Zagrebačka premijera predstave Matija: Zagrlite svoje dete i recite mu da ga volite

Izvor: Autonomija

Sinoć je u Zagrebu (19. septembra), u majušnom teatru „Arterarij“, bila premijera predstave „Matija“, nastale prema romanu Draga Hedla („Akademska knjiga“, Novi Sad). Predstavu je režirao Patrik Lazić, a tri ključna lika u predstavi igraju glumci: Dražen Bratulić, Doris Šarić Kukuljica i Domagoj Ikić.

Moćni i potresni Hedlov roman o gubitku sina Matije dobio je svoje snažno scensko uprizorenje. Patrik Lazić najpre je odgovorno i znalački odabrao tačna uporišta Hedlovog romana, a potom je diskretnom, jednostavnom i preciznom rediteljskom rukom to – 37 poglavlja dugo oproštajno pismo oca od sina – pretočio u ovovremenu grčku tragediju, u nešto što će zasigurno obeležiti pozorišni život Zagreba, ali i život publike koja predstavu bude gledala.

Očev, ali zapravo roditeljski krik bola, zbog gubitka deteta, izvanrednog čoveka i vrsnog naučnika, koji je sa 43 godine odlučio da svojevoljno ode s ovog sveta, nije samo nefikcijska tragična porodična priča, već poziv za unutrašnje buđenje, preispitivanje, neka vrsta opomene, štaviše žutog kartona svima nama za nesvest, nebrigu, nemar, nesolidarnost i neosetljivost za druge ljude, posebno one koji osećaju sve neravnoće ovog sveta.

Lazić predstavu tačno postavlja na dva ključna nivoa, odnosno uokviruje dvema opozitnim nitima priče: beznađem na početku i nadom na kraju. Na početku – bolno tragičnom vešću o smrti sina, koju Matijin otac mora saopštiti Matijinoj majci Ljerki. „Nema više našeg Matije.“, reći će Hedl, otpočinjujući ovu nepodnošljivo bolnu priču, kojoj će Lazić na kraju otvoriti taj, preko potrebni, makar paradoksalni put ka nadi. Nju će on kroz slike sećanja roditelja na sina prostrti na sceni malog zagrebačkog teatra, možda baš onakvog kakvog je Matija priželjkivao i kanio da otvori, jednom kad se povuče iz naučničkog miljea i posveti svojoj velikoj ljubavi- muzici.

Depresiju, sindrom pregorevanja, teror uspeha po svaku cenu, usamljenost, strašnu usamljenost i sve laži američkog sna, ali i golemu ljubav tročlane porodice Hedl, koju je na okupu držao Matija, jednostavnom, ali iskonski tačnom glumačkom posvećenošću oživljavaju odlični glumci – sve troje, a Doris Šarić Kukuljica kao majka Ljerka je m a e s t r a l n a! Igrati majku tragetkinju pred živom majkom tragetkinjom, gledati je u oči i tako udvajati bol koja se preživeti ne može, u stanju je samo onaj ko istinski razume bezgraničnu dubinu jame majčinskog bola.

Gde god bude gostovala predstava „Matija“, ne treba je propustiti, iako od nje može da se svisne. Ne treba je propustiti, jer se retko u nekom umetničkom procesu dešava da niko nikoga ne pokvari: ni reditelj knjigu, ni predstava pisca, ili svi oni zajedno publiku. Evo jednog velikog izuzetka: i pisac, i reditelj, i publika, i svi koji su radili na predstavi, čvrsto ujedinjeni, podsećaju na jedno divno biće, koje je bilo divno jer su ga tako divno vaspitala i podigla dva, očigledno,  divna roditelja.

I dok u nekoj imaginarnoj slici, negde gore, na nekim nebeskim slavonskim putima, po klaviru prebira sin Ljerke i Draga, ako posle knjige i predstave „Matija“ samo jedan roditelj čvršće prigrli svoje dete i bez zadrške i stida mu kaže da ga voli, a može komotno i svakog dana, misija Draga Hedla, Patrika Lazića i glumaca je uspela.

Tekst prenet sa portala Autonomija.