Balkanski front ljudskih prava

Piše: Momir Turudić, Vreme

“U godini kada su izbeglice iz zemalja ‘trećeg sveta’ postale manje medijski atraktivne, kada rastu ksenofobija i kršenja njihovih ljudskih prava na granicama, a solidarnost opada, Nikola Kovačević je nastavio da radi i obilazi sva mesta gde je izbeglicama potrebna pomoć – kampove za izbeglice i tražioce azila, aerodrome, neformalne kampove na granicama, pritvorske jedinice…”, piše u obrazloženju odluke uređivačkog kolegijuma nedeljnika “Vreme” da izabere za ličnost godine pravnika i stručnjaka za ljudska prava Nikolu Kovačevića.

Kovačević se borbom za ljudska prava ne samo izbeglica već i mnogih od kojih društvo okreće glavu bavi još od studentskih dana, sa čvrstim uverenjem da svako zaslužuje empatiju i da sva ljudska prava moraju biti dostupna svakom čoveku i svuda, od granica do zatvorskih ćelija.

“VREME”: Kada se i kako kod vas javila želja da studirate prava?

NIKOLA KOVAČEVIĆ: Do kraja četvrte godine srednje škole nisam znao šta želim da studiram. Krajem te četvrte godine doživeo sam povredu leđa i shvatio da bi ipak bilo dobro, pošto sam oduvek bio dobar u društvenim naukama, da odem u tom pravcu. Ispalo je da sam ona stereotipna priča “kada ne znaš šta ćeš, upiši prava”. Razgovarao sam sa svojim prijateljem sa vaterpola Šabom, koji mi je rekao da treba da studiram prava jer sam uvek, kako on kaže, mnogo pričao. To je zbog toga što sam uvek bio percipiran kao neko ko isteruje pravdu. Upisao sam Pravni fakultet Univerziteta Union, na kojem sam danas asistent.

Kada ste odlučili da želite da se bavite baš ovom granom prava?

Oduvek sam više voleo javno pravo, a izuzetno sam voleo krivično pravo, na čemu sam posebno zahvalan svojoj profesorki, a danas i mentorki, Slađani Jovanović. Na početku treće godine studija video sam poster Beogradskog centra za ljudska prava za upis u njihovu čuvenu školu ljudskih prava. Tada sam prvi put bio izbombardovan jednim potpuno novim svetom, za koji sam uvek osećao da postoji.

Nakon uvodnog predavanja profesora Vojina Dimitrijevića, koje je za mene imalo jak vrednosni momenat, zapravo sam shvatio šta su to ljudska prava jer mi je do tada taj pojam kao i većini drugih bio jako apstraktan. Profesor Dimitrijević je tada rekao da su ljudska prava kapacitet nas pojedinaca da se lišimo predrasuda prema svim drugim pojedincima. Taj citat je prva stvar koju sam uhvatio kao belešku na toj školi, i dan-danas mi taj papirić iz sveske stoji kao uspomena.

Neposredno pred početak ove škole imao sam priliku da obiđem Okružni zatvor u Beogradu. Tada nije bila rekonstruisana zgrada, i sećam se da sam se pitao kako ljudska bića mogu da se drže u takvim uslovima, jer je bilo kao u zoološkom vrtu. Hodali smo hodnicima, gledali te ljude i prvo što smo primetili jeste da na ćelijama nema prozora, već su prozori u hodnicima. Mnogi iz moje grupe su bili ravnodušni ili im je čak bilo i smešno, a ja sam izašao odatle sa osećajem gorčine i tame.

Kada se ta poseta završila, sam sebi sam rekao da je to neprihvatljivo. Takođe, jako mi je bilo teško da shvatim kako se maltene niko osim mene nije potresao time što smo videli, većina ljudi je rekla: “Pa dobro, to je zatvor, šta si očekivao?” Tada sam uvideo kako ljudi vrlo lako zanemaruju nečiju ljudsku sudbinu samo zato što je taj neko izvršilac krivičnog dela.
Za mene je to potpuno neprihvatljivo, jer to svakome može da se desi. Kada pogledate statistiku kriminaliteta, vidite da je najveći broj izvršilaca mlade dobi, koji su izvršili neko imovinsko krivično delo, što može dovesti do zaključka da smo mi siromašno društvo. Pored toga, najčešće delo je stavljanje u promet opojnih droga, što još uvek, nažalost, predstavlja brzu i laku zaradu i samim tim je primamljivo za mlade u socijalno devastiranoj državi.

Zapitao sam se da li postoji nešto što bih mogao da učinim. Kada su na pomenutoj školi BGC-a održana predavanja na kojima je govoreno protiv torture, potpuno sam odlepio za tom oblašću. Nekih petnaest, dvadeset dana posle toga, sa tom starom, autentičnom ekipom Beogradskog centra posetio sam zatvor u Pančevu. To je bilo to. Narednih nekoliko godina sam uzduž i popreko obilazio Srbiju i obišao sam maltene svaku kazneno-popravnu ustanovu.

