Umerenost kao univerzalna vrlina

10. Jul 2021.
Na neki način, Nenad Krstić simbolično je zaokružio jedno životno poglavlje. Njegova košarkaška karijera vodila ga je od Mašinca iz Kraljeva, preko Partizana, do nekoliko timova NBA lige, a onda iz Amerike ponovo u Evropu, u ruski CSKA.
Slider
Foto: Miroslav Petrović

Piše: Aleksandar Duković

U međuvremenu, vodio je našu reprezentaciju do mnogih velikih pobeda i medalja. Po sopstvenom priznanju u razgovoru za magazin Wine Style, nikada se nije u potpunosti navikao na američki način života, pa je onda nekako bilo i logično što je odlučio da se vrati u Srbiju. Živeći u Beogradu, čvrsto je vezan za rodno Kraljevo, gde je u podnožju obližnje planine Troglav izgradio modernu destileriju za proizvodnju rakije. Ako bude bar delom uspešan kao u sportu, ljubitelji rakije u Srbiji imaće čemu da se raduju, a sudeći po prvim izdanjima njegovog Troglava, to je prilično izvesno.

Sklanjajući se od medija i velike popularnosti, kakav je bio i dok je igrao, Nenad Krstić odaje utisak čoveka koji je vrlo fokusiran na ono što radi, ali pre svega, čoveka sa merom. Mirnim, porodičnim životom sa četvoro dece, pre deluje kao fini, skromni komšija nego kao čovek koji iza sebe ima jednu od najuspešnijih spotskih karijera na ovim prostorima.

S obzirom na njegovo bogato iskustvo, očekuje se da će i na mestu potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije za mušku košarku i direktora svih muških selekcija, gde je od nedavno, njegov doprinos srpskoj košarci i sportu uopšte biti dragocen.

WS: Upoređivanje američke i evropske košarke decenijama je jedna od najpopularnijih tema stručne javnosti. U čemu je, prema Vašem mišljenju, suštinska razlika?

Ima dosta razlika, pogotovo ako govorimo o vremenu kada sam ja igrao. Razlika je u brzini, taktici, tehničkim stvarima… Za početak, u NBA utakmica traje četrdeset osam minuta, u Evropi četrdeset. Američka liga je mnogo zahtevnija, igra se mnogo više utakmica, u nedelju dana može da se desi da se igra pet utakmica, sve to zahteva da igrači budu maksimalno fizički spremni. Ima manje treninga nego u Evropi i generalno se drugačije osećate kada ste tamo, prilično je različit pristup košarci i uopšte, lifestyle.

WS: Jedno od opšteprihvaćenih mišljenja jeste da je u Evropi važniji timski rad i taktička priprema utakmica, dok se u Americi igra više svodi na individualni kvalitet igrača. Da li se slažete sa tim?

Pa jeste tako. Međutim, u NBA pravo takmičenje počinje tek u play off-u i tada se više pažnje posvećuje taktici, ali u Evropi se i prijateljske utakmice pripremaju na taj način. Najbolji igrači sveta su u NBA i onda je prirodno da se treneri dosta oslanjaju na taj individualni kvalitet igrača. Mnogi igrači su zaista velike zvezde i oni moraju na neki način da ispune svoju statistiku kako bi opravdali svoj renome. U NBA treneri vrše izmene na osnovu papira, trenutne statistike i po nekom difoltu, dok u Evropi treneri odlučuju o tome u trenutku, u zavisnosti od situacije. Razlika između Evrope i Amerike se sve više smanjuje, ali problem je što su ranije samo najbolji igrači odlazili tamo, a sada već i neki mladi koji se onda tek tamo formiraju. To na duže staze može da oslabi kvalitet evropske košarke, ali ipak, u Evropi se i dalje igra dobra košarka. Evo recimo, pogledajte sadašnju Evroligu.

