Nekome višak, a nekome sve

Autor: Dragana Nikoletić, Izvor: Radar

Sa Srđanom Budimčićem, dobitnikom niza nagrada za humanost, teško je ugovoriti sastanak zbog mnoštva njegovih obaveza. Još je teže da taj susret protekne bez stalnih prekida — kucanja na vrata njegove kancelarije u centru Iriga.

Jedan će tražiti dostavnice, drugi pitati gde su slatkiši, a gde „grickalice“, treći se raspitivati o datumima dostave paketa određenoj grupi korisnika, četvrti želeti samo da ga pozdravi… I on će svima smireno i ljubazno odgovoriti.

Ta ekstremno posećena kancelarija sedište je Banke hrane Vojvodine, iako zapravo maleni lokal u sastavu porodične kuće Budimčića, dok je Srđan (zvani Kepa) osnivač i direktor tog udruženja. U kancelariji jedva da možeš da se okreneš od gomila kartonskih kutija. I kancelarijski sto je zatrpan hrpom dokumenata, u kojoj se naš sagovornik odlično snalazi.

Ni na polici ne može da bude reda: plakete, statuete koje prate neke od nagrada, kao i zahvalnice, ređaju se (ili više – naguravaju) po datumu dobijanja. Tako je sad u prvom planu priznanje Virtus Trag fondacije, za individualnu filantropiju u 2025. godini. Tokom koje je Srđan, zvani Kepa, sa svojim saradnicima prikupio 920 tona hrane za socijalno ugrožene građane. I prosledio ih nevladinim udruženjima, Crvenom krstu, institucijama socijalne zaštite i verskim organizacijama, na distribuciju ka krajnjim korisnicima.

Filantropska misija

Taj poslednji korak u lancu dobročinstva on izbegava, jer lokalna udruženja „bolje znaju stanje na terenu“. Takođe, našeg sagovornika ljudska patnja suviše pogađa, pa prisustvuje samo veselim prilikama, poput prednovogodišnjih svetkovina.

Jedna takva upravo se održava u obližnjem Kepinom parkiću, a zapravo nekad dvorištu kuće iseljenika u pečalbu. To više đubrište nego avliju, Srđan je preuredio, opremajući ga ljuljaškama i sličnim spravama, te su meštani Iriga novi parkić po njemu nazvali.

Zbog takvih okolnosti, njegov razgovor sa ekipom Radara prekida i Deda Mraz. On bi da „šefa“ obavesti da su svi paketići podeljeni deci iz iriškog zabavišta.

Pomenuta priznanja, među kojima je i nagrada EU za pokretanje promena, i zahvalnica Crvenog krsta Žitorađa (za pomoć pri otklanjanju posledica požara), i plakete Čovekoljublja, japanske ambasade, Srpskog filantropskog foruma (tako brojne, da se on za neku pita „od koga li je dobio“), dobitniku znače na dva načina.

Prvo, jer neko primećuje trud njegovog udruženja, a drugo jer se tako širi filantropska misija, priključivanjem novih kompanija, radih da svoj višak i proizvode pred istekom roka trajanja podele drugima. Uprkos tome što još nije izglasan zakon o otpisu PDV-a na donacije, pa darodavci plaćaju pun iznos poreza na poklonjene produkte, uključujući i hranu. Za koju se valjda smatra da je bolje da bude bačena.

Stoga se nacrt ovog dokumenta vuče po fiokama zakonodavaca, u strahu od „mogućih zloupotreba“, a još više od „negativnog efekta po budžet Srbije“. U zemljama gde je otpis poreza ozakonjen, i najugroženiji žive sa mnogo više dostojanstva, što Srđan želi da se ovde postigne.

Ako je humanost nasledna, onda je on tome primer. „Moja majka je bila predsednica udruženja Aktiv žena Irig, boreći se za njihov bolji položaj u društvu. Kako se ta borba neslavno završila, napravila je udruženje Irig moj grad“, skraćena je geneza porodičnog aktivizma.

Po ugledu na komšije

Postojao je tada i Sekretarijat za NVO sektor pri Pokrajinskoj vladi, i organizovao kurseve za pisanje projekata, kojima je Srđan pristupio, kao mlada snaga rodnog mesta. I sve što treba naučio. Pa je udruženje krenulo u sprovođenje radionica tkanja, dekupaža… i kurseva za učenje stranih jezika.

Onda je, sazrevajući, sve više prepoznavao boljke sistema, među kojima se izdvajala glad dobrog dela stanovništva. „Proučavajući kako taj problem rešavaju recimo Slovenija i Hrvatska, 2021. sam osnovao Banku hrane Vojvodine“, on ističe. Na brojne mejlove koje je slao danonoćno, stizalo je sve više odgovora, kako odavde (prvo od kompanije Nektar), tako i iz inostranstva (odakle se prvo kompanija Nestle odazvala).

Gde god bi se našao igrom slučaja, trudio se da uspostavi kontakte, pa je u Sarajevu pozvao na kafu Elvira Karalića, osnivača i predsednika platforme Pomozi.ba. „U tom trenutku nisam imao pojma kakva je sila to udruženje, pohvalivši se Elviru našim, zapravo tada vrlo skromnim akcijama“, Srđan priznaje.