Dakle, sve je počelo u kazneno-popravnom sistemu Srbije, koji je tada bio užasan. Danas je daleko bolji, ali i dalje postoje problemi. Tada sam našao jednu malu i usku nišu koju sam počeo da pratim, i od tada mi nije bilo bitno da budem advokat, sudija ili tužilac. Vrlo brzo sam počeo da volontiram u Beogradskom centru za ljudska prava, tamo sam proveo desetak godina.

Kada god se govori o pravima zatvorenika, mnogi pitaju šta je sa pravima žrtava. Kako to komentarišete?

Svaki izvršilac krivičnog dela ima složenu strukturu ličnosti i određene razloge zašto je to uradio. Nije rešenje da npr. alkoholičara koji je počinio krivično delo bacite četiri godine u zatvor i ništa sa njim ne radite, jer će on po izlasku verovatno vrlo brzo izvršiti novo krivično delo. Poenta je da tom i takvom čoveku treba pomoći. One zemlje koje su u tome uspele jesu bezbednije i u njima je povrat mnogo niži od ovih drugih zemalja. To je i glavni cilj zašto treba dati drugu priliku osuđenim licima – da po njihovom izlasku neko drugi ne bi postao nova žrtva.

Svako društvo treba da teži tome da pomoć dobiju svi. U društvima u kojima je loš kazneno-popravni sistem, vrlo često je loš i pravosudni sistem. Država u kojoj je loš pravosudni sistem, često je država u kojoj ima puno korupcije, a država u kojoj ima puno korupcije funkcioniše na principima korupcije. To su sve međusobno uvezane stvari koje ne možete tek tako da izdvojite, tako da ne može biti “zatvori, ko ih šiša”, ili “migranti, ko ih šiša”. Kao što ne smemo nasesti i na onu mantru “sad imamo velike plate, pa nam ne trebaju slobodni mediji”, sve su to segmenti koji su bitni za jedno društvo.

Pravo čoveka na drugu šansu je ljudsko pravo i to ni na koji način ne umanjuje prava žrtava krivičnih dela.

Kada ste počeli da se bavite izbegličkim pravom?

Bavio sam se uporedo sa ovim o čemu sam do sada pričao. Desilo se da me 2012. godine pozvala moja koleginica Jovana i otišao sam s njom u centar za azil u Bogovađi. Na početku nisam znao kako uopšte da razgovaram sa tim ljudima, šta da ih pitam. Posebno mi je bila interesantna jedna porodica iz Irana, naročito jedna mlada Iranka koja nam je ispričala kako je do Srbije došla sa krijumčarima u kamionu preko Grčke i Makedonije. Meni je to bilo potpuno neverovatno. Razmišljao sam šta bih ja pomislio da se nalazim u nekoj zemlji u kojoj ne želim da budem, da dođu neki ljudi poput nas da pričaju neke priče.

Ono što me je fasciniralo jeste da su svi oni bili nekako zahvalni na informacijama koje smo im dali i da su pokazali visok stepen dostojanstva, iako su verovatno u zemlji iz koje dolaze izgubili sve i sada idu u nepoznato. Oni su nam na kraju razgovora čak i stegli ruku, pozdravili su se s nama, čak i uz blag osmeh. Zapitao sam se da li bih ja mogao da se tako dostojanstveno držim u toj situaciji, i mislim da ne bih. To je bio moj prvi susret sa izbegličkim pravom, tako je počelo.

Koliko su vam ranija iskustva pomogla u kasnijem bavljenju izbegličkim pravom?

U bavljenju prevencijom mučenja sam prvi put video šta je moć Ustavnog suda, i koliko je jedna odluka Ustavnog suda u predmetu na kojem sam radio sa mojim starijim kolegama Bojanom i Žarkom praktično dovela do toga da ozloglašeni Sedmi paviljon iz Zabele bude “sređen”. Retko ko se danas iz tog paviljona žali na mučenje, a to je bilo mesto u kojem, kada dođete, dobijete batine samo da biste znali gde ste došli. Tu sam takođe prvi put video moć strateškog zastupanja, kada uzmete jedan mali slučaj i odvedete ga pred Ustavni sud, Evropski sud, neko međunarodno telo i dobijete rezultat koji se odnosi na mnoge buduće slučajeve.

Što se tiče izbeglica, tu je situacija drugačija. Izbeglice, tražioci azila, migranti se kreću, za razliku od ovih koji su u zatvoru i tamo čekaju. Mnogo je veći ulog u igri kada si izbeglica nego kada si zatvorenik, jer kada si zatvorenik čekaš da odslužiš svoje i to je to. A kada ste izbeglica, može da se desi da vas deportuju, da krijumčari mogu da vas otmu, da policija može da vas prebije i da nikog posebno nije baš mnogo briga zbog toga. Mogu čak i da vas vrate u zemlju porekla gde mogu da vam politički sude, da vas muče, a vrlo često i da vas pogube.