WS: Deo košarkaške javnosti smatra da taj šou-biznis koji prati NBA u stvari šteti samoj igri i da narušava izvorni karakter košarke. Kako je Vama to izgledalo i da li ste imali problem da se na to naviknete?

NBA je liga igrača, sve je podređeno njima, oni imaju velike sponzorske ugovore, čak ne samo velike zvezde već i igrači srednjeg kvaliteta, pa sponzori očekuju da se ti igrači pojavljuju u javnosti i promovišu. Veliki je novac u opticaju i logično je da je taj aspekt vrlo značajan i da ima uticaja. Ja sam bio deo NBA kad nije bilo instagrama, tvitera, pa se promocija svodila na fizičko prisustvo. Tad su bilbordi bili popularni, televizijske reklame, ali nije bilo pametnih telefona. Sad je to mnogo lakše za same igrače, ali taj život van terena meni nije toliko prijao. Ja sam došao iz Partizanove škole košarke, gde si morao da budeš posvećen samo košarci, gde su bili važni disciplina i rad, a tako sam i vaspitavan u kući. Sve vreme dok sam igrao košarku hteo sam da budem fokusiran samo na ono što radim i svi ti spoljni uticaji su mi samo oduzimali energiju. Iskreno, nisam to voleo, ali sve je to individualno, nekima to prija.

WS: Deluje da su tamo igrači mnogo ležerniji nego u Evropi. Da li je to samo privid?

Generalno jesu, ali nije svuda tako. Recimo, dok sam igrao za New Jersey, posle izgubljene utakmice u avionu se ćuti, svi su ljuti, atmosfera je vrlo neprijatna, a kad dobijemo utakmice onda smo svi ekstremno srećni. To me je podsećalo na Evropu. S druge strane, u Oklahomi su bili uglavnom mladi igrači, koji još uvek nisu bili dovoljno profesionalni, pa je atmosfera bila neuporedivo ležernija. Na kraju, sve je to individualno i svako se drugačije nosi sa pritiskom, a on uvek postoji. U Evropi je tenzija veća, jer postoji pritisak od predsednika kluba, trenera, menadžera, dok u NBA nema toliko toga, znaju se pravila. I kada se prave nove ekipe, prave se dugoročni planovi, nije toliko važno da li će se izgubiti koja utakmica više, nego je važnije da se napravi dobar ‘pik’ za sledeću sezonu. NBA je dosta fizički naporniji, ali što se tiče pritisaka van terena, nije bilo toliko strašno kao u Evropi.

WS: Da li se u Americi drugačije pristupa košarci, sportu uopšte, mislim na decu koja tek ulaze u taj svet i da li je danas drugačije nego u vreme kada ste Vi počinjali?

Malo je drugačije u Americi. Oni sport smatraju nečim što je dobro u smislu psihofizičkog razvoja, ali im je već u startu važan i taj finansijski aspekt, jer imaju ambicije da dobiju stipendije na koledžima. To je kod njih već ustaljena praksa. Mnogi iz Evrope odu tamo da igraju s tim ciljem, pa čak i ako posle univerziteta ne nastave da se bave sportom, oni su već uradili dobru stvar, nešto su naučili, dobili neko obrazovanje i bazu za svoju buduću karijeru. Ja sam 1983. godište i kada sam počinjao da igram košarku, roditelji su mi govorili – idi tamo igraj i skloni se sa ulice. Sada je drugačije, roditelji to posmatraju kao šansu, i za decu i za njih, stavljajući vrlo često finansijski aspekt u prvi plan. Po meni je najvažnije da se dete razvija na neki zdrav način, da se skloni sa ulice, da usvoji neke normalne vrednosti i da dobije sportsku kulturu. Ako posle svega dođe i novac onda je to još bolje, ali ne treba to da bude u prvom planu. Na kraju krajeva, koliki je procenat onih koji postanu vrhunski sportisti, nula koma nešto posto. Ja imam trojicu sinova i ćerku i usmeravam ih ka sportu, ali ne u smislu da budu profesionalni sportisti, nego da usvoje zdrave vrednosti koje donosi sport. Potpuno je nevažno koji će to sport da bude.

