Slobodan Simić – Flash

9. Januar 2020.
Da živi u nekoj drugoj zemlji, ko zna, možda bi Slobodan Simić bio samo „još jedan psihijatar“, doduše vrlo uspešan, sa zvanjem primarijusa. Na svu sreću to nije njegova priča, jer je svoj hobi ili on njega, izabrao prkosno i slobodno, obrevši se u svetu komedije, satire, aforizama, duhovitih dramskih tekstova i scenarija.
fles siva
Foto: privatna arhiva / izvor: Wine Style

Piše: Vuk Tripković, Wine Style

Slobodan Simić do sada je objavio osam knjiga aforizama, isto toliko knjiga priča, kao i zbirku pesama. Njegovi aforizmi i priče su  prevođeni, a tekstovi sa velikim uspehom izvođeni u pozorištu i na televiziji, podsećajući nas koliko su humor i satira, kada su dobri, zapravo ozbiljni.

Šta Vas kao aforističara najčešće inspiriše u našem okruženju?

Ja sam po bazičnom opredeljenju satiričar, tako da su moje teme kritika društvenih odnosa, politike, svakojakih poremećaja zajednice i naravno kritika mentaliteta.

Kako se postaje aforističar?

Aforističar se postaje kao i sve drugo: počneš da se time baviš. U ovom slučaju počneš da pišeš aforizme i ako su iole kvalitetni onda ih neko objavljuje, po novinama i časopisima. Ali aforističar nije zanimanje i od njega ne može da se živi, pre bi se mogao uvrstiti u nekakav hobi.

Da li u kratkim crtama možete da nam opišete proces nastajanja jednog aforizma?

Kod mene tu nema procesa. To je kao neki blesak, sine, i to je to.

Da li postoji objektivno smešno ili je sve stvar smisla za humor?

Svako od nas ima malo drugačije viđenje stvari. Kad neko padne sa stolice jedan broj ljudi će se nasmejati, ali jedan će se zabrinuti da se taj nije povredio. Tako da je to u svemu, pa i u humoru, stvar ličnog viđenja.

Čini se da su karikaturisti u poslednje vreme „ugroženija vrsta“ od Vaše branše. Da li Vas to teši ili muči?

Žalosno je da u bilo kojoj zajednici postoji neko ko traži zabranu karikatura. Karikatura je vizuelna šala, a šala može da smeta samo neduhovitim, umišljenim i bahatim. Trenutno živimo u vremenu dominacije neduhovitih, umišljenih i bahatih. Ali proći će i to.

Da li Vam je naša aktuelna društvena situacija inspirativnija iz perspektive Vaše profesije – psihijatrije ili Vašeg hobija – satire?

Kao satiričar ugavnom reagujem na poremećene društvene odnose i trenutno je jako mnogo, i previše tema za satiru. Kao psihijatra me brine sve ono što i svakog građanina ove zemlje, tako da me naša aktuelna društvena situacija generalno vrlo brine.

Da li i na koji način koristite humor u Vašoj psihijatrijskoj praksi?

Nekad humor može da pomogne kada je neko suviše napet i distanciran, da bi se malo opustila situacija tokom razgovora, ali u suštini to se vrlo retko dešava. Nije svako mesto zgodno za humor.

Ko su Vaši omiljeni domaći satiričari?

Pre svega rodonačelnik srpske satire Radoje Domanović, koji je na samom početku 20. veka pisao pravu oštru društvenu satiru. Od savremenih, tu su Aleksandar Čotrić i Bojan Ljubenović.

Ono što je za pilote Top Gun, to bi za Vas psihijatre bio film…?

Mislim da ne postoji nekakav zajednički psihijatrijski film. Posebno što treba imati u vidu da su u većini filmova psihijatri predstavljeni kao negativne ličnosti. Možda najčuveniji film na tu temu, Let iznad kukavičjeg gnezda Miloša Formana, u stvari je takođe filmska priča o negativnom viđenju psihijatrije, u kojoj Džeka Nikolsona, koji je „različit“, trpaju u duševnu bolnicu i elektrošokovima mu „menjaju“ mozak da bi bio miran i pokoran. Ali, kad bi se tome pristupilo stručno, Džek Nikolson je tu opisan kao čovek sa klasičnim poremećajem ličnosti, a takve ljude, sem kad su agresivni, nikad ni ne primaju u psihijatrijske bolnice nego najčešće u zatvore, a elektrošokovi su jedna od najkorisnijih metoda za lečenje teških depresija. Filmski stvaraoci znaju da većina gledalaca ima izvestan strah i nesimpatije prema psihijatriji, pa su psihijatri osuđeni na filmske „loše momke“.