U ovom poslu nekad morate biti spremni da reagujete i u roku od nekoliko sati. Daću vam primer iranskog političkog aktiviste koji je sa našeg aerodroma trebalo da bude deportovan u Tursku, a potom u Iran. Sećam se da sam tada prvi put sa Jovanom i Lenom pisao takozvanu privremenu meru Evropskom sudu za ljudska prava, i mislim da je to bilo prvi put u istoriji da je na Aerodromu “Nikola Tesla” neka osoba dobila potvrdu za tražioca azila. Bilo mi je potpuno neverovatno da jedno tako glomazno telo kao što je Evropski sud za ljudska prava u roku od jednog dana donese odluku i kaže Srbiji: “Ne, to ne smete da radite.” Kada je ta privremena mera “prošla”, osetio sam kolika je zapravo moć prava i kakva međunarodna tela postoje.

Od tog novembra 2013. godine, moja percepcija o ljudskim pravima se u potpunosti menja. Tada moja opsesija postaje strateško zastupanje, jer sam tu video najveći kapacitet za pomoć tim ljudima. Mislim da time pravim veći benefit nego da se bavim zagovaranjem promena zakona, jer se u ovim postupcima sa pojedincima mnogo brže vide dobre stvari kada ih ishodujemo.

Posle tog slučaja, u narednim godinama sam se bavio najrazličitijim postupcima koji su zahtevali da ste kompetentni, pripremljeni, ali i da ne postoji radno vreme, već da imaš spremnost da si tu kada neko zove u pomoć. Tako smo reagovali podnoseći pravne akte međunarodnim telima i bukvalno spasavali živote ljudi. Nema lepšeg osećaja od toga. Nakon svakog tog slučaja, imali smo razgovor sa tim ljudima koji nam je možda i više značio nego sama odluka koja je ishodovana.

Ovaj posao me deset godina unazad identitetski oblikuje i jako mi je drago zbog toga. U porodici baš nisam imao sa kim da pričam o ovome, iako me oni podržavaju u onome što radim mislim da ipak do kraja ne razumeju šta ja to tačno radim.

A ko vas razume, sa kim pričate?

To su stvari o kojima razgovaram sa psihoterapeutom ili sa prijateljima i kolegama kojih, hvala Bogu, imam u dovoljno. Sa Mašom, Danilom, Vladom, sa drugim prijateljima za koje mogu sa sigurnošću da kažem da su srcem u ovome. To je jedna od lepota ovog posla, kada vidiš da postoje istomišljenici, ta mala mreža ljudi koja se nažalost u promilima meri prema opštoj populaciji, ali u kojoj si cenjen, pa onda i sam shvatiš zašto je sve ovo važno. Dakle, najlepše je pomagati ovim ljudima, ali odmah zatim i upoznavati ljude slične sebi, sličnih interesovanja i karakteristika.

Mogu da kažem da sam privilegovan što sam poslednjih deset godina proveo sa takvim ljudima i da sam u toj fazi doživeo jednu vrstu neverovatnog ličnog razvoja. Moje poimanje i shvatanje života i ono što sam ja danas je daleko drugačije od onog što je bilo.

Pričali ste o zadovoljstvu kada pomognete nekome. Ipak, u ovom poslu su češći slučajevi iza kojih ostaje praznina kada se u nečemu ne uspe. Među takvim slučajevima koji su vam najteži?

Svakako mi je najteži slučaj ekstradicija Dževdeta Ajaza iz Srbije u Tursku. To mi je bilo prvi put da se tako osetim, potpuno suprotan slučaj od one privremene mere kada smo sve uspeli. U to vreme sam bio u Engleskoj na masteru i odatle sam maltene radio ceo taj postupak pred Komitetom protiv torture i prvi put sam koristio to telo. Kada sam video da je Komitet naložio Srbiji da se uzdrži od ekstradicije dok se ne okonča postupak, urlao sam kao nenormalan i osetio sam to olakšanje.

Onda mi je jednog jutra neko javio da je Dževdet vraćen u Tursku – to me je urušilo potpuno. Dva dana nakon toga sam se pogledao u ogledalo i dobar deo sedih vlasi kojih danas imam su se pojavile u tih četrdeset osam časova. Da tada nisam bio na masteru, i da sam morao sutradan da odem na posao, verovatno se ne bih danas više bavio tim poslom. Nekoliko meseci mi je trebalo da se oporavim.

U pitanju je bio čovek koji nije neki visoki političar, koji je mučen na najstrašnije načine, iznudili su mu priznanje sa povezom preko očiju, deset dana nije video porodicu… Kada vidite da je nekoliko veća Višeg suda u Šapcu i nekoliko veća Apelacionog suda u Novom Sadu zanemarilo sve te stvari… Tada sam prvi put sebi postavio pitanje: “Da li su oni zapravo ljudi?” I da li živimo u državi u kojoj u tužilaštvima i sudovima rade ljudi koji imaju kapacitet da pojme patnju drugog ljudskog bića? I to ne bilo kakvu patnju, nego patnju žrtve torture.