WS: Kako ste se adaptirali na američki način života i kako Vam on izgleda sada, iz ove perspektive?

Ja sam otišao tamo kada sam imao dvadeset godina i nisam znao jezik uopšte, tako se u prvih nekoliko godina nisam uopšte dobro osećao, bio sam jako nostalgičan. Iako sam živeo u Njujorku, nisam bio zadovoljan. Posle sam naučio jezik, stekao drugare i malo se navikao, ali nikada se nisam u potpunosti pronašao u tamošnjem stilu života. Amerika je vrlo uređena zemlja, svi poštuju zakone, generalno je kvalitet života jako dobar, ali iako nisam imao neki poseban razlog, ja sebe nisam video u tome. Činjenica da sam poslednji put bio u Americi 2013. godine dovoljno govori o tome. Uvek me je nešto vuklo da se vratim ovde, možda zato što sam sa šesnaest godina otišao od kuće pa sam bio previše nostalgičan. Na kraju krajeva, možda je to i dobro.

WS: Imali ste dosta pehova sa povredama. Kako ste prolazili kroz te periode?

Jeste, imao sam vrlo turbulentu karijeru, a povrede su bile deo toga. Imao sam dve teške povrede kolena, možda i najteže, da kažem u sportu uopšte. To je definitivno uticalo na mene i u nekom ličnom smislu, ali sam uvek u životu imao plan A i plan B. Kad sam bio u Kraljevu, trenirao sam košarku ali sam upisao i građevinsku školu, jer su mi i otac i deda građevinci. To je bio moj plan B. Tako je bilo i sa povredama. Kad sam pokidao prednje ukrštene ligamente srušio mi se svet, jer sam imao na stolu ponudu koja se ne odbija. Onda nisam igrao godinu dana i nisam uopšte znao kad ću moći ponovo. Srećom, oporavio sam se i ponosan sam na sebe što sam uspeo da skupim snagu, i mentalnu i fizičku, da se vratim na teren. Kasnije sam imao sreće da me u važnom periodu zdravlje posluži, tako da sam potpisao nekoliko dobrih ugovora. Bilo je i posle nekoliko ozbiljnih povreda, ali sve u svemu, mogu da kažem da sam zadovoljan svojom karijerom.

WS: Ko Vam je bio najteži protivnik u karijeri?

Shakil O’Neal.

WS: A najtužniji i najsrećniji trenutak?

Uh, imam više tužnih trenutaka, ali možda gubitak finala Evrolige u zadnjoj sekundi 2012. Igrao sam tada za CSKA, vodili smo sa dvadeset razlike i na kraju izgubili. Takođe i 2010, sa reprezentacijom na Svetskom prvenstvu, kada smo maltene u poslednjoj sekundi izgubili od Turske, i to tako što su nas sudije ozbiljno potkrale, to je bilo baš stresno. Što se tiče najsrećnijeg, to je osvajanje srebrne medalje sa reprezentacijom na Evropskom prvenstvu 2009. To je posle više godina bila prva medalja za nas. Bilo je trenutaka koji me činili srećnim ne samo u smislu postignutih rezultata, nego su me emotivno ispunjavali. To je recimo i saznanje da sam bio kapiten, to je za mene bila velika čast i imalo je posebnu dimenziju. I dan-danas me ljudi prepoznaju po tome što sam bio kapiten reprezentacije. To sada govorim mlađim igračima, da je jako važno da se u reprezentaciji ostavi neki trag. Ja nisam bio u generaciji koja je osvojila zlatnu medalju, ali smo imali neke medalje i to su takođe veliki uspesi. Bio sam kapiten šest godina i izuzetno sam ponosan na to, ali i zahvalan onima koji su mi tu šansu dali. Znate, nema baš mnogo igrača koji su bili kapiteni nacionalnog tima, a još manje onih koji su to bili toliko dugo.

