MAJA PELEVIĆ: Bez klasne borbe nema borbe za bilo koje manjinsko pravo

Piše: Snežana Miletić

U svojim dramama već je apsolvirala da je žensko telo odavno postalo profitabilna roba, a činjenicom da je taj fenomen u novije vreme poprimio dodatno užasnu formu u vidu trenda da je materica postala fabrika koja proizvodi traženu i opasno skupu robu, pozabavila se baš u “Poslednjim devojčicama”. Za njih ju je inspirisala priča o ukrajinskoj klinici na kojoj se “proizvode” bebe. Reč je, dakle, o biznisu koji će, pitanje je samo vremena, stići i u ovu našu osebujnu geografiju. U razgovoru za Autonomiju, Pelević je govorila o srpskoj verziji liberalnog kapitalizma, ali i o tome ima li nam spasa iz njega, ili kraja svemu ovome. Govorila je vrlo kritički i o svom esnafu, ali najpre o nagrađenom tekstu po kojem je napravljena pobednička sterijanska predstava u izvođenju pozorišta „Deže Kostolanji“, koju je, što se ne dešava baš često, režirao i najbolji reditelj festivala Kokan Mladenović.

* Ima li borbe koja se može suprotstaviti “beba biznisu” koji nam sigurno stiže, iako nama u regionu očigledno prvo sledi borba “za” ili “protiv” abortusa, što se sada dešava u susednoj Hrvatskoj?

Meni je najneverovatnije da je to pitanje pokrenuto u Americi, zemlji – “kolevci demokratije”, gde se danas bori, ne na nivou država, jer znamo da tamo ima država koje su zabranile abortus, nego na nivou ustavnog poretka, ustavnog suda. To je meni šokantno, kao i to koliko malo ljudi priča o tome. Hrvatska me ne iznenađuje, to je  katolička zemlja, a neće me iznenaditi ni potezanje tog pitanja u Srbiji, posebno ne sada sa porastom desnice i jačanjem crkve. Crkva kod nas opet ima tu vrstu uticaja, kakav u komunizmu nije imala. Taj novi trend toliko je jak da je Vučić ovih dana išao kod patrijarha da pričaju o uvođenju sankcija Rusiji. To je aktuelno i u Crnoj Gori. Dakle, to me ne čudi u ovakvim zemljama, ali se čudim za Ameriku. Sve je to, s jedne strane, toliko besmisleno i neverovatno, a sa druge pomišljam da bi se stvarno moglo i dogoditi. Uvek se setim serije “Sluškinjina priča” Margaret Atvud: pomisliš, ovo je toliko daleko od stvarnosti, ali isto tako znamo da su se mnoge stvari za koje smo mislili da su nestvarne, ipak desile.

* I to nam daje pravo da se pribojavamo?

Apsolutno. I treba da se pribojavamo. Meni je, npr, fascinantno da nas ljudi pitaju zašto se mi danas borimo za žene i ženska prava, kada, tvrde oni, žene imaju sva prava te da su zapravo sada muškarci, zbog pokreta #MeToo, ugroženi. To im je sada glavna mantra i tema da su oni sada zloupotrebljeni… Fakat je, naravno, da danas postoji zloupotreba svega, jer tako funkcioniše svet u kojem živimo. Čini se da se, s druge strane, relativizuju važna pitanja, a to je, npr, da je žensko telo postalo mesto kapitalističke kapitulacije. I to apsolutno nije ništa novo, zato sam se ja i bavila temom konstraceptivne pilule u komadu, jer je mnogo davno na tom istom zlatnom demokratskom zapadu, kada je došlo do toga da se isproba ta pilula, ona testirana na ženama druge boje kože, o čemu se jako malo priča. Tada su istraživane razne doze, njihova učinkovitost, a onda su žene ostajale sterilne, dobijale razne rakove, imale razne druge posledice… O tome se ne priča. I to nije čak toliko stvar mušakaraca i žena kao pola, već je upravo priča o onima koji su ugorženi i onima koji eksploatišu. Imamo, recimo, belu heteroseksaalnu ženu poput Hilari Klinton koja je veći muškarac od mnogih muškaraca.