Kada sam video intervju tadašnje ministarke pravde Nele Kuburović, koja je diplomirana pravnica i koja je sa osmehom rekla da privremena mera nije stigla na vreme i da je sve urađeno po zakonu i po Ustavu, uplašio sam se da i među nosiocima izvršne vlasti postoji potpuna deprivacija od empatije prema nekim ljudima.

Godine 2015. izbeglička kriza je bila najveća svetska tema. Tada je i na ovim prostorima a i šire postojala velika empatija prema ljudima koji su dolazili. Šta se od tada promenilo?

Ta 2015. godina je godina kada smo svi svedočili verovatno biblijskim scenama u smislu broja dolazaka izbeglica na evropski kontinent, prevashodno iz Sirije. Za taj period možemo našem društvu dati neku vrstu pozitivne ocene. Tada smo imali mogućnost da vidimo koliko veliku i jaku ulogu igraju nosioci javnih funkcija u formiranju javnog mnjenja – bar na ovoj temi. Tada sam ustanovio da kada vlast drži bar neki pozitivan narativ, percepcija prosečnog srpskog građanina prema ovim ljudima će biti “pa treba im pomoći”. Onda je u Srbiji urađena jedna velika stvar koju treba istaći, formirali su se prihvatni centri od strane Komesarijata za izbeglice gde su ljudi dobijali vodu, hranu, odeću i obuću. To je bio logistički neverovatan poduhvat.

Međutim, tu smo zapravo videli da smo i mi i mnogi drugi propustili priliku da pre te krize napravimo sisteme azila koji bi imali kapacitet da, u skladu sa mogućnostima svake od zemalja, omoguće jednom broju ljudi da ostanu u našoj ili nekoj susednoj zemlji i započnu svoj novi život. To nismo uspeli da izgradimo ni do danas. I umesto da smo se 2015. godine okrenuli ka tome da unapredimo sistem da pomognemo tim ljudima, videli smo kako je jedna zemlja za drugom postepeno počela da odstupa od tog “refugees welcome” narativa. Tu pre svega mislim na Mađarsku i Viktora Orbana koji radi ono što niko nije verovao da će se desiti u Evropi posle Drugog svetskog rata, a to je razvlačenje žilet žice na granicama. I da se kasnije to što je Orban uradio počelo postepeno širiti kao požar i na druge zemlje.

Zapravo, od marta 2016. godine Evropska unija je sklopila pakt sa đavolom i dala mnogo para Turskoj da podigne velike prihvatne centre i da sprečava odlaske izbeglica ka Evropi. Ipak, smatram da Turskoj mnogo više treba gledati kroz prste jer je to zemlja koja je od početka krize primila oko pet miliona ljudi, za razliku od Mađarske koja je, recimo, prošle godine primila dvanaest ljudi.

Od tog marta počinje da se igra igra ili “The game”, kako to izbeglice kažu, što podrazumeva pokušaje prelaska granice gde u toj igri treba izbeći graničnu policiju, reke, močvare, planine i jezera da biste sačuvali život. Od tog marta na evropskom kontinentu i na svim granicama počiva u miru Konvencija o statusu izbeglica i Evropska konvencija o ljudskim pravima, jer se od tada šira javnost prvi put upoznaje sa terminom “push back”. Počinje praksa kolektivnog proterivanja i vraćanja ljudi bez razmatranja njihovih individualnih okolnosti, njihovo prebijanje, iznude… Sve više vidimo kako su se zemlje preorijentisale ne na to da razviju sisteme koji treba da pruže podršku ljudima, već sisteme koji za cilj imaju da smanje dolazak tih ljudi. To su za sada bezuspešno radili, jer broj ljudi koji dolazi nastavlja da raste. Represija ne pomaže.

Kada gledamo danas Srbiju, polako se pojavljuju ekstremističke grupe koje sada slobodno mogu da svrstam u fašističke. Poražavajuće je kako smo dozvolili da se jedna mala grupa ljudi koja seje mržnju i ksenofobiju prema izbeglicama, vucara po ulicama Beograda, Sombora, Subotice bez ikakve kažnjivosti, a da naša policija i naše tužilaštvo žmure i to dozvoljavaju. Tako da smo od zemlje koja je pratila narativ Angele Merkel postali zemlja u kojoj ekstremisti deluju bez ikakve odgovornosti.

Tako postajemo društvo koje nije takvo u svojoj biti – postoji danas visok stepen ksenofobije koji je daleko veći od onog koji je oduvek postojao i koji će postojati u svakom društvu. To je tužno. Najtužnije je što to ljudi rade navodno u ime srpstva i hrišćanstva jer smo mi “jedno”, a oni su valjda nešto “drugo”. To me kao hrišćanina jako vređa.

Okrenule su se teme i neki plitkoumni primitivci su sada preuzeli ulogu moralnih sudija koji skrnave ono što su naši preci za nas uradili. A naši preci i preci ovih nasilnika su u oba svetska rata položili svoje živote kako bi, kada se završi rat, čovečanstvo napravilo konsenzus oko toga da svi ljudi koji su stradali treba da dobiju novi pravni okvir, koji će zaštiti njihova ljudska prava.

