Andraš Urban, reditelj koji je poetski visoko izdigao i uzdigao Vojvodinu

Piše: Snežana Miletić, Autonomija

Dolaskom Urbana u ovaj teatar, u kojem je napravio svoje dve – možda i najbolje predstave – “Neoplantu” i “Hasanaginicu”, jamačno počinje nova era za ovaj ansambl.

Smrt muva i nebitnih predstava

Jer, možeš voleti ili ne voleti ono što ovaj reditelj radi, ali ne možeš biti ravnodušan prema bilo čemu što je do sada uradio. A Urban je svojom rediteljskom poetikom potpuno dekonstruisao poimanje pozorišta u nas, shvatanje pozorišne umetnosti, rada na materijalu, odnosu prema temi, mitovima i mitomanijama kojima smo zadojeni. Ukratko, redefinisao je pozorište u Srbiji tako da ono više nikada neće biti smaračko kako je prethodno bilo, kada su obeznanjene mrtve muve u grozdovima padale s pozorišnih plafona jer su se ispod njih ređale nebitne predstave. Pojava Urbana u pozorištu u Srbiji utrla je i put plejadi talentovanih, ali do njega, ne dovoljno kuražnih reditelja, da hrabrije šire svoja rediteljska krila. Dobro, neki su malo u međuvremenu i pogrešili pravac…

Kažu…

Sve je počelo nekada davno, ali za svakog od nas zapravo od onda od kada se sećaš: nekima sećanje o Urbanu doseže čak do Ljubiše Ristića, a drugi, koji zbog datuma u izvodu iz knjige rođenih nisu nazočili tim pozorišnim rabotama, urbanovske početke beleže od jednog vrelog leta na segedinskom festivalu, na kojem je u tamošnjoj Sinagogi uprizorio oktanski poetizovanu “Krivinu” Ota Tolnaija. Bila je to najekspresivnija, najuzbudljivija, najpotresnija predstava koja je mogla nastati u tom trenutku njegove privatne i naše sveukupne krvave istorije, a u pitanju su godine zadojene mržnjom tadašnje stranke današnjeg velikog sendvičara.

Srpski stihovi, gromki i na mađarskom

Ovaj – nekada – malac iz Sente, napravio je, između ostalog, najbolje predstave po komadima velikana srpskog dramskog stvaralaštva, od Simovićeve “Hasanaginice” (Ujvideki) i Mihizovog “Banović Strahinje” (NP Subotica) preko Kovačevićevog “Sabirnog centra” (NP Subotica) do Stankovićeve “Koštane” (NP Subotica). Taj isti Urban je, kao niko pre njega u ovo novije vreme, proslavio Suboticu, u kojoj je do pre neki dan vodio pozorište “Deže Kostolanji”, koje, by the way, nije osnovao on, kako mnogi misle. Ono je postojalo i pre njega, doduše nije igralo tako uzbudljive naslove kao od trenutka kada ga je Urban preuzeo od onih koji su prethodno stajali u nizu: Đerđa Friđeša, Tibora Slobode, Petera Ferenca. Urbanu je pošlo za rukom da prevaspita i beogradske novinare i kritičare koji su, zahvaljujući njegovim predstavama, shvatili da pozorište ne raste samo u krugu “dvojke”, pa su, na način kako se nekada išlo u Sombor, u vreme upravnikovanja Milivoja Mlađenovića, u Andraševo subotičko pozorište počeli da dolaze kao u kakvo pozorišno svetilište.

I najvažnije: Urban je poetski visoko izdigao i uzdigao Vojvodinu: dao joj je pravo da bude i nešto više od konja i karuca, snaša i salaša, da bude glasnija od tambure i mudrija od pantalona ukroćenih štipaljkom dok lenjo izmiču točku na rasklimanom biciklu. Dao joj je i oči, i uši, dao joj je glas da zaplače i zavapi, da pokaže i svoje tromo, i svoje bujno telo, da bude i raskalašno erotična, i drčno jedra, da se sklupča poput kakvog snopa sena u Banatu, a onda i da se sremski zavijori, ali poput oktanske bure iznad Vršca i tako izbori bar za svoje današnje autentično pozorišno mesto.

