Socijalna pomoć u Srbiji upola manja od minimalnih životnih potreba
Sagovornici Autonomije kazali su da Srbija ignoriše te zahteve, čime krši Ustav u pogledu socijalnih prava građana.
“Socijalna pomoć u 2017. je bila 8.121 dinar. Fiksna potrošnja neophodna za zadovoljavanje minimalnih životnih potreba definisana je kao linija apsolutnog siromaštva i u 2017. godini iznosila je za jednu odraslu osobu 12.045 dinara“, kazala je Sarita Bradaš iz Fondacije Centar za demokratiju.
Minimalna potrošačka korpa, definisana kao potrošnja domaćinstva koja obezbedjuje održavanje života i radnog kapaciteta članova domaćinstva, u 2017. iznosila je 16.405 dinara, navela je ona i upitala kako čovek može da preživi u Srbiji sa 271 dinarom dnevno.
Milica Marinković iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11 ocenila je da državi socijalna zaštita nije prioritet.
“Kada sagledamo kolika sredstva se izdvajaju u budžetu za neke namene koje nemaju za cilj socijalnu zaštitu kao na primer za izgradnju jarbola, fudbalskih stadiona i slično, jasno je da država ima sredstava, ali da ta sredstva nisu pravilno usmerena“, rekla je Milica Marinković.
Sarita Bradaš kaže da su siromašni građani dodatno stigmatizovani kada je 2014. godine doneta Uredba o socijalnoj uključenosti prema kojoj korisnici socijalne pomoći moraju da rade kako bi dobili socijalnu pomoć.
Ona dodaje da Ustavni sud ćuti o prinudnom radu uprkos tome što je Uredba suprotna Ustavu RS, Zakonu o socijalnoj zaštiti, Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, Revidiranoj evropskoj socijalnoj povelji i Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima.
“Oni koji odbiju ovakvu aktivaciju mogu izgubiti ili im se može umanjiti socijalna pomoć koja im po zakonu pripada”, kaže Bradaš.
Uprkos narastajućem siromaštvu, izdvajanja za socijalnu zaštitu u budućnosti biće još manja. U Programu ekonomskih reformi 2019-2021 Vlade Srbije navodi se da je očekivano da učešće rashoda za socijalna davanja opada sa 15 odsto BDP koliko je iznosilo u 2017. godini na 14,2 odsto BDP u 2021.
U prethodnim Programima ekonomskih reformi konstatovano je da je udeo rashoda za socijalnu zaštitu u BDP-u u Srbiji niži od proseka EU. Osim smanjenja izdvajanja za socijalnu pomoć, primetno je i smanjenje broja korisnika iako se ne smanjuje broj onih kojima je ta pomoć potrebna.
Milica Marinković iz Inicijative A11 kaže da mnogi ne dobijaju socijalnu pomoć jer su uslovi koje građani treba da ispune da bi je dobili “previše strogi”.
“Osim toga, veliki uticaj imaju sporost sistema, ali i ophođenje socijalnih radnika prema ugroženima. Primera radi, ukoliko neko poseduje automobil, to će biti dovoljno da u datom trenutku ne ostvaruje pravo na socijalnu pomoć, bez obzira što taj auto može biti star i gotovo bezvredan. U sredini gde nije razvijen javni prevoz on služi da se zadovolje dnevne potrebe, i onda možete imati sitaciju da osoba bira da li će dobiti socijalnu pomoć ili će tim autom voziti dete u školu ili do lekara”, kaže Marinković.
U Srbiji je davanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci za radno sposobna lica. Brojne evropske institucije ukazivale su na potrebu ukidanja ovog ograničenja napominjući da to nije po evropskim standardima.
Članak je prenet sa portala 021.