Strašno je i koliko je društvu potrebno malo plitkih informacija da bi se na nešto “popalilo” i sve je teže stvarati kontratežu tom narativu. Znate, kada patrijarh Porfirije odlikuje Viktora Orbana Ordenom Svetog Save prvog stepena kao čuvara hrišćanstva, u Budimpešti, na nekih sto pedeset kilometara od mestâ Reske i Tompa gde Orbanova politika podrazumeva da se ljudi izgladnjuju i tuku, žene porađaju u teškim uslovima, ljudi šetaju na povocima za pse i medvede… prosto mi je žao kao Srbinu pravoslavcu što je patrijarh njemu dao taj orden. Sramota me je i ne želim da se osećam delom toga.

Ja sam ubeđen da naši ljudi to ne znaju. Ubeđen sam da kada bi ostali trideset dana u Reskama i Tompi i kada bi im simulirali šta se tamo dešava prema izbeglicama i migrantima – odatle bi izašli sa potpuno drugačijim stavom i rekli bi “Sram te bilo!” svakome ko smatra da je Orban okej. Reč je o čoveku koji je prvi posle sedamdeset pet godina držao govore o mešanju rasa. To je jezivo i strašno. To će da nam se na duge staze obije o glavu.

Da li imate utisak da se to jačanje ekstremizma dešava u većem delu Evrope?

Mislim da je to sada nesporno. Mađarska, Poljska, nova vlada u Italiji, jačanje različitih političkih grupacija u Nemačkoj, Austriji, Holandiji. Nesumnjivo je da desnica raste. Nisu sporni desni stavovi, nacionalni, tvrđi, desnica treba da postoji. Ali ne sme da postoji ekstremna desnica, kao što ne sme da postoji ni ekstremna levica. Ne sme da postoji ništa što je ekstremno. Jer, ekstremizam izučava i Savet bezbednosti UN-a i donosi rezolucije koje govore državama kako treba da postupaju prema na primer Narodnim patrolama.

To što oni rade nije ništa drugo nego krivično delo. Krivično delo je da vi naredite graničnoj policiji da bije ljude. Taj koji je naredio treba da odgovara isto kao i taj koji je tukao. Kada govorimo o ljudskim pravima i dešavanjima na evropskim granicama, smatram da neko treba da ode u zatvor, i to na dugogodišnju robiju, zato što su takve prakse dovele do toga da mala devojčica iz Avganistana izgubi život na granici Hrvatske i Srbije. Ko je odgovarao zbog toga? Ko je odgovarao za hiljade potopljenih ljudi kojima niko nije pružio pomoć? Moraju se pozvati na odgovornost i ti graničari, i ti političari, i ti ekstremni desničari, jer ovo što oni rade nije sloboda govora nego krivično delo, nije zaštita granica, već zločin. Sloboda govora nije apsolutna, ona se može ograničiti, a i inače se prostire do slobode drugog ljudskog bića. Ne smete da kažete “mi beli hrišćani”, a “oni crni muslimani”.

U svim zemljama u kojima postoji urušavanje sistema izbegličke zaštite i u kojima se njihova ljudska prava i dostojanstvo gaze – to je državna politika. Pogledajte druge aspekte u tim zemljama. Sužava se prostor za slobodu medija. Gasi se nezavisnost pravosuđa. Sužava se prostor za delovanje civilnog sektora, kao najjačeg neformalnog oblika kontrole svake države. Tu se napada na autonomiju univerziteta. Dakle, ne samo izbeglice, migranti i tražioci azila – to su sve uzajamno povezane stvari. Kao što sam već rekao – dobar zatvor i dobra bolnica imaju veze jedno s drugim, jer obično tamo gde je loš zatvor, loša je i bolnica. Nije ništa parcijalno, sve je povezano. Sistem ljudskih prava prožima sve segmente društva.

Dakle, ovo nije borba protiv nekih desničarskih grupa i njihovih objava na Fejsbuku, ovo je borba za očuvanje sistema vrednosti koji je iznikao iz pakla u kojem su naši preci živeli. Ta borba se u ovom momentu odvija na granicama svih evropskih zemalja. Ako se tamo ta borba izgubi, to će biti ključni dokaz da ništa nismo naučili iz naše prošlosti.

S druge strane, videli smo da može i drugačije. Da li imate utisak da od početka rata u Ukrajini postoje dve kategorije izbeglica i migranata u Evropi?

Ukrajinske izbeglice i način na koji se njima pomaže su dokaz svega onoga o čemu sam do sada pričao. Postoji jasan umišljaj da se za neke drugačije ljude, iz nekih drugačijih kulturoloških delova sveta, postavlja drugačiji standard od onoga koji smo “mi”, pretežno beli hrišćani, namenili sebi kao Evropi. Ukrajinska izbeglička kriza je u potpunosti razotkrila licemerje svih nas, i treba da nas je sramota. I mene jeste sramota kao Evropljanina.

