Kako se Novi Sad pošumljavao i kako je ostao bez zelenila

Piše: Živan Lazić

U novosadskom gradskom ataru samo je 148 hektara pod šumom, doduše još 430 hektara su parkovi ili manji ozelenjeni prostori. Tako na jednog stanovnika dolazi tek 16 kvadratnih metara zelenila, dok je, primera radi, u glavnom gradu Austrije na svakog od 1,8 miliona žitelja 120 kvadrata čuvenih “Bečkih šuma”.

Izvesno je da najveći grad ove ravnice vapi za drvećem. Nekada je, pak, bilo drugačije.

Zelenila je bilo znatno više, mada smo po pošumljenosti uvek zaostajali. Baš stoga što je drveća manjkalo, naši stari su savesno brinuli o šumama, izvorištima svežeg vazduha, ali i drvne mase, do pre nekoliko decenija glavne sirovine za grejanje.

Raspis iz Požuna

U Arhivu grada Novog Sada prvi trag o šumama je iz 1755. godine, kada pristiže službeno pismo u kome Namesničko veće iz Požuna od Saveta grada traži da se podižu i održavaju šume.

Raspis iz naredne godine detaljnije govori o čuvanju postojećih šuma, a za nove zasade predlaže vrbe, čije drvo brzo raste i dostiže debljinu dovoljnu za seču, pa bi širi uzgoj ove vrste ujedno bio i način da se sačuvaju mnogo snažnije hrastovače. Takođe, vrba uspeva na močvarnim područjima, a kako ima širok korenov sistem pri većim kišama upija mnogo vode i snižava nivo.

Svesni da je šuma ne samo izvor svežeg vazduha, već i mesto iz kog se stanovništvo snabdeva drvetom za grejanje tokom hladnih i vetrovitih panonskih zima, gradski čelnici su se odazvali na više vlasti i iste sezone zasadili čak 14.000 sadnica vrbe, uglavnom duž Dunava i na močvarnom područjima. Za nadzor nad mladicama angažovan je i čuvar, izvesni  Mihajlo Šijački, uz godišnju platu od 40 forinti.

Stalna obaveza grada

Vrba je ostavila snažan utisak na Novosađane, pa je četiri godine kasnije zasađeno 15.000 novih sadnica, a tri godine potom šalje se potpuniji izveštaj o stanju šuma na teritoriji grada. Nakon dve godine, na zahtev iz Požuna, sadnja postaje stalna obaveza varošice na jugu monarhije.

Baš se prionulo na sađenje i već prve sezone zasadilo 4.500, naredne 3.200 novih mladica. Izgleda da je nova decenija bila i produktivnija; tako je 1.772 godine zasađeno 13.500 mladih vrba, a gotovo svake od narednih sezona ukopavano je od tri do šest hiljada novih mladica.

Vodilo se računa da se u državnu akciju uključe i preduzetnici. Tako Novi Sad 1786. godine odlučuje da, po osnovu javnog nadmetanja, privatniku ustupi 100 jutara u blizini Temerinske ulice radi sadnje šume.

Reč je o zemljištu koje nije služilo ničemu, od koga grad nije imao koristi, pa je odlučeno da ga ustupi privatniku radi sadnje mladica. Uslov je bio da se u budućoj šumi dopusti ispaša rogate stoke, te da novi vlasnik građanima prodaje drvo za ogrev po 20-25 odsto nižoj ceni. Inače, u celoj monarhiji važila je zabrana puštanja koza u šumu, kako ove ne bi obrstile mlada stabla.

Ratovi uništavaju šume

Koliko je bilo teško uredno snabdevanje drvnim ogrevom vidi se iz zbivanja 1787. godine, kada su započeti novi sukobi između Austrije i Osmanlijske carevine. Uplašeni da će izgradnja drvenih baraka vojne bolnice u Futoškoj šumi ograničiti snadevanja građana ogrevom, Savet Novog Sada predlaže da se šuma između Futoga i Dunava iseče i drvo proda građanima, ali Bačka župa odbija predlog.

Namesničko veće, međutim, reaguje sa više razumevanja po građane. Za tu sezonu dopušta Novosađanima nešto intezivniju seču šuma, uz napomenu da se takva seča ne može nastaviti sledećih godina.

Ratovi su pogubni po šumovitost. Vojnici nemilosrdno seku drvo, dok je sadnja novih mladica drastično umanjena, često prekidana. Toga su bili svesni i ondašnji žitelji Neoplante. Potonja događanja su im dala za pravo.