Ne čekavši da ovaj shvati da Pomozi.ba distribuira 75 tona hrane dnevno, i da raspolaže mašinerijom kojom su 2024. otkopane kuće iz klizišta Jablanice, Elvir je Srđanu ponudio novac za radni (čitaj: tovarni) auto. „Do tada sam imao neku šklopociju koja bi se jedva mogla nazvati autom“, darovani uz smeh navodi.

Sedište Banke hrane Vojvodine zapravo je maleni lokal u sastavu porodične kuće Budimčića. U kancelariji jedva da možeš da se okreneš od gomila kartonskih kutija i dokumenata, u kojima se naš sagovornik odlično snalazi

Marljivim radom na širenju mreže darodavaca gladnima, on je postigao da taj spisak bude podugačak, ali ipak izdvaja jednog, Maksi lanac radnji. Jer, on svakodnevno opskrbljuje potrebite voćem, povrćem, i drugom robom (pred istekom roka trajanja), u čemu pomaže osam volontera iz Banke hrane Vojvodine.

U samom Irigu, zaposleno je dvoje radnika, vozač, i uslovno rečeno, magacionerka, angažovana preko Nacionalne službe za zapošljavanje, a na ime invaliditeta. „I sve se stigne“, Srđan je zadovoljan, pripremajući sutrašnju akciju distribucije paketa u Kucuru, Vršac, Dečije selo u Sremskoj Kamenici…

„Ja nemam mamu“

Paketi su različiti, shodni novogodišnjim željama primaoca (slepih i slabovidih, osoba sa cerebralnom paralizom, dece bez roditelja…), sadrže slatkiše, igračke, ali i kućnu hemiju. Jer, „danas se donatori sami javljaju“, kako naš sagovornik naglašava.

Deo pristojne komunikacije sa darodavcima je postavljanje fotografija različitih aktivnosti na društvene mreže, što je ujedno i dokaz da su one izvedene. Na nekima se vidi prepun magacin, iz koga se izdvajaju proizvodi da bi išli dalje svojim putem. Na drugima je skupina ljudi, među kojima i Srđan, u prilikama dogovora narednih koraka. Slika sa direktne primopredaje, gde je Srđan prisutan, veoma su retke, iz već navedenog razloga – njegove slabe tolerancije na neosporne pokazatelje nečijeg usuda.

Ipak nam priča o jednom dečaku, „lepom kao lutka, obučenom najlepše moguće“ od nekih pet-šest godina, kraj koga se nedavno zatekao u Kucuri kraj Vrbasa, na dodeli paketića najmlađima.

„Znaš, ja nemam mamu“, dečkić mu je iznebuha rekao. „Znam, sad sam je sreo, i zamolila me je da ti poručim da puno učiš, završiš školu, upišeš fakultet“, Srđan se ovako snašao. „Bio sam dobar“, dete mu je uzvratilo. „Znam, zato si ovde“, zaključio je ovaj humanitarac, koji smatra da je obrazovanje ključ uspeha.

Međutim, ni to nekad nije garant dobrog života, što pokazuje primer jedne vremešne žene, „magistra neke nauke“, i „nekada gospođe“. Nju je opet sreo nekom sličnom prilikom, ali na (beogradskom) Dušanovcu.

Iz tog skromnog prostora, zatrpanog koječime, Srđan komunicira sa sadašnjim i budućim dobrotvorima, ali i srodnim organizacijama

„Prišla mi je da bi pohvalila moj nastup u nekoj TV emisiji, koju je gledala kod komšinice. Na to sam joj ponudio da joj poklonimo televizor, a ona odgovorila – ’mnogo hvala, ali ja nemam struju’“, Srđanu je mučno i da se priseća. U daljem razgovoru, gospođa je otkrila da se „razbolela, pa ju je život zgazio“. „Takvih, nesnađenih ljudi ima dosta“, on zaključuje, „radije rešavajući stvari iz kancelarije“.

Odatle, iz tog skromnog prostora, zatrpanog koječime, on komunicira sa sadašnjim i budućim dobrotvorima, ali i srodnim organizacijama. „Dijalog je neprikosnoven. Kroz razgovor se prevazilaze razlike u stavovima. Puke kritike bez ponuđenog rešenja ne daju baš nikakve rezultate“, izričit je ovaj tridesetosmogodišnjak.

Lepa reč otvara skoro svaka vrata

Takva logika ga vodi ka dva cilja, prvom, da se Banka hrane Vojvodine skući u objektu sa više digniteta, i ljudskih i drugih resursa, i drugom, da se ideja čovekoljublja što više raširi.

Poslednje ne znači podstrek kuknjavi „daj mi, daj mi“, već utvrđivanje činjeničnog stanja kome je pomoć zaista potrebna. Ali, i to je izvan Srđanovih ingerencija, pa se on i dalje drži mejlova, u kojima lepa reč otvara (gotovo) svaka vrata.

Tekst je prenet sa potala Radar.