WS: U našem sportu, pa tako i u košarci, hronično imamo neke vansportske probleme. Uplitanje politike i drugih interesa, sukobe među igračima, na relacijama savezi-klubovi, uticaji menadžera… Sada ste na poziciji potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije, pa kako vidite budućnost srpske košarke?

Mislim da tih problema sada nema, barem ne u košarci. Mi smo početkom dvehiljaditih imali problema u smislu odazivanja igrača da igraju za reprezentaciju, međutim, sada u našoj muškoj seniorskoj reprezentaciji vlada odlična atmosfera i imamo odličnog trenera, tako da mislim da i ako se u nekom trenutku skrene s pravog puta, možemo lako da se vratimo. Uvek je bilo tako, jer se uvek pojave neki ljudi koji pokrenu stvari. Košarka je na neki način naš nacionalni sport i mislim da se to nikada neće promeniti. Recimo, Duda Ivković je došao 2008. godine i vrlo lako nas vratio na pravi kolosek, pa posle je Sale Đorđević isto to uradio. Mi smo sportska nacija, nama je sport u genima, tako da sam po pitanju sporta generalno, a naročito po pitanju košarke, veliki optimista. Što se mene lično tiče, ponosan sam što mi je ukazana prilika da budem na ovom mestu jer sam oduvek želeo da posle završetka igračke karijere nastavim da radim u reprezentaciji. Nikada nisam razmišljao o tome da vodim neki klub, jer je za mene reprezentacija nešto zaista posebno.

Iz ove perspektive, šta Vam je sport doneo, u nekom ličnom, životnom smislu?

Iskustvo, jedno veliko životno iskustvo, koje mi omogućava da drugačije, odnosno bolje mogu da sagledavam stvari oko sebe. Živeo sam u raznim zemljama, mnogo sam putovao i upoznavao ljude iz raznih sfera, tako da mi je to dalo i neku širinu, sposobnost prilagođavanja različitim ljudima i situacijama. Takođe, bavljenje sportom me očvrsnulo u nekom smislu da lakše i racionalnije mogu da donosim neke važne odluke.

O VINU:

WS: Da li volite vino i da li ste imao prilike da probate neka američka vina dok ste tamo igrali?

Sada volim vino, ali dok sam bio u Americi nisam bio zainteresovan za to jer sam bio previše mlad. To valjda dolazi sa godinama. Znam da Kalifornija imao jako dobra vina, čak i moj dobar prijatelj Saša Vujačić ima tamo vinariju. Nisam baš totalni laik ali nisam ni stručnjak za vina, ali me interesuje da uvek nešto novo naučim i čujem. Naravno, volim da ih pijem, ali najviše volim da pijem lokalna vina, jer vina su po meni odraz podneblja u kojem nastaju, odraz klime, zemljišta, ljudi koji ih prave, nekog životnog stila… Kada sam u Italiji onda pijem italijanska, u Grčkoj grčka… Letos sam u Istri pio neke vrlo dobre i zanimljive malvazije, ali ne čak od Kozlovića i tih poznatih vinara, nego od nekih malih vinarija. Kada ovde pijem naša vina, onda osim toga što su lokalna, to vidim i kao neki način podrške domaćim vinarima. Volim da pijem tamjaniku, naročito leti, ali ima domaćih vina i od drugih sorti koja mi se sviđaju, neki barikirani šardonei, prokupci… Mislim da su naša vina sve bolja i da trenutno po kvalitetu ne zaostajemo za nekim zemljama u regionu a koje su mnogo pre nas uzobiljile tu vinsku priču i orijentisale se ka proizvodnji vrhunskih vina.

WS: Kako je nastala Vaša destilerija, odakle ta ideja?