Tokom 1788. u više navrata Komanda garnizona obaveštava građane da će vojna straža čuvati šumu kod “Barutane” kako je milicija tokom prolazaka ne bi isekla. Sledeće godine borbe se inteziviraju, više je vojske. Komanda grada obaveštava da je svakoj kući koja je primila vojnike na konačište iz gradskih šuma dodeljena određena količina drveta za ogrev. Međutim, istovremeno se konstatuje da vojne straže noću u tajnosti krče šumu i time nanose veliku štetu.

Ilegalna seča

Već naredne sezone, kada je kratkotrajan mada oštar sukob okončan, građani su počeli osećati posledice vojevanja. Manjak drveta je bio uočljiv, na tržištu je došlo do znatnog rasta cena, ogrev je postao preskup. Stoga Savet Novog Sada moli Bačku županiju da se činovnicima obezbedi snabdevanje iz gradskih šuma, i to po šest hvati svakom senatoru, po tri hvata ostalima.

Sledećih petnaestak godina bilo je problema sa snabdevanjem drveta za ogrev, delom zbog manjka drveta, delom zbog cene previsoke za u ratu osiromašeno stanovništvo. Građani su sekli šume iz susednih teritorija, pa se tako gotovo svake godine Senatu grada na ilegalnu seču žalio upravnik Futoškog vlastelinstva.

Šteta je bila naročito velika 1802. godine, kada se novosadskoj upravi žalio i vlasnik Andraš Hadik, a Novi Sad prihvatio obavezu nadoknade prihvatanjem plaćanja novih zasada na dvostruko većoj površini od ilegalno isečene.

Uporedo, Novosađani sade i  dud, neguju uzgoj svilene bube. Uprava dvorske komore je u više navrata pohvalila brigu Novosađana o zasadima duda napominjujući da se ove šume najpažljivije čuvaju pošto u carevini nema dovoljno mladica za potrebe novih zasada. Ipak, tokom vojevanja drveće je proređeno, pa su Novosađani angažovali, uz godišnu nadoknadu od 30 forinti, posebnog čuvara za dudove šume.

Prvi lugar Toma Nikolić

Izveštaj Manojla Nikolića i Josipa Kerbera iz 1803. godine navodi da je po popisu iz 1785. godine bilo 475 jutara pod šumom, ali su sada sve, naročito Donja šuma, prema Futogu, jako proređene.

Praznine unutar šume su toliko velike da na njima seljaci sade kukuruz. Predlažu da se za naredne godine nepravi plan sečenja, pošto nema uslova, već da grad ogrevno drvo kupuje na tržištu.

Dve godine kasnije bagremom su zasejane šumske praznine, međutim tu je akcija privremeno zastala. Sedam godina docnije, u Novi Sad stiže gospodin Dušek, vrhovni inspektor za šumarstvo Ugarske. Konstatuje postojanje četiri šume, hrastove Gornje šume na Sajlovu, Donje šume koja se graničila sa velikom Futoškom šumom, Vrbak, uz Dunav, koji je neprekidno zasađivan od 1796. godine, te Almaški vrbak.

Na zahtev Novosađana postavlja Tomu Nikolića za nadzornika novosadskih šuma. Plata se sastojala od stana u prirodi, 250 forinti godišnje, tri hvata drveta za ogrev, 24 paorske merice hrane, te 24 merice hrane za konja. Stekao je i pravo besplatne ispaše za dve krave.

Izgleda da je bilo koristi od nadzornika. Ubrzo je u Gornjoj šumi zasađeno bagremom 18.360 mladica, dok je na dva i po jutra zasađen žir. U Donjoj šumi je ukopano 2.960 bagremovih mladica i dva jutra žirom.

Očito, Austrugaaska je imala nameru da u šumama malo proširi asortiman biljnih vrsta. Uskoro je Magistartu grada iz Dvorske komorske uprave stiglo obaveštenje da će biti poslate mladice javora za osam jutara, a sve u sklopu istraživanja Peštanskog univerziteta o mogućnostima uzgoja raznog drveća na području Ugarske.

Testerom umesto sekirom

Narednih decenija Novosađani uspevaju da uvećaju površine pod šumom. Nevreme je u dva navrata, 1936. i 1944. godine, nanelo ozbiljno štete šumskom fondu.