Kako je moguće da za nekoliko meseci sedam miliona ljudi bude namireno na vrlo korektan način? I tu se ne radi o tome u kojoj meri su ispunjeni standardi, već u kojoj meri su se države oberučke prihvatile da pomognu tim ljudima. S druge strane, zbog milion i po Sirijaca i drugih izbeglica iz Azije i Afrike se umalo nije raspala Evropska unija. Zbog tih milion i po su se razvukle žičane ograde, oni nisu dobili privremenu zaštitu. A i dalje je Sirija bila u daleko intenzivnijem oružanom sukobu nego što će verovatno Ukrajina ikada biti. Kada biste stavili na papir žrtve i zločine u Siriji, verovatno se ništa slično nije i neće desiti u Ukrajini, nema stotina hiljada mrtvih u kratkim vremenskim periodima.

Poređenje ponašanja Evrope prema sirijskim i drugim azijsko-afričkim izbeglicama u odnosu na ukrajinske izbeglice je dovoljno da se pokaže postojanje dvostrukih aršina. To bih ilustrovao sa dve fotografije sa poljske granice koje su obišle svet. Na prvoj se vidi poljski granični policajac kako iza žičane ograde baca suzavac na Iračane, a na drugoj policajac iz te iste jedinice nosi kofer u jednoj ruci, a ukrajinsko dete u drugoj ruci. Jedna slika je prelepa i dirljiva, ali je druga slika jeziva. Te slike na najbolji način oslikavaju ponašanje Evrope. Možda zapravo i nikada nisu bile drugačije, samo se do rata u Ukrajini nije desilo nešto tako velikog intenziteta.

Koliko je teže raditi sve što radite u poslednje tri godine – prvo pandemija kovida, pa rat u Ukrajini, a problemi izbeglica se nisu smanjili?

Ono što je, po meni, najveći problem danas i zbog čega sam duboko frustriran jeste to što su izbeglice, migranti i tražioci azila u Srbiji postali jedna vrsta projektnog plena, jedna vrsta projektne aktivnosti gde je gotovo sav fokus civilnog sektora, međunarodnih organizacija, državnih organa preusmeren na izgradnju sistema azila. To je okej i mi to treba da radimo. Ali, s druge strane, gotovo niko se ne bavi ključnom vrednosnom borbom koja se ovde odvija sada, a to je borba na granicama za poštovanje vladavine prava.

E, to je ono što se intenziviralo nakon korone. Tužno je kako veliki broj “profesionalaca” to radi na jedan birokratski način, ne prihvatajući svoju dublju ulogu koju je imao u pomaganju ovim ljudima. Nije poenta samo pomoći nekome da dobije azil, iako je i to jako važno. Ali, daleko je važnije da se borite za princip da svaka izbeglica može da pristupi teritoriji, daleko je važnije da se borite za princip da niko ne sme da prebije izbeglicu. To je ono što ovaj kontekst u kojem danas radimo čini izuzetno teškim, jer je mali broj ljudi prepoznao da je suština vrednosne borbe na svim granicama, i to je ono što predstavlja najveći izazov.

Sada, u ovom postkovid vremenu čak i nedostaju ljudi u ovoj oblasti, koju su zaposeli koordinatori projekata i birokrate, a to nije mnogo spojivo sa idejom o zaštiti ljudskih prava na prvoj liniji fronta. A Balkan, pa i Srbija, jesu linija fronta. Zbog toga mi je jako teško i zbog toga sam frustriran. U neku ruku mi je malo drago što sam uspeo da se izmestim iz većih sistema i da kao nezavisni pravnik u IDEAS-u ipak imam mikrosvet u kojem se na autentičan način bavimo ovim pitanjima.

Prvi ste dobitnik Nansenove nagrade sa prostora bivše Jugoslavije, posle toga ste postali član Komiteta za prevenciju mučenja i nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Koliko vam ta priznanja znače?

I Nansenova nagrada i izbor u Komitet, ali i priznanje nedeljnika “Vreme”, znače mi na poseban način. Ali, ono što objedinjuje sve te tri lepe stvari koje su se desile u mojoj karijeri jeste da mi je sve to vratilo samopouzdanje i veru u sebe, i pomoglo mi je da se promenim.

Godine 2019. na 2020. bio sam u situaciji koju sam doživeo kao veliku nepravdu, bio sam blizu odluci da napustim sve ovo, da odustanem od nečega u šta sam uložio deset godina života. To su bile dve jako teške godine za mene, tada sam se borio manje-više bez ikakvih resursa da ostanem u ovom polju i da nastavim da radim ovo na način na koji smatram da treba, a ne da bude da su izbeglice projektni plen i šansa za bogaćenje, nepotizam i finansijske zloupotrebe.