A neki kultni film za satiričare…?

Mislim da tek za satiričare ne možemo da izdvojimo samo jedan, ali meni je posebno drag film Živka Nikolića U ime naroda.

Najbolja filmska komedija svih vremena je…?

Sviđaju mi se komedije Vudija Alena.

Najbolji domaći komičar svih vremena je…?

Nikola Simić, Miodrag Petrović Čkalja i Bata Stojković.

 A inostrani?

Vudi Alen i Robin Vilijams.

Najbolja knjiga aforizama ili satire?

Knjige aforizama Kratko i kasno i Srbija na isteku, mog nebeskog Užičanina Radomira Radeta Jovanovića.

Poremećaj višestruke ličnosti verovatno je najčešće obrađivan psihički problem na filmskom platnu. Šta mislite, zbog čega?

Filmski scenaristi uvek tragaju za fenomenima koji mogu da privuku pažnju i izazovu radoznalost gledalaca. Za svojih trideset godina psihijatrijskog staža nikad nisam sreo pacijenta sa višestrukom ličnošću i pripadam školi mišljenja koja smatra da taj poremećaj jednostavno ne postoji.

Koliko i na koji način je Vaš rodni grad Užice uticao na Vaš smisao za humor?

U moje vreme Užice je bilo puno mladih duhovitih ljudi i humor je bio naša svakidašnjica. Čak smo imali svojevrsna takmičenja, kada bi se skupila dva društva ukrug, a onda nadmetali njihovi najduhovitiji predstavnici. Ono što karakteriše tzv. erski humor je upravo ono što su osobenosti i same satire: oštrina, ironija i sarkazam. Erski humor je žargonski rečeno jedno „opšte zezanje svega i svačega“, tako da sam rano morao da prođem tu „zezatorsku“ školu.

Na konkurs za najbolji aforizam inspirisan vinom poslali biste…?

U vinu je istina. Moraćemo da ga procedimo.

Da li je humor „za stolom“ kvalitetniji uz vino ili pivo?

Humor za stolom uvek zavisi od onih za stolom. Piće često razigra duhovite, a nažalost razigra i neduhovite… A što se tiče vrste pića, ima jedan moj prijatelj koji na pitanje šta će da popije uvek pita: Čega imaš najviše?

Postoji li boca vina ili neka situacija u vezi sa vinom koju ne možete da izbrišete iz sećanja?

Dočekivali smo neku Novu godinu i nestalo je vina. Kaže domaćin da njegov tata radi u Predsedništvu i da ima u podrumu razna vina koja je dobijao, odšunja se i donese nekoliko flaša. Mi izaberemo jedno sa srpskim grbom na etiketi. Kad smo bili pri dnu flaše ugledamo da je na flaši odštampano ime jednog srpskog predsednika, i ispostavi se da je to nekakvo specijalno vino. Kad je domaćin pretražio na internetu, ispostavilo se da smo sasvim slučajno i u dobrom raspoloženju popili flašu vina procenjenu na 1.600 evra. Zaista je bilo odlično.

Kako bi izgledala Vaša top-lista tri najbolja domaća vina?

Ovo je top-lista vina koja ja rado pijem:

Kremen Kamen – Matalj,

Trijumf – Aleksandrović,

Terasa Chardonnay – Matalj.

A stranih?

Vina koja ja pijem svakako nisu najbolja, ali meni se sviđaju:

Casilero del Diablo, Cabernet sauvignon – Čile

Plantaže 13. Jul, Vladika – Crna Gora

Alexandria, Tikveš – Severna Makedonija.

Članak je prenet sa portala Wine Style.

Članak je prenet sa portala Wine Style.