Moralo je doći do neplanirane seče oborenog ili polomljenog drveća. Ipak, veći problem je bila stalna nelegalna seča. Tako nadzornik Jovan Dimić 1838. godine obaveštava Senat da ima spisak osoba koje su isekli sav smrdljak u Gornjoj šumi.

U ovom periodu grad je usavršio način seče, umesto sekirom počelo se raditi testerom, pri čemu se zasecalo iznad prvih raklji, oko metar i po iznad zemljišta. Ovako srubljeno drvo je mnogo brže i više razvijalo nove grane, te pre dostizalo debljinu dovoljnu za novu seču.

Dimić u izveštaju o stanju zelenila za 1846. godinu navodi da je u obe šume 903 stabala za seču, te iznosi plan pošumljavanja i seče za narednu sezonu. Predlaže da se Vrbova šuma, nejaka i sa premnogo u ratu zaostalih stabala, u celosti iseče, potom, sadnicama sa Kapetanove ade, zasadi posve nova šuma.

Šume stradale, građani osiromašili

No, tek što su, posle ratnih sukoba, obnovili i uvećali šumski fond, Novosađane je zadesila nova nevolja, buna iz 1848/49 godine, sa mnogo sukoba, ubijanja i ruiniranja. Koliko su i šume stradale vidi se već iz prvog izveštaja novog nadzornika Fridriha Langa. Reč je o samo 1.054 forinti prihoda od prodaje ogrevnog drveta građanima.

Nadzornik objašnjava da je drva malo, ostala su samo zakržljala stable, istovremeno je i stanovništvo jako osiromašilo, sa malo para za ove namene. Ne pamti se da je bilo manje učesnika u licitacijama. Višestruko je povećan broj onih koji su se prijavljivali da, kao siromašni, dobiju besplatno hvat drva. Istovremeno je i manjak radnika za šumske i druge obnoviteljske poslove.

Josif Mačvanski, građanin koji se bavio prodajom ogrevnog drveta, već 1850. godine predlaže Magistratu da za 1.200 forinti otkupi pravo da naredne sezone seče i prodaje drvo iz novosadskih šuma. Nije poznato šta je odlučeno, ali Lang u izveštaju za narednu godinu konstatuje da ima dosta drveta koje se vodi kao šuma, ali je drveće jako proređeno.

Predlaže da se u petogodišnjem periodu ne donose planovi seče. Inače, plan po kojoj se hrastova šuma obnavlja na svakih 80, a vrbova na svakih 20 godina, potiče još iz 1830, ali je drveće tokom bune toliko srubljivano da je postalo besmisleno i razmišljati o seči.

Mukotrpna obnova šuma

Oficijelno, vodi se da grad, kada se izuzmu livade i isečene površine, poseduje 128 jutara Gornje šume, 348 jutara Praterske (prema Futogu) šume, te 80 jutara vrbe Almaškog vrbaka i sedamdesetak jutara Vrbaka. Lang uočava da su mađarski pobunjenici isekli polovinu Almaškog vrbaka, dok su trupe odane Bečkom dvoru preko svake mere raskrčile Futošku šumu.

U potpunijem izveštaju, Lang navodi katastarske površine, čak 580 jutara za Donju, 320 za Gornju šumu, 195 za Kapetanov vrbak. Iz razlika u prikazanoj površini vidi se koliko su šume tokom bune nemilice sečene. Iz izveštaja upućenog velikom županu u Sombor vidimo da je Dudova šuma prema Futogu u jako lošem stanju, dok su sva dudova stabla uništena.

Sledile su nove decenije obnove šumskog blaga. Išlo je sporo i trudno. Seče počinju 1862. godine, ali još dugo vremena građani Novog Sada nisu mogli iz gradskih šuma dobaviti dovoljno ogreva. Kada je Pavle Mačvanski došao na mesto gradonačelnia 1773. godine utvrđuje stanje šuma na 456 jutara hrastove i 242 jutra vrbaka.

To nije malo, ali iz izveštaja senatora Trifunovića se vidi da je reč ili o jako mladoj šumi ili prestarelim, poluosušenim drvećima. Utvrđuje da se stanje, u odnosu na ranije, tokom šest poslednjih godina poboljšalo i upoznaje Senat da je u tom periodu prosečni godišnji prihod od prodaje ogrevnog drveta iznodio 8.000 forinti.