Na tu ideju sam došao dok sam bio u Americi, pred kraj karijere. Tamo se svake godine u okviru lige održavaju i predavanja, na kojima bivši igrači dele iskustva sa aktivnim, u smislu ulaganja finansija i budućeg biznisa. Pošto sam bio jako nostalgičan, hteo sam na neki način da se vratim u rodni kraj i da kupim zemlju, i tako je nastala ideja da imam voćnjak. Kasnije sam video da tu postoji mnogo problema dok se uopšte dobije voće a kasnije i sa plasmanom, pa sam odlučio da zaokružim taj ciklus i da započnem proizvodnju rakije od svog voća. Onda sam malo čitao o tome, obilazio neke destilerije i 2015. smo zvanično počeli sa radom.

WS: Zašto ime Troglav?

Dizajn i brending je radila jedna agencija iz Beograda. Rekao sam da želim nekako da se povežem sa svojim rodnim krajem i oni su predložili Troglav, a to je ime obližnje planine, koja se čak i vidi iz destilerije. To je i ime jednog slovenskog boga, zvali ga Triglav ili Troglav, svejedno, tako da je i malo mistično i višeznačno, a pritom vrlo zvučno i pamtljivo. Priroda u celom tom kraju oko planine je predivna, tu su i Dolina jorgovana i srednjovekovni grad Maglič, tako da sam vrlo zadovoljan tim imenom jer je prilično simbolično, barem za mene.

WS: Srpsko tržište rakija doživljava veliku ekspanziju, kvalitet je sve bolji ali je i proizvođača sve više. Gde vidite mesto za Vašu rakiju?

Meni je pre svega drago što se tržište razvija. Tačno je da je sve više rakija i da još uvek ima svega i svačega, mislim na one loše, ali kvalitet uvek na kraju nađe put do publike. Verujem u kvalitet svoje rakije, tako da mislim da nećemo imati problem da pronađemo svoje mesto na tržištu.

WS: A kakve su šanse naše rakije u svetu?

Mislim da srpske rakije po kvalitetu mogu da se porede sa francuskim konjacima i škotskim singl malt viskijima. Mi smo mala zemja i nismo radili na promociji, imidžu, brendingu, tako da ne možemo da očekujemo da se naša rakija prodaje kao ova pića. Međutim, napredak je očigledan, dosta toga je urađeno poslednjih godina, država sad hoće i da zaštiti rakiju kao brend, tako da sve to ide u dobrom pravcu. Mi proizvođači takođe moramo da radimo zajednički, organizovano, kako bismo naše rakije promovisali u svetu na pravi način. Ponavljam, što se tiče kvaliteta, siguran sam da one zaslužuju ozbiljno mesto na svetskom tržištu.

WS: Kako biste opisali Vašu rakiju, ili, zašto bi neko trebalo da je kupi?

Ja bih najviše voleo da mogu da vam dam i ostale rakije da probate, pa da onda na osnovu kvaliteta odlučite koju ćete da uzmete. Nama je zaista kvalitet glavni cilj i od toga nećemo odustajati. Planiramo proširenje proizvodnje, ali kvalitet neće trpeti. To nije lako i mnogi su napravili istu grešku, ali mi ćemo biti oprezni. Naša rakija je čista, pravimo je od našeg voća, bez dodataka bilo kakvih aditiva, ni za arome, ni za boju niti bilo kakve zaslađivače. E sad, ona je malo opora jer je i dunja kao voće opora, pa je nekome to čudno jer je verovatno navikao na neki drugačiji, uslovno rečeno upeglaniji ukus koji dolazi ili od aditiva ili od odležavanja u buretu. Naša rakija ne odležava u buretu jer se trudimo da preslikamo čist voćni ukus u rakiju i zato smo kupili najsavremeniji, mogu da kažem najbolji kazan nemačke proizvodnje. Ali, sve je stvar ukusa.

Share