Dalia Koler: Balkan – Otvoren kao rana, zatvoren kao rana

Izvor: Autonomija, YIHR

Dugo sam se utapala u gorkoj kafi— onoj što se pravi iz navike, ne iz potrebe.

Povukla sam se u svoj tihi, poznati prostor, gledajući kako dani prolaze kroz ekran i apsurdne izjave, kroz sastanke, kroz planove koji zvuče ispravno, ali ne dodiruju ništa živo. Početak godine nas je sve iscrpeo na načine koje još ne umemo da izgovorimo, a ja nisam znala kako dalje. Kako doprineti borbama koje više ni same ne znaju gde ih boli. Samo sam radila — po planu, po programu, bez osećaja.

I onda je stigao poziv.

Grupa studenata iz Amerike krenula je od Beograda, kroz Bosnu, sve do Dubrovnika, da uče o istoriji ovog tla. Nisam bila sigurna koja je tačno moja uloga, ni kako da se smestim među tuđa očekivanja i sopstvenu tišinu. Ali krenula sam s njima — da dopunim pukotine između činjenica i teorija, da prevedem tišine, da im pokažem gde priča zaista počinje da boli.

Tranziciona pravda na Balkanu je kao pokušaj da popraviš kuću dok ti neko skida krov i tvrdi da nije ni postojala. Herojski posao za budale – tako to nekad izgleda, posebno kad te država tretira kao izdajicu, a komšija kao grešku u sistemu.

Kroz Beograd, Brčko, Sarajevo, Mostar, Dubrovnik – išla je grupa nas, neki domaći, neki ne znaju gde počinje Drina a gde prestaje. Pitali su me, iskreno:

Zašto je ovde ovako teško?

Odgovori nisu u muzejima. Nisu ni u vodičima.

Nalaze se u pogrešnim ćutanjima, u prezrenim organizacijama, u ljudima koji nikome ne trebaju dok ne počne da puca. Civilni sektor je jedan od poslednjih linija fronta – bez oružja, bez podrške, sa pretnjama u pošti i premorenim telima na sastancima bez klime.

Ali još diše.

Još se bori.

I još pravi kafu za goste.

Nacionalizam se danas ne dere – ne mora.

Smeška se iz fotelje, šapuće kroz udžbenike, dodaje ti so na ranu, a ti ga još pitaš treba li mu hleba. Institucije ćute. Mediji viču ono što treba i ne treba.

Ali narod?

Narod te pita jesi li gladan.

U Beogradu – hiljade krvavih šaka i po neki štićeni nacionalistički stih u mraku.

Brčko – ni tamo ni ovamo, ali uvek neko pored reke da te pita odakle si.

Sarajevo – sećanja kao mina, ali kafu ti sipaju sa dve ruke.

Mostar – bol u boji, podeljen grad, i novovenčani par na mostu koji spaja ljude više nego država.

Dubrovnik – turisti, kamen, i tišina koja zna.

Rad civilnog društva ovde nije zahvalan, ni poštovan, a ponekad se čini da nije ni poželjan.

Ali je jedno od onih koje nije zaboravilo širiti značenje reči mi.

Mi – preko vidljivih i nevidljivih linija, preko trauma, preko bezukusnog cinizma nakon kojeg sledi tačka.

A dok su me pitali kako izdržavamo,

dok sam objašnjavala šta znači živeti pod pritiskom i raditi u zemlji koja ti stalno šapuće da ćutiš – nisam im samo pričala, podsećala sam se.

Nešto me drži.

Drže me oni koji ostaju.

Oni koji spajaju razrušeno,

podižu nemoguće,

i još ti sipaju drugu čašicu dok pričaju o izgubljenima.

Ovaj Balkan – ljubazan do bola.

Zatvoren kao rana.

Otvoren kao rana, krvari priče.

ali i dalje pleše – loših kolena i raširenih ruku,

kao da je zaboravio kako da ih sklopi.

I kafa je i dalje svuda svetinja; turska, bosanska ili espreso –

služi se sporo, kao da bi vreme moglo da oprosti

ako mešaš dovoljno nežno.

Tekst je prenet sa portala Autonomija.