Kako sve računice pokazuju visoku profitabilnost šuma, Mačvanski predlaže ulaganja u nove zasade. Ujedno, ovih godina grad počinje redovno ubirati prihod od sakupljanja žira, tim pre što je više sezona bio izrazito rodan, pa je raspisivan natećaj za izbor sakupljača.

Gradski rasadnik, pošumljavanje ulica

Nekoliko godina kasnije za ekonomskog senatora bira se potonji gradonačelnik Stevan Peci Popović. Pokušava da utvrdi tačno stanje zelenila, pri kontroli Donje šume utvrđuje slab kvalitet.

Nije reč samo o prekomernoj ili nelegalnoj seči, već je i mnogo prestarih panjeva iz kojih više ne mogu da izrastu nova stabla. Mada je prošlo pet godina od odrezivanja, na stablu je tek nekoliko tankih ogranaka. Peci predlaže vađenje prestarog drveća, trogodišnje iznajmljivanje zemljišta za uzgoj bostana, kao pripremu za novo sađenje. Ističe kako bi se umesto 800 jutara slabe i proređene šume dobilo 600 jutara visokokvalitetne šume.

U arhivskoj građi poslednjih decenija pretprošlog i prve decenije prošlog veka šume gotovo da se i ne pominju. Posle Prvog svetskog rata, prvi pomen je iz 1925, godine, kada se konstatuje da na teritoriji grada nema niti jedne pilane. Za primer šumske goleti navodi se 402 jutra vrbaka, Donja šuma se samo povremeno spominje kao neka vrsta izletišta, a svakako je neuporedivo manja nego ranijih vekova. Dobar deo je prinačen u pasuljište.

Daljnji napori su više usmereni prema poboljšanju kvaliteta šuma. Tako je 1926. godine iz Senja nabavljeno 20.00 sadnica smreče. Iste godine se nalaže Vodnoj zadruzi da oko deponija sadi bagrem, radi čega započinje osnivanje gradskog rasadnika. Iste sezone gradski vrtlar sadi 432 sadnice u Ruskoj, Slovačkoj, Vojvođanskoj i Futoškoj ulici, bagrem se, pak, ukopava na dunavskoj obali.

Prenamena šumskog zemljišta

Pola decenije kasnije uprava za šume podseća gradski senat da bi dva odsto od prodajne cene ogrevnog drveta trebalo da uplati u Fond za pošumljavanje, a izrazito se radi na poboljšanju šumskih puteva. Magastat je tražio i od lokalne uprave za šume dobio podataka da je na gradskoj teritoriji veličine 19.700, pošumljeno 925 hektara.

Programom korišenja se precizira da je reč o 1.134 katastarska jutra pretežno hrastove šume, dok je vrbak na 427 jutara. Istovremeno se uočava potreba za rasadnikom, a nekoliko sezona kasnije donosi se plan nove seče vrba. Umesto nakon dvadeset sekle bi se nakon deset godina.

Naime, tokom prve decenije ovo drvo dostigne 20-25 cm debljine, dovoljno za seču. Tokom druge decenije života udeblja se za samo pet do osam santimetara, ali se i poprilično isuši i izgubi dobar deo kaloričnosti. Stoga se donosi nov način seče i obrade ogrevnog drveta.

Godine 1939. odlučeno je da se šuma na Ratnom ostrvu “Marija Snežna” stavi pod zaštitu, bez preciziranja šta znači nov status. To je poslednji arhivski dokument o novosadskim šumama pre nove tragedije, Drugog svetskog rata.

Nije bilo lako našim starima brinuti se o šumi. Bili su svesni korisnosti zelenila, činili su koliko su mogli na podizanju šuma i zelenila. Ratni vihori poništavali su sve urađeno, pa se moralo stalno iznova počinjati. U stilu “Ajmo Jovo nanovo”.

Ipak, sredinom tridesetih godina prošlog veka Novi Sad je imao šezdesetak hiljada stanovnika i 925 hektara šuma, danas ima 360.00 hiljada žitelja, ali samo 148 hektara šume, na Ribarskom ostrvu.

Istina, u gradu je još oko 430 hektara zelenih površina, od čega su šezdestak hektara parkovi. U takvoj situaciji javnost teško može razumeti prošlogodišnju odluku o proširenju gradskog građevinskog zemljišta, kada je oko 930 hektara iz statusa šumskog preinačeno u građevinsko.