* Kao i naša premijerka…

Kao i naša premijerka, bukvalno. Sramotno je da jedna žena koja je sebi obezbedila normalan život sa svojom partnerkom – i dete, za gej populaciju i gej prava obezbedila je bukvalno nula. Nije pomogla ni da se donese, u suštini, jedan mali zakon o partnerstvu, koji je toliko mali, a koji bi toliko mnogo značio ljudima za neki bolji život. Sada u pandemiji dešavale su se situacije da partneri u istopolnim zajednicama ne mogu da posete svog partnera u bolnici jer nemaju status porodice, a da ne pričamo o usvajanju dece. To je dosta bitna tema. Zato smatram da je važno da na prajd kada se organizuje dođu i radnici, treba da dođu svi oni koji se osećaju ugroženima.

* Nažalost, svako se bori samo za svoja prava, sebično samo za sebe, parcijalno, umesto da udruženi borimo zajedno protiv gluposti, nepravde i nelogike, da ta borba bude opšta, zajednička i sveobuhvatna..

Tačno. Ovaj naš gej prajd – a ja ga zovem Vučićev prajd, postao je estradni. Tu se skupljaju one kategorije društva, visoka srednja klasa koja sa tim nije imala nikada problem, dok se za one što, npr, po nekim periferijama Beograda, a da ne govorimo o drugim manjim gradovima, koji ne mogu da žive svoje seksualne orijentacije, ništa nije promenilo. Njihovi bogati drugari i drugarice mašu zastavicama i sede po skupštinama. To je isto kao i kod Putina: nije tačno da ne možeš biti gej. Možeš, ali ako si blizak Putinu i ako ti je bankovni račun debeo. Ako si bilioner, tada možeš da bude gej, imaš robove, radiš šta hoćeš. I uvek je to klasna stvar! Zato uvek moramo da krenemo od klasnog pitanja. I to je veliki problem trećeg talasa feminizma, jer je on ignorisao upravo sve ove klasne borbe, a nema borbe za ženska prava bez klasne borbe. To je ono odakle polazimo. Ista je stvar sa reproduktivnim zdravljem. Ja sam apsolutni pobornik da medicina bude u svrhu toga da svaka žena ima pravo da bude majka. Ako je izgubila matericu i ne može da rodi iz bilo kog razloga, ima pravo da ima surogat majku, ali da ta surogat majka ima dobre uslove i da to bude njena lična volja. I zašto surogat majka ne bi mogla da bude drugarica, to ni slučajno, kažu. Zašto drugarica ne bi mogla da ti da jajnu ćeliju, ne razumem zašto bi to bilo ne znam kakvo kršenje zakona. Ti ćeš pre uzeti jajnu ćeliju od nekog nepoznatog, nego od sestre i drugarice. Osim toga, taj reproduktivni materijal može da kupi samo ultra bogata žena. Bilo je slučajeva da su žene iz južne Srbije prodavale njive, cela imanja da bi postale majke, jer je tamo strašno nemati dete, to je katastrofa, obeležen si. Plaćale su ogromne količine novca da bi došle do deteta u Ukrajini. Za to vreme, držale su jastuke na stomaku. To su sve istinite priče. Tokom rada na predstavi dosta sam razgovarala sa prijateljicom, književnicom i novinarkom Marijom Ratković, koja je rekla da ljudi nisu svesni koliko je ta borba za surogat roditeljstvo važna, ali da je s druge strane bitno i ko su te žene, vrlo često siromašne koje se uopšte dobro ne tretiraju u tim klinikama.

* Nije tako samo na ukrajinskim klinikama za “proizvodnju beba”. Horor priče o tretmanu porodilja stižu i iz beogradskih, novosadskih, podogoričkih bolnica, od najordinarnijih da ti spremačica, ako joj ne doneseš sto grama kafe, samo šutne papuče ispod stola, pa ti ih onda dohvati, a da ne govorimo o drugim stvarima.

Moj motiv za bavljenje ovom temom bio je širi klasni. Nikad nije stvar pola. Stvar je u odnosu moći unutar društva i činjenice da u tom odnosu moći, u 97 odsto slučajeva, žene imaju manju moć. Negde se jesu izborile, a negde su se izborile samo papirološki. Muškarcima je sve dato, a žene moraju da se izbore, i tu je već razlika. Baš konkretno u novom projektu “Svet bez žena” koji spremamo Olga Dimitrijević i ja, bavimo se kvotama. Svi kažu, pa nije kvota mera kvaliteta, to je kvantitet… Ne, moraju nekad i kvote biti tema, morale su kvote da se uvedu u parlamente, pa da žene počnu da se bave politikom. Da nisu uvedene kvote, nikad ne bi ušle u parlament. Nekad moraš da kreneš od najbanalnije stvari. Mi sada postavljamo pitanje upravnicima pozorišta i festivala, da li biste, kao najveći nemački festival Treffen, pristali na kvotu 50:50? I većina njih kaže – da, ali ja verujem da bi, kad bi se došlo do papira, već bilo drugačije. Ima i nekih koji kažu, otkud ti znaš šta će tih godina da bude, pa i onih koji kažu da bi to srozalo kvalitet – znači da oni već po difoltu misle da bi ista zastupljenost  žena i muškaraca srozala kvalitet. Stvar je u tome da, ako imaš kvotu 50:50, sutra će se veći broj žena probiti na velike scene, što će uticati da se neke stvari promene.

