Pomeranje centra borbe

Piše: Aleksandar Ostojić

Da je neko 1989. godine odlučio, iz nepoznatog razloga, da sačeka najpogodniji trenutak kako bi pred čitaoce u Srbiji donese prevod Gatarijeve Tri ekologije, verovatno ne bi našao bolji momenat od ovog sada. Premda ga u izdanju Fakulteta za medije i komunikacije nema, predgovor za ovo delo već je priložen i imanentno prisutan u našim životima prethodnih meseci, prevashodno zahvaljujući aferi “Rio Tinto”. Društvena dešavanja su nam, na taj način, približila i sam pojam ekologije, pokazujući da nije reč tek o (prirodnoj) naučnoj oblasti za koju se prevashodno interesuju oni koji se njome bave. Građani su, dakle, nevezano za stavove, postali duboko involvirani u ekološka pitanja koja su, istovremeno, dobijala dodatne klasifikacije i konotacije, pa se tako ekološki problem vrlo brzo transformisao u društveno, političko, ali i lično pitanje.

Nije Feliks Gatari mogao poželeti bolji uvod od trenutne situacije, jer u eseju koji broji svega četrdesetak stranica on analizu ekologije započinje upravo širenjem njenog domena, a time i značenja. Ekologija proučava odnos prema životnom staništu, bilo da je reč o našem domu (odakle i proizlazi deo njenog naziva), ili globalno – gde je životno stanište planeta Zemlja. Ekološki problemi, koji su više nego alarmantni jer na kraju upućuju na egzistenciju, znače da je stanište ugroženo. Ali ko još sačinjava to stanište, pored prirodnog okruženja? Svi oni koji na njemu žive, što će reći društvo u celini, i, naravno onaj koji pitanje postavlja – individua. Stoga će Gatari odmah na početku istaći kako ekološki problem upućuje na to da je “kompromitovan odnos subjektivnosti sa njenom spoljašnjošću – bila ona društvena, životinjska, biljna, kosmička”. Svaka drugost teži tome da postane plošna, a to znači da je kompromitovan odnos i prema samom sopstvu.

Vreme je da ekologiju prestanemo da povezujemo sa slikom male grupe zaljubljenika u prirodu ili ekoloških stručnjaka. Ekologija kakvu ja zastupam dovodi u pitanje čitavu kapitalističku subjektivnost i kapitalističke formacije moći. Manifest za nov način mišljenja problematike proizvodnje ljudske egzistencije u novim istorijskim kontekstima. Proširujući definiciju ekologije kako bi obuhvatila društvene odnose i ljudsku subjektivnost, kao i brigu o životnoj sredini, Feliks Gatari tvrdi da su ekološke krize koje prete našoj planeti direktan rezultat ekspanzije novog oblika kapitalizma i da nam je potreban novi, ekofilozofski pristup koji uvažava razlike između svih živih sistema. Autorova društvena ekozofija, koja životnu sredinu promišlja u korelaciji sa socijalnom i mentalnom ekologijom, odriče se pseudonaučnih paradigmi u korist kretanja i intenziteta evolutivnih procesa, i zagovara rekonstrukciju ljudskih odnosa na svim nivoima sociusa. Izvor: knjige.fmk.edu.rs

Upravo ta područja ekologija, po Gatariju, treba da uključi, pa bi tako obuhvatala: društvenu ekologiju, mentalnu ekologiju i ekologiju prirodnog okruženja. Ekologija mora da prekomponuje društvene i individualne prakse, a to neće moći ukoliko ne integriše sve navedene sfere. Ova revolucija na polju ljudske delatnosti mora se desiti ne samo na polju vidljivih snaga, već i na unutrašnjim područjima senzibiliteta i želja. Adekvatan odgovor zahteva adekvatnu analizu uzroka, ili detektovanje problema, a to je najsnažnije mesto Gatarijevog teksta. Urušavanje ljudskog praxisa i sistema vrednovanja u celini ne događa se spontano. Vrednovanje ljudskih delatnosti svedeno je isključivo na dva dominantna modusa: 1) modus vladavine svetskog tržišta koji uništava individualne sisteme vrednosti 2) modus koji celokupne društvene ili međunarodne odnose stavlja pod kontrolu policijskih mašina. Reč je naravno o mašini koja proizvodi značenja kojima svakodnevno baratamo, a ISK (integrisani svetski kapitalizam, kako ga Gatari naziva) ima apsolutni monopol nad proizvođenjem značenja.

Zadatak ekologije jeste da omogući rekonstrukciju ljudskog praksisa, opirući se masmedijskom fabrikovanju, manipulisanju javnim mnjenjem, uniformisanju, konformizmu mode. Društvena ekozofija mora razviti prakse koje nastoje “da stvore nove načine bivanja u paru, u porodici, u urbanom kontekstu…, bitak–u–grupi”. Isto važi za odnos prema sebi i prema prirodnom okruženju. Prilično je pogrešno razdvajati zagađenje psihe, društva i okruženja. Jer “ne samo da izumiru vrste, nego i rečenice, geste ljudske solidarnosti”. Tri ekologije teraju nas da pogledamo u lice eroziji ta tri područja i da se skinemo sa “sedativnog diskursa” koji je proizvod ISK-a. S tim u vezi, apsurdno je očekivati od nauke da kontroliše napredak i rizike kojima upravlja ekonomija profita, reći će Gatari, a mi smo, trideset i tri godine kasnije, svedoci istinitosti tog uvida.

Svi oni koji su upućeni u kontekst Gatarijeve, ali i francuske misli druge polovine 20. veka, zateći će i priču o ekologiji kao prekid dominantnog označiteljskog odnosa i proizvođenje ljudske egzistencije u novim kontekstima (resingularizacija). Ali jezik Tri ekologije daleko je od uobičajene terminologije Gatarijevih dela i u tolikoj meri jasno saopštava svoje ideje široj publici da su delovi ovog eseja pisani gotovo u pamfletskom stilu. Takva je upravo napomena, koja nam u srcu današnjih zbivanja može biti možda i od najvećeg značaja: “globalno ekozofsko pitanje previše je važno da bi se prepustilo nekim od njenih arhaizujućih i folkloirzujućih struja koje ponekad namerno odbijaju svaki ozbiljniji politički angažman. Ekologija bi morala da prestane da se povezuje sa slikom neke male manjine zaljubljenika u prirodu ili ekoloških stručnjaka.” Ekologija kakvu zastupa Gatari dovodi u pitanje čitave kapitalističke formacije moći. Tek kada to radi, na sva tri fronta, ona zaista deluje.

Ekologija okruženja možda još ne podrazumeva uopštenu ekologiju o kojoj zbori Gatari, ali to sve više i više počinje da čini. Radikalno pomeranje centra društvenih borbi je u jeku, kao i naše pozicioniranje u njoj, što čini ovo delo nikad aktuelnijim.

Tekst je prenet sa portala Vreme.