Operski agregat uživo

14. Septembar 2020.
Deo iz teksta o operi Sedam smrti Marije Kalas Marine Abramović koji je objavljen u nedeljniku Vreme.
images---Copy

PIše: Jelena Novak

U odlučujućoj sceni filma Pevanje na kiši (Singing in the Rain, 1952) dve žene su na bini, jedna ispred, a druga iza zavese. Prva, bujna, glumi da peva bezglasno otvarajući usta, a druga, smerna, publici nevidljiva, pozajmljuje krišom prvoj svoj zavodljivi glas. Do raspleta dolazi kad desinhronizacija biva ogoljena pred publikom (zavesa se neočekivano podiže), a pozajmljeni glas javno vraćen vlasnici.

Prolazim kroz zidove – memoari – Marina Abramović, u izdanju Samizdata B92
Iskusila sam apsolutnu slobodu – osetila sam da mi je telo neograničeno, bezmerno; bol je bio…

Dugo najavljivana i zbog pandemije odlagana opera 7 Deaths of Maria Callas Marine Abramović (svetska premijera 1. septembra u Bavarskoj državnoj operi /Bayerische Staatsoper/u Minhenu) podsetila me na situaciju iz kišovitog filma. Iz daljine bi moglo delovati da je u fokusu opere Marija Kalas, primadonna assoluta, heroina upečatljivog glasa i scenske pojave, markantnih crta lica koje mogu delovati i zavodljivo i neprijatno, diva koja je sem svoje muzičko-scenske izvanrednosti upamćena i po nesrećnoj vezi sa Aristotelom Onazisom, kapricioznom ponašanju, statusu zvezde i najzad nespremnosti da prihvati nemogućnosti svoga promenjenoga vokala na zalasku karijere. Konvencionalna opera je u interpretaciji Kalasove privukla publiku širu verovatno nego ikada ranije. O njoj se i danas snimaju filmovi, pišu se knjige, na izložbama se mogu videti njene haljine, cipele, fotografije, neprevaziđeni su neki od snimaka koje je za sobom ostavila, poznavaoci i ljubitelji iznova slušaju njene interpretacije i pišu o njima, a jedan od vrhunaca njene zagrobne karijere je i serija koncerata uživo sa orkestrima na kojima se Kalasova “povampirila” na sceni u vidu holograma.

Marina Abramović ističe kako je fascinirana likom i delom Kalasove još od detinjstva, da je još kao beogradski devojčurak otkrila njen glas i zaljubila se u njene interpretacije. Kako je vreme odmicalo, odnos Marine i Marije je postajao složeniji. Marina je shvatila da ona i Marija imaju dosta toga zajedničkog, da čak i fizički liče, te da su nesrećne ljubavi nešto što ih je obe obeležilo. Marina je sa Marijom prešla na ti, i tu se situacija takoreći zakomplikovala. Rezultat te “komplikacije” je na prvi pogled opera Marine Abramović o Mariji Kalas i njenim scenskim umiranjima. Međutim, ta je opera pre svega (i sasvim očekivano) o Marini Abramović, njenoj umetnosti, njenom statusu dive i “bake performans arta”, njenom munjevitim usponu na međunarodnoj umetničkoj (i ostalim scenama), o njenom egu, njenim performansima, ubadanjima, gušenjima, nepomičnim sedenjima, skidanjima, njenoj ipak prolaznoj mladolikosti, njenom telu i glasu, o njenim nesrećnim ljubavima. U jednom od intervjua povodom premijere Sedam smrti novinar pita Marinu Abramović šta bi rekla Mariji Kalas da je danas sretne. Odgovara da bi je prvo zagrlila, a onda je kritikovala što je odustala od tako retkog dara koji je posedovala, i na neki način se ugasila (u Marininoj romantičarskoj interpretaciji umrla od ljubavi) zarad bezvrednog muškarca.

Opera Sedam smrti Marije Kalas je donekle i didaktički muzičko-scenski spektakl kojim Marina Abramović maestralno pokazuje Kalasovoj i ostalima kako se ona u različitim svetovima (iz)borila sa svojim smrtima, životima, usponima, padovima i nesrećnim ljubavima i kako je proizvela te večne teme u glavne impulse svojih umetničkih radova. Krize i beznađa koji često mogu delovati nadmoćno i nepremostivo postale su njena pokretačka energija. Takav obrt na papiru deluje jednostavno, retki ga uspešno sprovedu u praksi i gledano iz te perspektive, umetnost Marine Abramović je veoma upečatljiva, uprkos svim svojim meandriranjima.

Kompletan članak potražite na portalu Vreme.