ALEKSEJ KIŠJUHAS: Dođavola sa „autošovinizmom“!

Postoje pojmovi koji otkrivaju i pojmovi koji skrivaju. Oni koji razbistre, i oni koji zamute društvenu stvarnost. A postoje i pojmovi koji su po sebi mutni, zloćudni i otrovni. Jedan od takvih zlih i naopakih pojmova jeste i – „autošovinizam“.

Njega je skovao novinar i predavač Zoran Ćirjaković još 2006. godine, i to zbog suočavanja sa vlastitom prošlošću kao ratnog izveštača za američki magazin Njuzvik, pošto je u međuvremenu antikolonijalno „srbnuo“. Prvobitno, Ćirjaković jeste krajnje razborito tumačio šta je svojim neologizmom hteo da kaže. Međutim, „autošovinizam“ je ubrzo nadživeo svog tvorca, raširio se po umovima one nacionalističke i konzervativne elite, da bi se najzad zalepio na Tvitere i ostale internete kao smrad na majmuna. Postao je jedna maligna etiketa, a zatim i patogeni ili viralni mim, za vaskoliku političku denuncijaciju i društvenu defamaciju.

Drugim rečima, fekalija je pogodila ventilator. Razgovore na temu autošovinizma svojevremeno su organizovali i Nova srpska politička misao i Radio Beograd 2. Okrugli sto „Autošovinizam i kosmopolitizam“ organizovala je Matica srpska, a tribinu „O srbofobiji i autofašizmu“ Fakultet političkih nauka, time pripisujući ovom konceptu i šatronaučnu relevantnost. Za Slobodana Antonića, Ćirjaković je svojim neologizmom „pojavu doveo do pojma“, u pitanju je bila „savršena reč“ („koja ih najviše nervira“), zbog čega mu i poručuje: „Ćiro, care!“. S druge strane, izvrsne kritike ovog fenomena, koncepta i etikete napisali su Tomislav Marković, Mark Losoncz, Dario Hajrić i drugi.

O čemu se tu radi? Na prvi pogled, „autošovinizam“ bi valjda imao da označava izvesnu „mržnju prema sopstvenom narodu“. Otprilike kao što je to „šovinizam“ nekakva bolesna mržnja prema drugim narodima. I sad, obe mržnje jesu po definiciji ekstremne, patološke, virulentne i moralno problematične. Pa hajde da onda ne mrzimo ni sebe ni druge, u nekakvoj varijanti jeftine, lajfkouč psihologije, te mira u svetu i spašavanja delfina. Zvuči zgodno, zar ne? Pa, ne. I to iz jednostavnog razloga da takvog autošovinistu niko, nikad i nigde – nije ni video ni čuo.

Ovakav misteriozni samomrzac ili samomrzitelj u potpunosti je jedno mitsko biće. Fikcija, mašta, kreatura, konstrukt, podvala, paravan, patka, psina, falsifikat i fantazmagorija. A nekima i fetiš i fiksacija. I ona živi samo po umovima srpskih nacionalista i obitava po pratećim bespućima srpskog interneta. Na primer, da li je neko zaista upoznao komšiju Srbina sa trećeg sprata koji nas sa, recimo, petog sprata šovinistički mrzi? I to samo zato što smo i mi sami – Srbi? Prodavačicu Srpkinju u dragstoru, koja svoje mušterije takođe rasistički prezire, upravo zato što su Srbi? Učitelja ili profesora Srbina koji šovinistički mrzi svoje srpske učenike ili studente? Instruktora vožnje koji ovako mrzi svoje polaznike? Advokata svoje klijente? Lekara svoje pacijente? Novinara svoje čitaoce? Roditelje Srbe koji mrze svoju etnički srpsku decu? Pobogu i dođavola, pa gde to ima? Tačno nigde.

Tribalizam, te rasna i etnička mržnja i diskriminacija postoje u svim, a posebno u postkonfliktnim društvima kakvo je i naše. Ali su za njih opet potrebni – Drugi. I koji su tada mentalno percipirani kao opasni, nakazni, odvratni, neverni i zli neprijatelji ili kao neljudi uopšte. Jer i za etničku mržnju, kao i za tango, uvek je potrebno dvoje. Ali, ko su onda ti mrski Drugi u „autošovinizmu“? „Autošovinizam“ zato ima i jedan nepremostivi logički problem.