* Na Pozorju je hrvatska rediteljka Anica Tomić rekla da je morala da završi dva fakulteta da bi je ljudi ozbiljno percipirali. 

Ne samo to, nego se meni čini da žene, a vidim to i po sebi, da bi uspele moraju da imaju neviđenu probojnost. Ja imam sreću da sam ekstrovert, takav mi je karakter, tako su me vaspitali roditelji, da se borim. Puštali su me od starta na ulicu, nek me tuku, da se izborim sama za sebe, totalni Darvin. Ali nisu svi ljudi takvi, rađamo se u različitim okolnostima, sa različitim karakterima. Meni je strašno da neko ko nema moju probojnost, sa istim talentom i trudom, ne bi uspeo da postigne to što sam uspela ja. Neko sa nežnijim karakterom ne bi uspeo. Jer i ja na kraju primenjujem patrijarhalni način komunikacije kada hoću da se izborim, Umem da se izderem, budem bezobrazna, uradim i neke stvari zbog kojih mi posle bude i žao. Ali drugačije ne možeš. Kada sam režirala neke predstave – ne govorim o autorskim projektima, jer je tu mnogo bolja situacija, tu smo svi autori, već o situacijama u kojima su ti glumci na neki način podređeni, što je samo po sebi za mene neprihvatljivo, kad se nađeš u takvoj situaciji, ti vidiš da ćeš bolje proći, da će ti lakše nešto proći ako malo povisiš ton (što je posebno zanimljivo), ako si malo autoritarniji, jer sa nekim, uslovno rečeno mirnim tonom, ne uspevaš, Tada se kaže da nemaš autoriteta. I to je užasno, jer ti onda to radiš svesno, ali i glumci to vrlo svesno prihvataju. Ja bih mnogo više volela rad u pozorištu – bez autoriteta. Kada, npr, radim autorske projekte sa Olgom Dimitrijević, Igorom Korugom, Dimitrijem Kokanovim, tu nema autoriteta. Od starta nemaš tu poziciju moći, tu hijerarhiju. Svi radimo sve. Jednaki smo, ali kod klasične pozorišne hijerarhije, ti uvek imaš nekog ko je navodno na vrhu i nekog ko izvršava zadatke, a to ne bi trebalo da bude tako. I zato nam pozorište tako i izgleda, a bilo bi mnogo kvalitetnije kada bi se svi tretirali isto, kada bi glumci imali pravo glasa, jer bi tada možda i želeli više da se angažuju. Ovako, u takvom odnosu snaga kao u fabrici, gde udaraju čekićem, ti onda dobiješ to što sada imamo…

* Da li onda znači da pozorište, sa takvim odnosom snaga i hijerahijama moći, normalizuje neku vrstu nasilja i mobinga na koje glumci pristaju? Oliver Frljić je govorio upravo o tome da pozorišni obrazovni sistem normalizuje nasilje koje vodi do zadovoljavajućeg rezultata, tj. predstave.

Apsolutno. I to je meni strašno. To je užasno važno pitanje – na šta se sve pristaje zarad “velikog umetničkog dela”. Ja u tom smislu nemam nikakve tolerancije. Trudim se koliko god mogu da radim na tome da se u pozorišnim procesima na kojima radim niko ne oseća ugroženim i tu ne govorim seksualno i fizički, nego i psihički, jer psiha je tu jako bitna. Trudim se takođe, a koliko uspevam ne znam, da ne koristim poziciju moći – ni na koji način, već da nekako i kad to prepoznam kod sebe, regulišem jer nismo mi svi carevi. To se međutim dešava psoebno kod muškaraca, ali ne samo njih, već i kod žena koje to često rade možda i na gori način. Mislim da je u pitanju model ponašanja, a ne pol. Ja znam mnoge procese u kojim su, navodno, nastajale neke velike predstave koje su etički vrlo problematične, u kojima su se ljudi tokom tog procesa osećali izloženima, jer su reditelji određenim metodama koje su primenjivali dolazili do stvari koje su hteli da dobiju. Ja sam apsolutno protiv toga. Ne postoji dobro umetničko delo, kvalitetno delo, u kojem bi neko u procesu bio ugrožen. Mislim na sve ljude koji rade u tom procesu.

