece, žena i muškaraca Kosova.

 

Tekst je prenet sa portala KoSSev.