Onda sam u IDEAS-u dobio priliku da stvari radim onako kako mislim da treba, uz punu odgovornost da sam ja taj ko garantuje za rezultate koji treba da se postignu. U tom periodu sam prvi put počeo da crpem inspiraciju od nekih mladih ljudi koji su mi se javljali da žele da rade sa mnom. U poslednje dve godine sa tim programom za azil i migracije sam nakon dugo vremena doživeo jednu vrstu stabilnosti, koja je proistekla iz rada sa mladim ljudima koji su u ovo ušli čistog srca.

Onda se u te dve godine prvo desi Nansenova nagrada, koja je možda došla kao neka vrsta opomene da više ne razmišljam o tome da odustanem, nego da se bavim time što sam zacrtao. Nakon nagrade “desio se” maltene u istom periodu i Komitet, što je za mene bilo ostvarenje dečačkog profesionalnog sna, sna dečka koji je ušao u Centralni zatvor 2009. godine i video sve, a sada ima priliku da ode u bilo koji evropski zatvor ili imigracioni centar sa velikim ovlašćenjima.

I na kraju, ekipa “Vremena” odlučila je da mi dodeli jedno ovako veliko priznanje, koje zaista stavljam u kategoriju priznanja koje je na prvom mestu u odnosu na ova dva druga. Iz prostog razloga što kada razmišljam o nedeljniku “Vreme”, razmišljam o svima vama, o vašim kolegama koji nisu više sa nama, o Miši Vasiću, Dejanu Anastasijeviću, Dragoljubu Žarkoviću… Kada vidim tu mladu ekipu koja je sada kod vas – Nemanju Rujevića, Jelenu Zorić i druge… Nedavno sam to rekao u jednoj emisiji – ono što je vezivno tkivo za sve ljude koje sam pobrojao jeste integritet. “Vreme” je za mene časopis ljudi sa integritetom koji su svoj posao radili i rade onako kako su smatrali da treba, bez obzira na okolnosti. Iako ste tako radili, opstali ste sve ove godine. Iz tog razloga ovo vaše priznanje za mene predstavlja neizmernu čast i hvala vam zbog toga.

To mi je još jedan veliki vetar u leđa koji će mi značiti da u ovoj oblasti ostanem što duže. Kada vidim ove mlade ljude sa kojima radim, Janu, Lazara, Bobu, Minu, malog Nikolu, kako predano i nevino, a opet profesionalno i emotivno rade i pomažu ovim ljudima, puno mi je srce i mislim da ipak ima tračka nade da uspemo u toj vrednosnoj borbi. Želim da verujem da će taj front nastaviti da se širi i da ovo priznanje treba da bude podstrek i za neke druge mlade ljude da se uključe u ovu borbu.

Kako se opuštate, u čemu uživate?

Ja sam se u potpunosti identifikovao sa svojim poslom i zagovornik sam one teze da je čovek ono što čini i što radi, i da ga to određuje. Moj dan i moj život podrazumevaju intenzivno i svakodnevno razmišljanje o ovoj profesiji kojom se bavim, i smatram da je to nužno. Mislim da kada gajite ljubav prema poslu kao što ja gajim prema ovom, onda to i ne doživljavate kao posao u onoj negativnoj konotaciji.

Kada govorimo o konvencionalnim načinima za opuštanje, to je svakako ragbi liga, odnosno Ragbi 13. To je neverovatna igra i strategija ljudi sa neverovatnim fizičkim kapacitetom, ne može svako da je igra, ne možete da igrate ako nemate mozga ili onu stvar. Takođe, obožavam životinje, mi smo pet friendly kancelarija. Tu su, naravno, i divni prijatelji koji su neiscrpan izvor inspiracije, diskusije koje su mi potrebne i reči koje želim da čujem. Bez kojih bi, kada ih ne bi bilo, sve ovo izgubilo smisao. U njima se ne priča uvek o poslu, ali je uvek bitno da se priča o životu i da se ne pričaju prazne priče. Mislim da sam srećan i blagosloven što uvek imam ljude sa kojima imam jednu duboku razmenu, i retko kada se nađem u situaciji da traćim vreme na neke površne razgovore. Tolkina čitam oduvek.

Takođe, zbog posla stalno upoznajem neke nove sjajne ljude. Ovo nije posao u kojem sedite u kancelariji po ceo dan, to je posao u kojem se dešavaju neverovatne stvari i uzbuđenja.

Možda se najautentičnije opuštanje dešava kad odem u Crnu Goru, u Herceg Novi, zaliv u kojem sam odrastao i gde sam proveo najlepše trenutke svog detinjstva. Možda je to pravi period relaksacije, kada sednem u svoj kajak, odveslam na Njivice i baš me briga za sve.

Detinjstvo, dečaštvo

Rođen sam u Beogradu 16. juna 1989. U prvih sedam godina mog života je u mojoj porodici bilo svega, od ljubavi i lepih trenutaka do onih teških, koji su podrazumevali sve negativne stvari, prvenstveno gubitak oca. To je bila porodična tragedija koja je pre svega pogodila porodicu sa tatine strane i dovela do tenzija i između drugih bliskih ljudi, koji su se teško pomirili sa tom činjenicom. Ja sam nekako bio između toga. Vrlo rano sam iskusio i gubitak i nešto što može da se podvede pod psihofizičko nasilje, vrlo rano sam bio svestan različitih negativnih stvari.