* Da li ste u toku svog školovanja na FDU ikada čuli šta nije u redu da podnesete kao studentkinja, da trpite ili dozvolite? Šta vaš profesor, reditelj, saradnik od vas ne sme da traži jer to nije etički, niti je normalan deo umetničkog procesa?

Nažalost, ne. Mislim da konkrento sada na FDU, jedina osoba koja je to zaista sistemski odlučila da primeni sa grupom ljudi oko nje je rediteljka Irena Ristić. Ona je rekla da nije stvar u pojedincu, već u tome što nisu postojale pravne regulative. Taj zakon na nivou Univerziteta sada je prošao, i ubuduće, bilo ko ukoliko bude radio to što su radili neki profesori – a znamo da jesu, biće procesuirani, a nisu mogli do sada jer nije postojao zakon. Sada postoji. Strašno i neoprostivo je da se neko od njih izvukao, otišao u penziju. Mi smo pisali peticije i otvorena pisma, i u ime bivših alumnija. Nije vredelo, to je bila pravna stvar. Sada možemo samo da ih pljujemo po FB. Irena Ristić sada razgovara sa studentima i studentkinjama, otvoreno sa njima priča šta sve mogu da prijave, jer ljudi ne znaju šta sve mogu da prijave. Neki su išli dotle da su slali fotografije svog polnog organa studentkinjama, poruke seksualne poruke, zlostavljanje je išlo do te mere da je, npr, jedna studentkinja odustala od mastera jer je znala da će taj koji joj se nabacivao biti tu. Sve se to dešavalo, svi su znali – to sam znala i ja, što je strašno. To se dešavalo na svakoj klasi dramaturgije. I ne samo na dramaturgiji, dešavalo se i na glumi, i na raznim drugim mestima To je bilo normalizovano, a sada je osujećeno novim zakonom. I sada se svi boje. I treba da se boje. I treba da se boje da pipnu nekoga. Sad se svi zezaju, ne smeju nikoga da dirnu. Pa i ne treba da se diraju. Žao mi je, ni ne treba da se približiš, niti da vređaš, niti da govoriš studentkinji da ima veliko dupe, da li je debela ili mršava, da li ima dobre sise… Žao mi je, nema toga! Nažalost, u naše vreme toga je bilo, ali dolazi novo vreme koje ipak donosi i neke pozitivne stvari. Prosto, takve stvari više neće moći da se dešavaju. Mora sve pravno da se reguliše. I mora neko da se iscima da se o tome non-stop razgovara. I da se sa studentima non-stop o tome govori. U ovom novom projektu “Svet bez žena” govorimo o važnosti psihologa. Mislim da svako pozorište mora da ima psihologa, a FDU mora da imati minimum dva – za studente i za profesore. U banci, npr, pošti, postoje kamere koje svedoče o nekoj komunikaciji, a na akademiji ti si sam sa profesorom i granice se lako prekoračuju. Reditelj dođe da pokaže nešto glumici, pa je malo ćušne po dupetu, a ne bi smelo ni to da se dešava. Ako neki reditelj/rediteljka spava sa nekim unutar procesa, od glumaca/ica, npr, taj je glumac/glumica onda nezaštićen. Treba lepo da se uvede u pravilnik, u Zakon o pozorištu. Ja se u prava ne razumem, ali ću početi da se razumem. Kaže Olga Dimitrijević da nemamo vremena da sada završavamo Pravni fakultet, ali makar neki kreš kurs na tu temu.

* Šta vam se čini, kuda ide ova naša zemlja: malo naginje Kini, malo više Rusiji, flertuje lažno sa zapadom… Više ništa nema od autentičnosti…

Ne treba tu da se osećamo loše, jer mi smo mali. Geografski smo na specifičnoj poziciji, a na kraju balade i istorijskoj. To da mi očekujemo da ćemo imati neku autonomiju i suverenitet, žao mi je – nećemo. Imali smo je za vreme Jugoslavije, Jugoslavije više nema, nije nam odgovarala, bilo nam je  grozno, komunizam nam je bio odvratan, pa evo sada je stigla ta divna sjajna demokratija, evo ti ga sada slobode, svaka država ima svoju nezavisnost, a nikad manje nezavisna nije bila. Ne samo Srbija, nego i Crna Gora, Makedonija, Slovenija, a svi zavisimo od EU. S druge strane, mi evo i od Rusije, u nebranom smo grožđu šta ćemo da radimo.