Naime, svaki šovinizam (pa valjda i taj samomrzeći), mora da ima i svoj subjekat i svoj objekat (mržnje). Subjekat smo Mi, a objekat su Oni. Međutim, u tzv. autošovinizmu, i subjekat i objekat su doslovno isti. Zbog čega zapadamo u nerazmrsivu aporiju, i zariba nam mozak. Jer, ukoliko su ti Drugi koje mrzimo npr. „Srbi“ – a ko smo to onda Mi? Da li autošovinista Petar Petrović tada mrzi i samoga sebe, Srbina, ili samo Druge Srbe? A ko je onda on? Neko Treći? Neko Prvi? I nije li on tada samo još jedan obični rasista, elitista ili – šovinista? Pa čemu onda „auto“ u „autošovinizmu“?

Autošovinizam kao pojam zato i bukvalno ne postoji. Ni u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama. Možda zato što je nepotreban, koliko i besmislen? Uostalom, mržnja prema ljudima oko sebe, dakle i prema svojim sunarodnicima, već se uveliko naziva – mizantropija. A patološka želja za nanošenjem bola i patnje samome sebi tada je – mazohizam. Dok, poput homofobije, islamofobije, amerikanofobije itd, negativna osećanja ili mržnja prema isključivo Srbima, bez obzira na to ko ih oseća, zaista mogu da se nazovu – srbofobija.

Zatim, smatranja da je naša lična kultura superiornija od kulture većine pripadnika našeg naroda jednostavno su – elitizam. Ili kultur-rasizam. Dok psiholozi ono arogantno ili nadobudno verovanje da smo mi lično, kao osobe u celini, nadasve bolji od naših sunarodnika nazivaju – egocentrizam ili narcizam. I sve to počiva na jednoj univerzalnoj ljudskoj pristrasnosti, a koja se u nauci naziva i efekat nadprosečnosti ili iluzija superiornosti. Primera radi, čak 90 odsto vozača smatraju da su oni sami bolji ili nadprosečni vozači od većine svojih sunarodnika, što je i statistički i logički nemoguće. Da li su onda i oni – „autošovinisti“?

Najzad, problematičan je čak i sam pojam – šovinizma. Dotični vodi poreklo od prezimena izvesnog Nikolasa Šovena, francuskog vojnika i turbopatriote koji je decenijama ratovao za Napoleona. Iz ovih ratova se bio vratio brutalno izranjavan, osakaćen i unakažen, ali je zato ostao naivni i fanatični rodoljub uprkos svim svojim nedaćama i skromnoj penziji kao ratnog veterana. Međutim, kvaka je u tome da taj Nikolas Šoven – nikada nije ni postojao! I on je takođe samo plod mašte ili izmišljen lik, kao dežurni predmet sprdačine u komedijama po francuskim pozorištima u 19. veku. Dakle, i Šoveni su samo fikcija. A svakako nećemo daleko dogurati ukoliko svoj pojam gradimo na onom koji je već problematičan i sporan. I zato, „autošovinizam“ nije ni nekakva mizantropija, ni mazohizam, ni srbofobija, ni kultur-rasizam, pa čak ni famozni šovinizam, niti bilo šta slično.

Ne, u pitanju je nešto sasvim drugo. A opet ništa novo ili što u našoj Republici nije već viđeno. Autošovinizam je samo još jedna etiketa za kritičare velikosrpskog nacionalizma. Kao i za kritičare tragičnih posledica tog nacionalizma, kao savesnog, moralno odgovornog, personalno rizičnog, ali i upornog podsećanja na etnički motivisane zločine pripadnika sopstvenog naroda tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. I to je sve. U širem smislu, „autošovinizam“ eventualno jeste i popularna i pežorativna etiketa za sve one kritičare vladajućih svetonazora i dominantnih vrednosti u srpskoj politici, kulturi, umetnosti i tradiciji.

„Autošovinisti“ su, dakle, samo kritičari srpskog nacionalizma i/ili kritičari sociokulturnog mejnstrima u Republici Srbiji. Ništa više, i ništa manje. I kakvih je, srećom, bilo i (pre)ostalo odvajkada. Baš kao što i konceptualni, teorijski i praktični obračuni sa njima traju od kada je moderne Srbije, a možda i sveta. Da li nam onda zaista trebaju još jedna (ne)vešta himera, lažni koncept, pseudonaučni malignitet, ili samo zgodniji, a mnogo kvarniji sinonim za starog, dobrog petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina i izdajnika, sa sve stranim plaćenikom? I nismo li na tom užetu već visili? Pošaljimo zato taj podli i besmisleni pojam dođavola, tamo gde mu je i mesto.