Kasnije je period odrastanja obeležilo to što je moja majka upoznala mog očuha Jovana i to neko ponovno formiranje porodice, kada sam dobio mlađeg brata i kada je došlo do neke normalizacije, koju nažalost nisam imao dok sam živeo sam sa njom. U tom periodu sam počeo da treniram vaterpolo i to je bila jedna od najboljih odluka mojih roditelja, zato što su sve ove negativne okolnosti kod mene stvarale višak energije i frustracije, pa je vaterpolo bio super kompenzacija. Devedesete su obeležile pre svega jedan vrlo prisan i jak odnos sa mojom majkom koji je kasnije dosta uticao na moj život, jer je dosta toga uložila u mene i moje obrazovanje, u sticanje radnih navika, u sport, sve to u onoj meri u kojoj je bilo moguće da kompenzuje porodičnu tragediju koja mi je možda na početku obeležila život.

Od “vaterpolo tragedije” do “ragbi rapsodije”

Druga polovina osnovne škole, kao i cela srednja škola predstavljala je težak i turbulentan period za mene, zato što sam tada sa 14 godina možda prvi put doživeo situaciju gde su mi se raspršili snovi. Cela ideja oko mog podizanja i obrazovanja je bila da budem profesionalni sportista, vaterpolista, nekako me je čitava porodica posmatrala kao dobrog đaka koji je vrlo uspešan u tom sportu.

Tada sam se prvi put suočio sa velikom životnom nepravdom, želeo sam da pređem u bolji klub kako bih imao više prostora da napredujem. Ta mogućnost mi je bila uskraćena, s obzirom da bi moj transfer, sa 14 godina, koštao oko 6000 maraka. Kada danas kao pravnik razmišljam o tome, to je ništa drugo nego protivzakonito. Ne može dete od 14 godina da bude pod bilo kakvom ugovornom obavezom, niti da se uslovljava na takav način. Ali eto, to je možda bio prvi susret sa korumpiranošću ovog sistema u kome su mnoge stvari dozvoljene, pa tako i da deca nose cenu koju njihovi roditelji ne mogu da plate. Za mene je to bio veliki udarac i period u kome sam bio dosta ljut i frustriran. Trudio sam se da ostanem u sportu, ali je taj gubitak vaterpola za mene bio nešto što je obeležilo čitav taj period. Sa druge strane, stekao sam tada prijatelje koje imam i danas, na šta sam jako ponosan. Iz raznih faza života, iz vaterpola, iz ragbija, osnovne i srednje škole imam prijatelje sa kojima sam i dan-danas u vrlo bliskim odnosima.

Mogu da kažem da sam se u tom periodu formirao i shvatio šta znači kada odustaneš, jer na kraju krajeva ja jesam odustao, nisam bio dovoljno jak da istrajem u toj sportskoj priči i zbog toga sam bio ljut i nesrećan. To odustajanje mi je pomoglo da, kada sam se u kasnijim delovima života nalazio na nekim raskršćima, nikada nisam odustajao. Zahvalan sam u neku ruku na tom iskustvu, jer nekada moraš da igraš sa kartama koje dobiješ, ali zavisi da li nešto iz toga učiš za budućnost.

Nakon toga sam popravio ocene u školi, i otišao da treniram ragbi u Ragbi klubu “Dorćol”. Tu sam došao u kontakt sa sportom koji i danas volim najviše na svetu i u kojem pratim bar po nekoliko utakmica nedeljno, pre svega australijsku ligu. Taj sport mi je pomogao da izbacujem frustraciju, a da se sa druge strane uzdižem na ličnom nivou. Ragbi je prava mera za to. U njemu nema para, pa samim tim nema ni korupcije. Ko doprinosi, taj i igra, a ko ne doprinosi, to se jako lako vidi na terenu. U fudbalu možda možeš da se šetkaš okolo, ali u ragbiju ne možeš. Kada propustiš, neko prođe kroz tu rupu, a onda te saigrači tako pogledaju da ti nije dobro. To je ipak sport koji je jedna moja drugarica nazvala organised violence, ili “organizovano nasilje”. Ragbi mi je dosta pomogao da izgradim jak sistem vrednosti, kroz njega mi se vratila volja za rad i kroz taj rad sam izlečio svoju frustraciju.

Pomogao mi je da zalečim stare rane iz vaterpola, u kojem sam sanjao da igram za reprezentaciju i pevam našu himnu na velikim takmičenjima. Igrao sam za ragbi reprezentaciju u nekim nižim rangovima i uspeo sam da doživim tu vrstu adrenalina, igrao sam protiv Irske, Škotske, Engleske. Ovaj period bih opisao “od vaterpolo tragedije do ragbi rapsodije, koja mi je vratila osećaj dostojanstva i samopoštovanja”.

Članak je prenet sa portala Vreme.