Marta i Mesaroš

Rediteljski opus Andraša Urbana omogućio je takođe da se u okrilju njegove poetike rode neki od naših najboljih glumaca, pre svih Marta Bereš i Arpad Mesaroš, glumci nesagledive glumačke snage i darovitosti, ljudi koje možeš gledati satima i diviti se u koje sve svetove su u stanju da se otisnu i zarone u njih, ali i da se – po svoje mentalno zdravlje – bezbedno vrate iz njih. Oboje su kod Urbana prošli sve važne glumačke i životne škole, a onda su u jednom trenutku malo i pobegli od njega – jer ne možeš biti veliki umetnik i biti lak karakter, takav se još nije rodio – ali uprkos tome, sve ono što su u međuvremenu postali kao umetnici i dalje je snažno pulsiralo andrašovštinom.

Ispostavlja se, zapravo, da u Andraševim predstavama uvek trijumfuju glumci, bilo pojedinačno – kao u slučaju Bereš i Mesaroša, ili pak Emine Elor kao njegove Koštane na primer, ili kolektivno – kao u famoznoj “Neoplanti”, predstavi nad predstavama, koja je pokorila sve regionalne festivale, od Kopra, Lubljane i Maribora, preko Podgorice do Ohrida, Skoplja i Beograda, i naravno susedne Mađarske…

J’ accuse, kad drugi neće

Čovek iz ove priče zapravo je autentični lajavac i provokator, volimo lažno da se kitimo – iz naših redova. On sikće, ropti, vrišti, zapomaže, optužuje, upire prstom na sve ono na šta bi trebalo da upiremo i sami da nismo odavno umrli, o čemu svedoči pristajanje koje živimo i ove 2023. godine… Jer, slabi smo, preslabi, mali, oportuni, pretvorni i lažljivi. Urban dijagnostikuje i kaže:

Istina i nije neka vrednost

“U modernom društvu želja za slobodom zamenjena je željom za sigurnošću, pa tako ni istina, sama po sebi, više nije posebna vrednost. Posebna vrednost postala je istina koju možemo da prihvatimo, koja obezbeđuje našu sigurnost ili naš komfor, a u nekom političkom kontekstu i ona se menjala. Nova paradigma je da više ne moraš biti ni human, ni pravedan, dovoljno je samo da svojoj zajednici obezbediš da joj bude bolje. Samim tim ni istina više nema neprikosnovenu vrednost kako mi to fetišiziramo kroz vekove.”

Pesnici vrište kroz njega

Možda se dolaskom Andraša Urbana istina, ili bar jedan deo nje, vrati i u Novosadsko pozoriše. Možda je došlo vreme za novu Sense and Sensibility u ovom teatru, a možda čak i u poetici ovog reditelja. Možda njegov dolazak u Novi Sad bude upravo i novi zaokret u njegovom radu, što bi bio znak da vrag nikad ne spava, niti miruje. A gde ćeš mirovati ako si Andraš Urban. Njime, svi u jednom i odjednom putuju i vrište, ili glasno ćute, i Kostolanji, i Kiš, i Simović, i Vegel, i Tolnai, i Stanković, i Siveri, ali i Koštana, Hasanaginica i Laka Mala. U njegovoj glavi pirove sklapaju muze koje se nigde druge i nikome do njemu ne daju pokloniti. I zato je tek puko pitanje dana kada će pasti njihovo ritualno okupljanje, sada na novom izvoru iz kojeg moraju da izrone neke nove, važne i istinite reči, neke nove slike, stare i nove istine, i – imperativno – mora izaći nada – to je dužnost svih reditelja danas – kao neko novo svetlo na kraju tunela u kojem živimo, svetlo za kojim ćemo pohrliti kroz scenske istine ne bismo li se možda tako najzad spasili iz kanalizacije u kojoj živimo.

Za to će nam svima – i nama, i Andrašu, biti potrebno Quantum of Solace ili pre Quantum of Fortune. Kladimo se i na jednu, i drugu, i u to ime – Sok szerencset!