* Je li  vam drago zbog toga, seirite li nad tim, jer se i taj ton oseća u javnom prostoru, to neko radovanje što je sada stani-pani situacija, što je ova vlast pritisnuta, saterana u stupicu i ne zna šta će, pa pada konsalting i sa patrijarhom. To da se neko raduje sopstvenoj nesreći, malo miriše na dijagnozu zrelu za bolnice…   

Nije mi drago – zbog ljudi. Biće strašno, i opet će da stradaju najsiromašniji. To će da bude užasno, biće gladi. Evo već u Evropi, neki dan sam čitala da su u Francuskoj uveli bonove za hranu. U Francuskoj! U Beču su rafovi prazni. Dolazi svetska recesija. Zbog toga mi je drago, iskreno, jer mislim da bolje kao civilizacija nismo zaslužili. Kapitalizam, kao i svaki sistem neće se lako predati, nećemo iz “predivnog raja kapitalizma” preći u nešto drugo, bolje. Mislim da će ovaj rat u Ukrajini da potraje, a možda i da eskalira, bojim se…

*U kom smislu mislite: teritorijalno, ili nešto sveobuhvatno – u neki nuklearni rat?

Teritorijalno mislim da je to potpuno jasno. Ne mogu da shvatim do kraja koje se igre tu dešavaju, ali jedini kraj rata bila bi neutralnost Ukrajine, a onda i ovih zemalja koje hoće da uđu u NATO sada. To bi jedino rešilo taj problem. Putin neće stati. I ovi neće stati, i to će prosto da se odugovlači. Ruse će da pomažu Kinezi, ove druge će da pomažu ovi koji ih pomažu, pa će oni u jednom trenutku prestati da ih pomažu. Profiter u ovom ratu jeste vojna industrija, to je ono što mi se ne sviđa. Amerikancima odgovara da se opet vodi rat van njihove teritorije i da se koristi njihovo oružje, U tom smislu, predviđanja nisu dobra. Ne verujem da će biti nuklearnog rata, niko nije dovoljno lud da to uradi, jer ako krene prva nuklearka, ode pola sveta. Ali da će se nastaviti toplo-hladni rat, bogami hoće. Ko će da strada, pa stradaće najsiromašniji delovi Evrope. Rusi možda i neće toliko stradati, oni se nekako drže, jer imaju naftu i gas.

*Ali ipak beže. Pun ih je Novi Sad i Beograd. Na ulici se trenutno više čuje ruski nego ijedan drugi jezik.

Oni beže od Putina. I jedna moja prijateljica je pobegla. Ko god je otvoreno protivnik, morao je da pobegne, jer je tamo otvorena autokratija. Ko je odlučio da se malo pritaji, on je ostao. Sin te moje prijateljice je advokat i njega boli uvo, on kaže da mu je dobro. Ali ona, njegova majka, je profesorka fakulteta političkih nauka, protivnik Putina i evo je u Beogradu. Videćemo kako će sve to izgledati. Ljudi su bežali i iz Severne Koreje misleći da će im biti bolje, pa su se vraćali. Nije jednostavna situacija. Kako god se okrene, nije dobro.

* Uprkos svemu što ste rekli, na kraju drame “Poslednje devojčice” dajete nadu, nudite optimizam. Odakle je on došao? 

Kraj vidim kao i u predstavi, optimizam posle kataklizme. Zato i kažem da, kad Ilon Mask i Džef Bezos idu na Mars, mora biti kataklizma, nije se to desilo ni iz čega. Meni je ta ideja da se ova planeta napušta – jer je ovo mesto na kojem se više ne može, zapravo optimistična. Ti koji je napuštaju i treba da je napuste i nek idu tamo i nose svoje sisteme. Meni je samo žao tog Marsa, ali šta sad. U tom napuštanju ostaju oni koji su najslabiji, a ti će svakako da grade bolji svet nego ovi “najjači”, tako da tu leži moj optimizam. U tom nekom distopijskom i naučno-fantastičnom – a na početku smo rekle da su se mnoge stvari za koje smo verovali da su nemoguće – obistinile. Ti koji ostanu, gradiće drugačiji poredak, u to sam sigurna. Gradiće ga žene, i ne samo žene, već i muškarci, svi ugroženi. Normalni ljudi.