Zabrinjavajući deficit entuzijazma

Piše: Ljiljana Petrović

Ukazom predsednika Francuske Emanuela Makrona novinarka Ljubica Gojgić nedavno je imenovana vitezom nacionalnog reda Legije časti. U obrazloženju se navodi da se ovo visoko odlikovanje dodeljuje za rad „sa profesionalnošću i integritetom, u korist demokratskih vrednosti, posebno u oblasti mišljenja i medija kojima je privržena i Francuska”.

Kao novinar, Ljubica Gojgić kaže da je počastvovana ovim visokim priznanjem za profesionalni rad, a kao unuka solunca duboko dirnuta odlikovanjem.

Ljubica Gojgić je urednik i voditelj emisije „Pravi ugao”, koja se od 2015. godine emituje na programu RTV Vojvodina.

– Veoma sam se obradovala i stvarno sam počastvovana tom odlukom da se ovo značajno priznanje dodeli meni – kaže naša sagovornica.

– Veliki su podsticaj i reči francuskog ambasadora Falkonija, koje su došle kao obrazloženje, gde se navodi da je moja gotovo trideset godina duga karijera doprinela borbi za slobodu medija i izražavanja. Raduje me dodatno ogromna podrška kolega, ali i divnih ljudi koji su se javili da čestitaju, jer kažu da prate moj rad. Nekako smo se zajedno radovali lepom povodu.

Koliko su se za ovih dvadeset devet godina novinarskog rada ostvarile vaše ideje i snovi? Kada ste bili u pravu, a to vam nisu „priznali”?

– San da budem novinarka je ostvaren. Kao veliki bonus uz tu jedinstvenu profesiju došle su prilike da upoznam, razgovaram ili postanem prijatelj s mnogim izuzetnim ljudima s kojima se moji putevi verovatno ne bi ukrstili da sam se bavila nečim drugim. Dogodila su se i razočaranja. Novinarstvo kakvim sam „inficirana” u maloj redakciji Radio Indeksa, u Makedonskoj ulici, prilično se razlikuje od onoga čemu svedočim danas i ne možemo, nažalost, da se pohvalimo da smo otišli napred. Primećujem zabrinjavajući deficit entuzijazma, znanja i hrabrosti, i opasna odstupanja od ključnih načela naše profesije – istinitog i objektivnog informisanja u korist građana. Ipak, entuzijazama i dalje ima više nego razočaranja.

Da li ste trenutno zadovoljni svojim tretmanom na javnom servisu Vojvodine?

– Već šest godina uređujem i vodim emisiju „Pravi ugao” na RTV Vojvodine, vodeći se istim kriterijumima kojima sam se vodila na svakoj stepenici svoje karijere. Kroz emisiju nedeljno prođe najmanje četiri, a ponekad i do osam gostiju. Pozivima za gostovanje odazivaju se gotovo svi, a svakako svi relevantni, što je u našem medijskom svetu retkost koja se mora primetiti.

A onim što ste postigli u poslednjih pet godina radeći emisiju „Pravi ugao”?

– Uvek može više i bolje, ali nisam nezadovoljna. Napravili smo emisiju na vojvođanskom javnom servisu koju citiraju druge kolege, ali i moje komšije s Kalenićeve pijace, što nije mala stvar u velikoj ponudi televizijskih kanala i sadržaja.

S kojom novinarskom željom ste ušli u ovu sezonu?

– Da parafraziram narodnu pesmu: Stići, (ne)uteći i na strašnom mestu postajati.

Naziv vaše emisije „Pravi ugao” može da se shvati simbolično?

– Da, tačno. Da biste zauzeli pravi stav morate stvari da pogledate iz svih uglova.

U čemu je problem s političarima, u tome što mnogo govore a malo kažu, što ništa neće da otkriju ili…?

– Čini mi se da je problem u nedostatku pitanja, a ne u odgovorima.

Stiče se utisak da svako može da kaže šta želi. Da li je to demokratija?

– Nemam utisak da se dovoljno čujemo i da svako može da kaže šta želi. Mislim da mnogo više govore oni koji malo toga imaju da kažu, a da drugi,  čije bi mišljenje bilo korisno, ostaju u senci svojom ili tuđom voljom.

Imate li objašnjenje kako su na medijsku scenu, u prvi plan, stigle teme kao što su nasilje, kriminal, političke i lične diskvalifikacije,  nedostatak tolerancije, pomanjkanje međusobnog poštovanja…?

– Mediji su ogledalo društva i vremena u kome živimo. Pojave koje pominjete jesu deo naše stvarnosti i nema druge nego da se njima bavite. Odgovornost medija mogla bi se tražiti u forsiranju nasilja u javnom prostoru, bez obzira na to da li ono dolazi iz sveta kriminala ili politike, bez ograde i objašnjenja. To je posledica jurnjave za rejtinzima i tiražima, za jeftinom senzacijom koja donosi laku zaradu ili donosi korist „investitorima” u medije.

Kako bi izgledao jedan, brzo naslikan, sasvim privatni autoportret Ljubice Gojgić?

– Sa tri nevešta poteza najbolje bi mi ispao smajli.

Bogata biografija

Ljubica Gojgić rođena je u (Titovom) Užicu. Diplomirala je na Fakultetu za medije i komunikacije. Od 1992. godine radi kao novinarka i urednica Radio Indeksa, NIN-a, Demokratije, RTV B92, gde se najduže zadržala – četrnaest godina. Bila je izveštač iz Haga. Usavršavala se u Parizu i Pitsburgu. Od 2014. gostuje kao predavač novinarske škole Udruženja novinara Srbije, a od 2016. predaje na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

Članak je prenet sa portala Politika.